Kako je živeo i o čemu je pevao pesnik nad pesnicima, Sergej Jesenjin
Postoje sudbine-želje. Možda se pripremaju i pre rođenja, možda se zgrudvaju u zvezdanom međuprostoru. Uglavnom, pojave se i ostvare, jer kako bi drugačije živeo onaj ko je napisao Pevaću, pevaću, mnogo, mnogo! do u konstantnom i štedrom davanju sopstvene duše stihovima? Nema za pravog pesnika drugog puta jer on je bič dušmana, istina je njemu mati.
Onaj čiji sneni porteti sa lulom i nestašnom kosom i danas krase sobe romantičnih i istinoljubivih duša rođen je u selu Konstantinovo u carskoj Rusiji 1895. godine. Odgajan je kod bake i deke u ušuškanoj seoskoj atmosferi čija će magija večno ostati u pesnikovom srcu. Pisaće mnogo baš o lepoti i miru ruskog doma i prirode, a počeo je već kao dečak od devet godina. Bela šečerna glazura dara za stihovanjem se lako proba još u detinjstvu. Kasnije se šećer pretvara i u sirće i so, ali pesnik kuša i dalje, do kraja, sve dok može jer tako mora. Nema jasnijeg primera za život poklonjen poeziji od Sergeja Jesenjina, koji je svoje poslednje stihove pisao sopstvenom krvlju.
Kad je krenuo iz Konstantinova sa željom da postane slavan Moskva je bila njegovo prvo odredište. Radio u štampariji kao lektor a ubrzo je počeo da sluša predavanja iz istorije i filozofije na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog. Pesme su mu prvi put objavljene u dečjem časopisu kada je imao 19 godina. Glad za upoznavanjem ljudi koji takođe pišu odvela ga je u Sankt Peterburg. Instinkt ga nije prevario, upoznao je bitne umetnike i oni su ga podržali jer su prepoznali šta sve taj mlad, nežno lep i hrabar čovek može. Drugovi su mu bili Aleksandar Blok i Vladimir Majakovski. Jesenjinova slava je došla ubrzo, tekla je zlatno, stigla je moćno, ljeskala se neumitno. Počeo je Prvi svetski rat, Jesenjin postaje sanitetlija, izdaje prvu zbirku pesama, Zadušnice. Rusija je zavolela svog zlatnorečivog dečaka te on nastupa i u Carskom Selu pred caricom Aleksandrom. Ona je rekla da su mu pesme previše tužne a on joj je odgovorio da je cela Rusija takva. Malinasta Rusija, tako ju je zvao.
Kako dišu njegove rane pesme? Kao svetlucave strune ljubavi prema selu, rodu, spokoju i prirodi. Sergejeva Rusija je onakva kakva zaista i jeste – čista kao jutro, svetla kao milost Božija. Gospod svetli, kaže on, sa oblačka zlatnog. To je ona, zemlja-svod, puna titravih breza, plavih visina, mekih lepinja, to je ona, orošena, netaknuta, zemlja tamnih šuma i gladnih mećava. U njoj je vetar monah, oblak ko miš, daleke planine čuvaju tišinu koja krepi duh. Selo! U duši mir jedini. Jesenjinu se mora verovati. On je ta plavičavost koja oči siše, on je beskraj koji se proteže, video ga je, iskusio i preneo u glatke stihove. Najteže je napisati upravo glatku melodiju, da pesma lako uđe u srce, neprimetno, da bude detinjasto lepa i zrelo suptilna u isto vreme, da bude i nežna i buntovna, ispletena dušom. Rusijo, mirni kraju sveta, tebi verujem, tebe volim, napisao je mladi pesnik. To je bio samo početak. Najponosnije su bile njegove sestre Kaća i Šura koje je finansijski pomagao. Majka je ostala u selu a za nju je gajio posebnu emociju.
