Jednom davno u stanu punom drvenih zidnih maski i papagaja rekla sam vlasniku istog da se bojim Afrike. Izdužena, uprošćena, šarena lica maski bez stvarnih očiju koja nedvosmisleno i očigledno izražavaju emociju su me tada uznemiravala. Vlasnik je onda dodao još nekoliko kapi uznemirenja pitavši me čega se plašim. Nisam znala konkretno. Plašiš se života, rekao je kao iz srca tame sedeći u fotelji pored prozora.
Afrika jeste srce. Srce svega. Početka, polaska, vode, sunca, smeha, plača, borbe i prihvatanja. Afrika je glavna žila srca čoveka a jeste teško prihvatiti, naročito u mladosti, kakvo to srce sve može biti. Nema u njemu idealizovanja i pogleda kroz čipku, nema nikakvih novotarija i opsena. Afrika se kezi onako kako se kezi bol, bubnji onako kako bubnji strah, daje nam ono što jesmo, vraća nam ono što smo davali. Jednostavno zaplašujuće. Jednostavno očaravajuće.
Prošlog leta na mom duhovnom putu važnu ulogu je odigrao jedan Senegalac. Muzika njegovih bubnjeva je bila veliki pomoćnik da uvidim neke stvari ali i on sam, njegova gazelasta ležernost i skoro detinja, nepopravljiva odlučnost da uradi samo ono što njemu prija, bez obzira na skrupule i pravila zapadnog sveta. Razigranost i celodnevna radost tog čoveka sasvim crne boje kože naučili su me mnogo – čovek ima svoj damar i nikakve uplašenosti ne bi trebalo da utiču da se zadržavamo na svojoj neosunčanoj strani. Nju možemo registrovati ali nemojmo joj se prepuštati. Gledaj sebe, igraj kako tvoj damar svira. Onaj ko to ne ume ima strah. I, da, strah nije afrički, on je naš, jer se bojimo da budemo ono što stvarno jesmo u svakom trenutku, bukvalno, jer se bojimo svojih strasti, pomisli, svojih suština i sunaca, zakopčavamo ih ili stavljamo u frižidere. Afrika je nešto sasvim suprotno – talasi toplote, pljosnato drveće koje upija i noć i dan, crveno rađanje, vrelina sveta. Ona je ono što jeste, bučna, pretopla, vulvična, iskonska, prava.
U Africi se danju čini kao da si se popeo visoko i približio suncu, napisala je žena koja ju se sa pravom zvala svojom, Karen Bliksen, baronica, Dankinja, spisateljica, žena koja je imala farmu kafe podno brda Ngong, blizu grada Najrobija. Ona je znala glavnu tajnu – Afrika je najveći učitelj, kroz vrelo krajnje žeđi nas dovodi do saznanja da smo ipak i uvek onde gde je potrebno da budemo. Zaljubila se u skoro uvek bledomodro ili ljubičasto nebo sa obiljem oblaka, u smeđe pustinje, žirafe, kaktuse, plavi dim iz domorodačkih sela, gorki miris cveta kafe, zebre, antilope, u safarije i lov, u kenijske prašume pune oblaka miomirisa i malih sivih majmuna.
