EKSKLUZIVNI INTERVJU SA HOSIJAT RUSTAMOVOM

Hosijat Rustamova, glavni i odgovorni urednikom časopisa “Svet knige”, najznačajnijeg književnog  časopisa u Srednjoj Aziji

 „Na početku stvaranja sveta beše Reč. Slava Gospodu, naša je sudbina neraskidivo povezana sa Rečju“ 

Prvi deo intervjua.

 

Fokus vesti: Kako je započeo Vaš stvaralački put i šta Vam je pomoglo da bolje spoznate ciljeve i mogućnosti? 

Hosijat Rustamova: U detinjstvu sam maštala da budem lekar i sve vreme sam mislila da ću da izaberem tu profesiju. Često sam gledala kako pacijenti gledaju lekare očima punim nade, saosećala sam i želela da im pomognem. Upravo zbog toga sam na samom početku i odabrala taj poziv.  Godine koje su usledile, učinile su da shvatim da nikada neću postati lekar, jer sam veoma nepoverljiva i milosrdna osoba. Tih godina sam se oduševljavala čitanjem ruske književnosti 19. veka i moje misli su se sasvim preokrenule. To je bio početak ogromne revolucije u mom umu. Svuda sam tražila junake iz dela, ali su me sačekivali njihovi autori. To je bilo zanimljivo… Ljudi su za mene postali neka vrsta otkrovenja. Svaka osoba mi se činila poput drugačije zagonetke. Nikada nisam mrzela niti prezirala! I danas je tako, nikoga ne mogu da mrzim. Možda zbog toga što smatram da je sve na svetu stvorio Svevišnji…

Fokus vesti: Zahvaljujući kome ste odabrali „svoj lični put“?

Hosijat Rustamova:  Smatram da se mi samo krećemo ka putu, a da je on uvek predodređen bogom. U to sam se uverila tokom svog rada u kom sam ponekad svesna, a ponekad, nesvesna sebe. Zadivljuju me slučajevi! Iznenađena sam da sam se  sopstvenim rukama predala bogu. A po prirodi sam veoma tvrdoglava osoba koja uvek insistira na svom! Uprkos tome, potpuno sam nemoćna pred Rečju… Pred rečima se osećam kao dete! Veoma se plašim da „ne isprljam odeću“. Ako Vi i druge kolege smatrate sa sam uspela da izgradim autentična put u stvaralaštvu, tada mi samo ostaje da pišem…  

Fokus vesti: Prema mišljenju Solovjova: „Život čoveka dobija moralni smisao i dostojanstvo samo tada kada se izmeđuu njega i savršenog Dobra uspostavi čvršća povezanost”. U čemi Vi vidite smisao života? 

Hosijat Rustamova:  Bez obzira na to čime se bavim, ja sam na prvom mestu – Majka! Za mog supruga ja sam obična žena. Moja deca ne traže od mene stihove kada se vrate odnekud. Svesna sam činjenice da moj suprug treba da ide na posao u ispeglanoj košulji, čistim cipelama, da su moj osmeh i ljubav važniji od mog stvaralaštva! Vidim smisao u sitnicama, u kuhinji dok spremam obede, ili peglam košulje voljenog supruga, jednom rečju, kada me preplavljuje osećanje bezgranične ljubavi. To osećanje se ni sa čim ne može uporediti i ničim se ne može zameniti, čini se da bi bez njega sav tvoj život izgubio ravnotežu, nebo bi ti se srušilo na glavu…

Fokus vesti: Šta je svetu, po Vašem mišljenju, dala uzbekistanska  klasična književnost? Ko je od predstavnika uzbekistanske nacionalne književnosti,  uopšte svetske književnosti, imao najveći uticaj na Vaše stvaralaštvo?

Hosijat Rustamova: Imamo čime da se ponosimo. samo jedan Navoj već zadivljuje mnogobrojne poklonike klasične književnosti.  U našoj zemlji se još uvek proučava stvaralaštvo Navoja, Babura, Mašraba. Da nema uzbekistanske klasične književnosti, ne bi bilo ni savremene. Ako uzmemo u obzir činjenicu da su klasičnu književnost stvarali naši preci, onda znamo da je savremena književnost samo nastavak bogatog nasleđa koje nam je ostavljeno, a mi ga u određenoj meri ponavljamo. Po mom mišljenju, oni su već sve rekli. Kada se pročitaju dela Navoja, Babura, Mašraba i drugih predstavnika klasične književnosti, nehotice se zapitaš: šta savremena generacija želi da kaže?  Oni su bili ne samo pesnici, već i veliki naučnici, vojskovođe, državnici i mislioci. Bez obzira na to što tehnika i veze među državama nisu bile tako razvijene kao u današnje vreme, oni su znali mnoge jezike. Do nas je, osim gazela i umetničkih dela, došlo i mnoštvo naučnih dela. Ostavili su nam nasleđe koje nas može naučiti našem jeziku, kulturi i književnosti. 