Ni pesnikova harizma nije prošla neopaženo. Postao je ljubimac žena a one su mu često pile krv, kako je kasnije napisao njegov prijatelj Maksim Gorki. Privlačili su ih i njegova razbarušeno lepa spoljašnjost i borbeni žar za poezijom (uvek je živeo samo od honorara za svoje pesme) a već se i znalo da na putu ka slobodi voli da peva, lumpuje, pije i prelazi sve granice. Tu između ludosti i smelosti bio je on, vatreni mladić koji ćezne za belim spokojem. Njegove iskre su mamile ženski svet. Već 1913. godine bio je u “građanskom braku” sa Anom Izrjadnovom, koleginicom u izdavačkoj kući. Sa njom je dobio sina Jurija.
Sergej Jesenjin je imao samo dvadeset godina kada su svi znali da je on napisao tada već čuvena dela – Pesmu o keruši, Kravu i Lisicu. Car je svrgnut i u Rusiji je nastupilo novo, boljševičko doba. Isprva je njegova slava očarala i novu vlast, a i sam pesnik je jedno vreme verovao u promene. Pod zidinam Kremlja mu je i sam Lenjin aplaudirao. To će biti ujedno i jedan od retkih trenutaka kada je doživeo priznanje. Da li ga svi oni koji je stvarno zaslužuju ne dobijaju ili je to samo igra sadašnjih slika dok večnost zna koga će prigrliti? Svakako. Ali tada, Jesenjin je ubrzo bio ostavljen. I ne samo to, došlo je do gradacije. Bio je praćen, proganjan i osuđivan. Napisao je da ga je revolucija razočarala a njegova privrženost tradicionalnim vrednostima i dobroj duši sela nikako nije odgovarala novoj vlasti. Sergej i oni koji su ga mrzeli počeli su da igraju igru zatezanja – što su ga revnosnije uhodili, davao je svojim pesmama i uverenjima više. Jasno im je kroz poeziju rekao da njegov zavičaj nije više kao pre. Nije mario za potrese, oni su u njegovom životu bili svevremeni, od smrti prve ljubavi Ane Sardanovske do brige za majku, Tatjanu Fjodorovnu, preko večitog beskućništva, zapitanosti i rastrzanosti svih vrsta.
1917. godine Sergej se oženio drugi put. Zinaida Rajh je bila glumica neobične, magnetične lepote. Putovali su na sever Rusije, svaki udah im je bio strastven. Rodila je Jesenjinu ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Strast je plodna ali strast je i kobna, Sergeja mori nostalgija, on kao da voli setu, dok smišlja gde su jezera, rukavci, ševari, livade i lugovi njegova poezija se proglašava opasnom po mladi svet koji mora da stremi ka novim pobedama revolucionarnog pokreta. Nema razumevanja za talase koji vuku misli, ruke, oči i srce. To nerazumevanje sistema u pesniku stvara slike u nijansama crnila. On, doduše, kaže Ne dozivam, ne žalim, ne plačem i to je istina. Ne poriče ono što se dešava, njegov korak je bio nov, ali uz borbu je otkinuo senku od svog tela. Čudesno je kako je onog ko je vapio za mirom počeo da prati nejasan nemir i da mu večeri ispunjava žal. Okret sudbine – čovek mirnog, anđeoskog lica je bio kralj skandala. Ko je koga izgonio i progonio u začaranom krugu pokušaja da se u mamurnim momentima sreće dočara ono što žarko želi – to samo Jesenjinova duša zna. On je čeznuo za mirom a bio rođen da talasa na sve načine – čuperkom-stihom, telom, mislima. Sve je to moralo da se desi da bi ti talasi zapljuskivali i nas.