Ova vižljasta i suvonjava ali veoma izdržljiva i fragilno lepa žena je rodnu Dansku napustila sa mužem Šveđaninom, baronom grofom fon Bliksen-Finekeom. Ubrzo posle venčanja preselili su se u Keniju gde su rukovodili plantažom kafe. Već tokom prve godine braka neverni muž joj je preneo sifilis (bolest koju su mahom imale žene iz plemena Masai) koji je uspevala da drži pod kontrolom ali koji joj je zadavao probleme i posle razvoda od njega. Sedma godina braka se još jednom pokazala ključnom – Karen više nije ništa mogla da trpi i želela je da u farmi i Africi uživa bez barona, i to je i ostvarila. Konačno je mogla da se prepusti životu – govorila je kako između njene farme i afričkog krajolika nema granice. Antilopa Lulu je dolazila do njenog praga da joj pokaže da živi u miru sa njenim svetom. Volela je druželjubive tropske noći. Jahala u rezervate Masai plemena. Osećala je potpunu slobodu svoje duše u toploj divljini. Nailazila je na leguane, velike guštere koji su blistali kao pregršt dragog kamenja ili vitraži u staroj crkvi. Posmatrala je krunaste ždralove i lavove. Nejasni obrisi horizonta koji nastaju zbog specifičnog afričkog vazduha bili su joj jasniji od bilo kog prizora sa severa. Najrobi joj je govorio Uživaj u meni i zabavljaj se koliko god možeš. Afrika ju je učila svakodnevno. Blizina divljih životinja je davala posebnu razigranost svakodnevici. U divljini je naučila da izbegava nagle pokrete. Shvatila je da je naučiti se tišini jedna od najvažnijh lekcija u životu i da su ljudi izgubili sposobnost pritajivanja. A kad naučiš da ćutiš u moćno razularenoj buci moćnih zvukova, divljina te sa poštovanjem prihvata. Kad naučiš da ćutiš u razularenoj buci sopstvenog života i uskladiš svoj ritam sa grandioznošću rike prirode, kad budeš kao Afrika dušom i telom, sunce se spusti na tvoje teme, otvara se vulva, topiš se jer se priroda naklonila tebi, istopi te sirova strast.
Denisa Finča Hatona Karen je upoznala i pre razvoda, na večeri u Mutiaga klubu u predgrađu Najrobija na kojoj se ta žena koju su iz milošte zvali Tania u naočitog Britanca i zaljubila. Njegov otac je bio trinaesti erl od Vinčelsija i osmi erl od Notingema ali ga aristokratksi život nije privlačio. Čulna i ostvarena ljubav između njih rodila kada je i ona postala slobodna mada je Denis boravio u njihovoj kući i ranije, kada se oporavljao od groznice i kada je muž shvatio da mu je supruga bacila oko na drugog muškarca. On je bio lovac na divljač, avanturista atletskog tela sa senzualnim, filmskim usnama. Njena kuća i farma su postali njegov afrički dom, mesto gde bi došao da se odmori do sledećeg safarija koje je organizovao za bogataše (između ostalih i za Edvarda, princa od Velsa). On je bio lutalica a farma kafe mu je bila privlačna zbog njene stalnosti i nepromenljivosti. Sa safarija je vlasnici donosio leopardova i gepardova krzna i perje marabua. Dojurio bi k meni nošen krilima svog gorljivog duha, naglo, poput stene što je izbacuje vulkan. Njih je sloboda spojila, ona je izvojevala svoju a zaljubila se u njegovu a on je svoju povremeno davao njenoj duši koju je pripitomila Afrika.
Denis je u kuću koja ga je čekala donosio vina i gramofonske ploče iz Evrope, kao da je hteo da sa starog kontinenta donese samo esenciju lepote a da zauvek pobegne od dužnosti, rezignacije i obične svakodnevice na koju nikada nije hteo da pristane. Od Karen je tražio da mu svake večeri priča novu priču a ona ih je izmišljala kad god bi on bio odsutan te je uvek imala spremnu. Legao bi na jastučiće pored kamina i slušao pričalicu kojoj je ljubav pomagala da svaki put izmisli nešto novo, da mu da još i još topline. On je zauzvrat nju učio latinski. Pustili bi muziku sa gramofona koja bi odzvanjala u dugoj, crnoj noći a domorci su se skupljali oko kuće i slušali sa njima. Danju je krajolik bio samo njihov, osamili bi se često i uvek imali sreće sa lavovima koji su skitali ravnicom kao da su ih očekivali. Karen je kasnije do detalja opisivala kako hodaju u mokasinama dok se ona trudi da ne pokaže kako drhti od uzbuđenja dok Denisa do ekstaze dovodi rika lavova u neposrednoj blizini. Bio je izvrstan lovac. Pustolovac. Jer sve to mu nije bilo dovoljno i često se žalio da mu život ne pruža dovoljno uzbuđenja. Njoj su ti trenuci donosili neopisivu sreću i osećanje da je Afrika neizmerno velika, osećanje smisla postojanja i ostajanja na njenom vrelom tlu. Iako su prema veličini afričke duše njihove pojave u sred divljine postajale sićušne, njoj je svaki trenutak bio dovoljan a on je stalno čeznuo za nečim novim. Za njega nije bilo ni sutona ni stajanja.