U tom smislu, bez omalovažavanja književnosti drugih zemalja, mogu da kažem da je, po mom mišljenju, uzbekistanska klasična književnost – najbogatija na svetu. Duhom mi je veoma blizak Baborahim Mašrab. Njegova dela su poznata i uživaju veliku poštovanje širom turskog sveta. Njegova dela prožeta božanskom ljubavlju na kojoj počiva svet, ne mogu ostaviti ravnodušnim čoveka koji uzme u ruke njegove knjige.  Kada čitam u potpunosti zaboravim ko sam i počinjem da živim kroz slova. I tačke mi smetaju! Kada bismo dok pišemo mislili na čitaoce, ništa ne bi smo mogli da napišemo.  Srećom, naša potreba za pisanjem nas sprečava da mislimo na čitaoca. Mislimo samo na pisanje, o tome kako da preživimo u toj situaciji i kako da brže savladamo taj proces. Kao što žena koja ima kontrakcije i muče je strašni bolovi ne misli ko će voleti njeno dete, tako i pesniku nije važno ko će čitati njegove stihove…

Fokus vesti: Da li je težak put pesnika do čitalaca u savremenom svetu trgovaca, svetu u kom nema vremena da se zamislimo nad stihovima?  

Hosijat Rustamova: Teže je nego, recimo, čišćenja kotla od čađi. Tako je i sa dušama ogrezlim u crnilo. Crnu dušu je teško izbeleti. Ali, stihovi se i ne pišu za crne duše. Oni se pišu da bismo među njima pronašli sebe. Iako čitaoci poezije ne čine većinu, oni su posebni, poput ljudi iz drugog sveta. Današnja situacija se nije razvila od skoro, razvijala se od pamtiveka, samo što mi nismo bili u tom vremenu!

Fokus vesti: Dela „Rat i mir“ i „ Ana Karenjina“ su ručno napisani. Šekspir je, takođe, pisao na taj način. Na koji način vi pišete, ručno ili na račinaru?  U koje vreme se, uglavnom, bavite kreativnim radom? 

Hosijat Rustamova: Sve mogu da pišem na računaru, ali stihove pišem ručno. Računar je nalik čoveku, jer kad pišeš na računaru, čini se kao da te neko posmatra, da je u sobi još neko osim tebe. To ometa da osetiš kako se, deo po deo, postepeno pretvoraš u pesmu.  Tada se zamisliš, zašto su svete knjige ostale na papiru. Zar je bogu teško da napravi audio zapis? Ne, naravno! Tvorcu ništa nije teško. Dakle, ovo je privremena pojava, vremenom ćemo se opet vratiti na papir!  Uglavnom pišem posle dva sata noću.  Ako biste mislili o delima „Rat i mir“ i „Ana Karenjina“ i drugim delima, od vaše ambicije ne bi ostalo ništa… Kada se noć deli na dva dela, dođem sebi, ispuni me inspiracija. Shvatam da postojim u ovom svetu. A kada pišem, osećam da živim. Ne pišem svakog dana.. Nemam takvu obavezu! Ali, imam potrebu da čitam. A knjige me obmanjuju… Sa svakim čitanjem sve dublje osećam ogromnu želju i neutoljivu žeđ za njima…

Fokus vesti: U šta verujete najviše od svega? 

Hosijat Rustamova: Verujem u Boga! Na početku stvaranja sveta beše Reč. Slava Gospodu, naša je sudbina neraskidivo povezana sa Rečju.  

Fokus vesti: Da li se sećate prvih stihova i šta Vas je nadahnulo da ih napišete? 

Hosijat Rustamova: Okrutnost, verovatno. Sećam se, moj prvi stih je bio posvećen ptičici koja je teško disala. Ni dan danas ne znam šta je ubilo, nebo ili  ljudska surovost. Ptičica je stvarno umirala.  To sam rekla članovima svoje porodice, ali oni tome nisu pridali posebnu važnost. Pomislila sam da je možda žedna i dala joj vode, nije htela. Stanje joj se pogoršavalo. Osetila sam iskreno saosećanje i bila zabrinuta za nju. Ubrzo je pogled ptičice  postao mutniji… Celo telo me je bolelo od tuge. Kada joj je suza skliznula niz obraz, više nisam mogla da se smirim. Ptica je umrla, ja sam ostala živa. To je, za mene, bilo strašnije od sopstvene smrti i moji ukućani su se  veoma uplašili kad su me videli. Te noći sam napisala pesmu o toj ptičici. To je bila moja prva pesma. Kao što je suza  skliznula niz obraz ptice, tako su reči ispunile moju svesku. Bila sam potpuno zaokupljena tim rečima, kada sam bila u petom razredu, ta pesma je objavljena u  poznatom časopisu  „Gulhan“…

Fokus vesti: Henri Vord Bičer je rekao: Pesma koju majka peva nad kolevkom, prati čoveka sav njegov život“. Sećate li se šta Vam je majka pevala u kolevci,  da li je ta pesma u nekom smislu uticala na Vaše stvaralaštvo?