U tom trenutku početka loma u njegov život je ušla Isidora Dankan. Još uvek je bio oženjen Zinaidom ali je ostao zatečen Isidorinom pojavom. Ionako je brzo svega bio sit te je ta 18 godina starija žena, čuvena avangardna balerina donela i novu živost. Njihov filmski susret odigrao se 1921. godine i bio je pun dima, pijanstva, ludorija, koketiranja i smeha. To je bio susret ispunjenja, proročanstva i klečanja. Tada je već bio napisao Nevidljive stope vuku me na put (već je prošao proputovanje Kavkazom) i put se ponovo prostire pred njim. Zajedno sa Isidorom on ide za Pariz pa onda dalje u Ameriku. Zajedno pevaju i igraju, promovišu Jesenjinovu poeziju. Za bračnu svađu je potrebno dvoje a ni u tome se nisu štedeli. Sergej ponovo ima plodnu i kobnu strast. Isidora je igrala bosih nogu, Sergej je recitovao iz svoje gole duše. Njena blizina nije mogla da zaleči ni daljinu koju je prešao, a kamoli onu unutrašnju, zvuk koji se izlivao iz njegovih prstiju, sav u tamnim valovima, već ogrezao u očaju. U Njujorku je bio i pogrešno shvaćen dok je čitao svoje stihove pa je morao i da se potuče da bi odbranio svoju i Isidorinu čast. Ishitrenost i nepomirljivost su došle prve. Nežnost je njegovo drugo ime, on to zna, i sebe u pesmi naziva tako, tešeći se da je sanjanje o prolasku jada i čemera usko povezano sa povratkom u Rusiju. Neka me vodi zvezda daleka da premerim svu zemlju nečim, piše on a oblak njegovih misli je i sada kao kupola nad nama. Kad pomislimo na njegove stihove, iz oblaka možemo uzeti reči koje se cakle. To je mera Sergeja Jesenjina, ono što je i svesno i nesvesno uspeo da dosegne – potpunu predaju čarobnom svetu daljina. On se venčavao u oluji sa talasima koji zvone, izdržavao kušnje večne čamotinje, gušile su ga obmane, usud mu je na vrata kucao beskrajno dugo. I neumorno. A sa istinom u srcu, zvonkom i damarnom teško je izdržati ovaj varljivi svet. Zato Sergej kaže da plete vinski zastor u oku svom.
Onda se pojavila Galina Benislavska, njene oči su bile nove u vreme kada ga je Isidora toliko opterećivala da nije više mogao da izdrži. Jednom je samo odlučio da se više ne vrati kada ga moli obujmivši mu kolena i prepustio se Galini. Galina je bila njegova mila i rođena. I opet je tražio trag, bolela je bol, vidale su se rane, taj čuveni Jesenjinov krug. I u njemu sve zvezde. I one tri daleke sjajne.
A vreme – vetrenjača bela kao da nije postojalo za Sergeja Jesenjina, kao da je oduvek znalo da ga on pobeđuje. Sada nikoga ne mogu da zabole preoštre kritike na njegovu zbirku pesama Kafanska Moskva, sada nema više progonitelja, pobedila je Sergejeva borba za pesničku samostalnost i vera u nepokornost i nepotkupljivost, nema više žedne hajke na njega kao što su se u prah pretvorili svi oni koji su ga mrzeli. Da li je to Sergej znao, da li je predviđao, da li su mu se bar u snovima javile slike večnog voljenja? Sa droljama stihove ja čitam, sa banditima ločem do klonuća, pisao je onako kako je bilo. Crni čovek na krevet mi seda; crni čovek mi ne da da zaspim svu noć – ispovedao se. Bili su to ljudi crnji i od noći koji su uspeli da naprave da Sergeju belo bude crno a crno belo, belo je postalo đavolsko i nije bilo više mesta za toplu belinu jer je dojku peščanog sata ispunio mrak – laž, skrhanost i nemir. Zbog svega toga i obnovljenih pretnji policije pesnik ponovo beži na Kavkaz. Tamo je ostao pola godine i napisao svoja najbolja dela. Kritika je i njih sasekla.
I Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja je pokušavala da isplete ljubav oko Sergeja Jesenjina. I on je to pokušao sa njom dok su se pretposlednja zrnca peska spremala da prođu kroz njegovo grlo. Galija je doživela nervni slom kada je on otišao. Sofija je pokušavala da ga smiri, odvuče daleko od kafanskog života. I dalje je govorio svoje stihove na pozornicama Rusije, tu nije bilo nikakve predaje, ali razočarenje u novu ljubav je došlo brže nego sa ostalima. Prijatelju moj, prijatelju moj; bolesan sam mnogo, mnogo!, piše on dozvan slutnjama. A one nikada ne dolaze same. Može ih iznenaditi samo nagli odlazak tako da Sergej beži u svoje Konstantinovo, ali mora se vratiti u Moskvu. A tamo – zna se, ponovo sukobi, lutanja i opijanja. Šta je tražio? Slobodu. Jurni, jurni u slobodu; iskuj svojih dana srebro! Šta je želeo? Da peva. Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu: kobni zamah – kobi će doneti… Šta je dobio? Razdor. Gotov sam već. I stupam. Bezbroj flaša u stroju! Sergej Jesenjin sakuplja zapušače da dušu zapušim svoju.
Čekala ga je policija, čekao je on njih. Čekao je i svoju smrt. Ipak, mnogo radi, poezija ne zna za umiranje, tokom septembra i oktobra 1925. godine uređuje rukopis svojih sabranih dela. Rođen sa poezijom, nju nikako nije mogao da ostavi. U tome mu je pomagala Sofija. Policija ga je tražila zbog incidenta koji je izazvao u vozu na povratku sa Kavkaza. Iščekivali su svaki njegov pad. Sestra Kaća mu savetuje da ode u bolnicu jer tako može da izbegne hapšenje a tamo može i nastaviti uređivanje sabranih dela. Sergej prihvata. Poslednje zrno peska njegovog života je krenulo na put. Sve se dalje odvijalo brzo i neumitno. Znam, umreću poput kakva skota; ko lopov i pijanac. On zna jer ne može više da gleda ovaj svet. On oseća jer svet za njega više nije plav. On hrli ka kraju. Crveno veče mu nije više blisko jer vidi da mu nije potreban. Kako takva duša nije bila potrebna vatrenoj večeri?
U novembru 1925. godine Jesenjin je bio primljen u Psihijatrijsku kliniku Moskovskog univerziteta. Policija zahteva da bude pušten. Sergej uređuje svoje pesme. Pred kraj decembra napušta kliniku svojom voljom, beži. To je bio njegov poslednji beg. U izvesno. Zna gde ide, koga želi da vidi. Obilazi Anu Izrjadnovu i sina Jurija, dolazi kod Sofije. Jer na uskom groblju, tamo; neće kucat srce živo. Sve je spremio. Ili su sve spremili za njega? Ko je odredio njegovu smrt, ono što ga je gonilo iznutra ili oni koji su ga pratili spolja? Da li se ubio sam ili je bio ubijen? Pesme su najavile, ko je digao ruku? Ko je uzeo Isidorin poklon – šal i vezao mu ga oko vrata? Ko je izazvao njegovu žudnju za tugom, ko ga je najviše ranio? Posećuje i ćerku Tatjanu u stanu Zinaide Rajh. Obilazi sve, oprašta se, piše Erlihu Volfu Doviđenja, druže, doviđenja. Njegova koža kaplje sa jagodica i sliva se u pesmu. Onda odlazi u hotelsku sobu u Lenjingradu u kojoj je bivstvovao sa Isidorom Dankan. Krug se tog 28. decembra sasvim zatvorio. I samrtni drhtaj sam primiću kao miloštu novu. Milost za Sergeja Jesenjina na kraju, kao oreol nad njegovim stihovima ispisanim krvlju jer mu je nestalo mastila. Galina se ubila na njegovom grobu i sahranjena je pored njega. Svet je na trenutak zaćutao.
Zemlja je nebu sasvim slična, pisao je. Istina. On je bio onaj koji ih je celog života povezivao. Svi smo mi jabuke i višnje plave bašte i nismo došli na ovaj svet da ubijamo već da verujemo i volimo, prorekao je. Istina. Ko je umeo da se bori, veruje i voli kao on? Pevati svi ne mogu; ne može svak ko jabuka; da pada kraj tuđih nogu, rekao je gromoglasno. Istina. Nisu svi džinovske zvezde, nisu svi olujne ruke, nisu svi svet sreće i tuge, nisu svi snežni šum, nisu svi Ti, Sergej Jesenjin.
Tekst: Ana Atanasković