Najlepše trenutke sa Denisom Karen je doživela dok ju je vozio avionom iznad Afrike. Da li su leteli ka jezeru Natron ili u neki drugi krajolik odvojivši se od farme nije bilo bitno, uživala je u pogledu, u neobičnim kombinacijama i promenama svetla i boja na suncem obasjanoj zemlji. Letela je sa voljenim čovekom prema divovskim oblacima i besnim olujama gledajući u nizije koje kao da je jačina sunca spalila. A ništa nije bilo lepše od plavetnila neba i stremljenja ka visinama, sa njim, ta zaštićenost u riziku, da udvojenost u poletu, ta bliskost u blizini izvora života. Sleteli bi na usijane obale jezera i ručali. Kada bih pružila ruku na sunce, zapekla bi me.
Eh te visine koje kada im se približiš mogu i da razbiju nadu jer nekog mogu da oslepe. Eh to sunce koje daje energiju temenu glave i prstima šake ali neki ljudi ne umeju da protrljaju šake i prenesu toplotu na lice već hoće još, još, još. Karen je znala da se zaustavi, da regeneriše vrelinu i pretvori je u vernost. Domoroci su ih zapitkivali da li su uzleteli dovoljno visoko da bi videli Boga i čudili su se, kad ga već nisu videli, zašto i dalje lete. Denis je imao nameru da ga i dalje traži a za nju je Denis bio sve, Bog, kraj traženja. Istovremeno, njen ljubavnik je tu pojavu doživeo kao posesivnost.
Inspiraciju za produžetak letenja avionom Denis je dobio od mlade učiteljice jahanja Beril Markham koja je krenula da uči avijatičarstvo od njega. Priča se da je sa njom stupio u vezu dok je još uvek bio sa Karen jer je bežao od njenih posesivnih emotivnih zahteva dok je ona bolno shvatala da živi samo za njegove posete i da je on zadržao svoju slobodu a ona svoju dala njemu. Razrešenje agonije je stiglo ubrzo, Karen je dobila priliku da položi pravo na svoju ljubav i uzme ga od druge žene ali kroz njegovu smrt. Sahranila ga je u brdima Ngong na tačnom mestu gde joj je svojevremeno rekao da želi da počiva pošto je poginuo kada mu se avion srušio u južnoj Keniji. U isto vreme na farmi su krenuli problemi, posle tri godine suše i na velikoj visini za plantažu kafe, Karen je shvatila da će morati da proda imanje. Ona koja je mislila da će kosti ostaviti u Africi morala je da planira kako da odatle ode. Na već pocepano srce zbog smrti njene jedine prave ljubavi sručili su se neizvesnost i pretnja da će morati da se vrati u Evropu. Usvojila je Denisovo mišljenje da budućnost ne postoji i prepustila se spojenom usudu.
Karen je prodala farmu ali ne i svoje sećanje na nju i Afriku. Vratila se u Evropu. Kako bi ikada mogla da zaboravi tu kuću koja se vidi sa mesta gde je sahranjen njen Denis? Nikako. Kako bi ikada mogla da zaboravi Afriku koja ju je toliko toga naučila? Nikako. Afrika je i dom i proždiranje, ona se ne zaboravlja. Živote, neću te pustiti dok me ne blagosloviš, napisala je Karen Bliksen, žena koju je ljubio pupak sveta. Održala se jer joj je Afrika davala snagu, i njeno učenje koje bubnji u svesti – onde si gde je potrebno da budeš. Zna li Afrika pesmu o meni, zapitala se u svojoj knjizi Moja Afrika. Zna itekako, Karen, jer ti si je volela i dala primer svima nama kako.
Tekst: Ana Atanasković