Hosijat Rustamova: Iz nekog razloga se ne mogu setiti pesme koju mi je majka pevala nad kolevkom, ali tačno znam koja je to pesma, jer kada je pevala mojoj braći i sestrama mene bi preplavio čudan osećaj. Činilo se da su majčine pesme na mene delovale pobuđujuće, nisu me navodile na san. Jer, čim bi se pesma okončala, a i kada sam bila umorna, u mom umu bi se čuli zvuci te pesme…

Fokus vesti: Koja je svrha poezije?

Hosijat Rustamova: Niko nije svestan značaja vremena, od onog ko napušta ovaj svet.  Značaj i zadatak poezije, možda bismo mogli sa tim da uporedimo. Oni su sakriveni od pogleda, teško ih je nabrojati, ali čine osnovni smisao življenja…

Autor intervjua i prevod: Valentina Novković

Foto: Privatna arhiva

 

HOSIJAT RUSTAMOVA, rođena 19. marta 1971.  u selu Olmos namanganske oblasti Republike Uzbekistan. 1988. je završila srednju školu, zatim je upisala državni univerzitet u Taškentu ( danas Nacionalni univerzitet Uzbekistana). Nakon diplomiranja, radila je u mnogim novinama i časopisima. 2003. upisuje uzbekistanski jezik i književnost  Nacionalnog univerziteta Uzbekistana.  

Prve pesničke radove štampala je u lokalnim književnim časopisima, a prvu knjigu „Dom na nebu“ objavila je 1997. godine. Zatim slede:  „Spas“ (2003.), „Ogrtač“ (2004.), „Zid“ (2006.), „Avgust“ (2008.), „Zaboravljene godine“ (2009.) „40:0”, „Osvajanje“ (2011.) , „Dani bez sutra“ (2008.) „Neobuzdani oblaci“ (2019.)  Pesme su joj prevedene na ruski, azerbejdžanski, arapski, bengalski, francuski, španski, italijanski, turski, kazahstanski, tatarski, ujgurski, i mnoge druge jezike i objavljeni u antologijama.  

  1. godine je u Turskoj objavljena knjiga „Dani bez sutra“. 2008. u Azerbejdžanu „Strah“, a 2020. u Kazahstanu „Anatomija ljubavi“ u Vijetnamu „Izgled vetra“, a u Turskoj „Dva sunca“. 

Nedavno je njena pesnička knjiga „Šarene suze“ (Colorful tear) objavljena u Londonu na engleskom jeziku.  U Azerbejdžanu je objavljena knjiga „ Uplakana vrba“ i „Zvala se Lala“ a u Tadžikistanu „Šabuj“ U pripremi su, takođe, pesničke knjige „Sakrivena u misli“  (u Bengalu), „Moje more“ (u Tatarstanu), „Braon sveska“ (u Uzbekistanu). 

Osvojila je prvo mesto na VII književnom festivalu „Open Eurasian Literature Festival & Book Forum-2018“ koji je održao na Tajlandu. 

Prevela na uzbečki stihove Marine Cvetajeve, Jevgenija Jeftušenka, Ane Ahmatove, Borisa Pasternaka, Ramiza Ravšana, Nigora Refibejlija, Rize Halila, Fozila Kisakuraka, Husnu Doglarža i mnogih drugih pesnika sveta.  Pored poezije, kao pisac i dramaturg, Hosijat je napisala mnoštvo priča, filmskih scenarija i predstava.  Predstava „ Ptica koja ne pripada nebu„ je 2015. godine postavljena u muzičko- dramskom pozorištu  „Mukimi“, jednom  od  najlepših pozorišta u zemlji, pod upravom narodnog umetnika Uzbekistana Mirze Szimova.

  1. godine je napisala filmski scenario pod nazivom „Magija Smrti“, po motovima njene priče „Tepih“, a režiser filma „Magija smrti“ je Hilol Nasimov.

Hosijat Rustamova je 2016. godine je dobila nagradu „Šuhrat“ povodom 25 godina nezavisnoti Uzbekistana. Takođe, dobile je i nagradu Mikaila Mušfiga (Azerbejdžan). 

Sada je na mestu glavnog urednika najvećeg književnog časopisa u Srednjoj Aziji „Svet knige“ ( „Kitob Dunёsi“). 

Član Udruženja pisaca Uzbekistana i Azerbejdžana.