Kada dobri poznavaoci poezije i dela gospodina Lazara – Laze Kostića vide ovaj naslov i pročitaju tekst, verovatno će se naći u čudi. Zapitaće se otkuda neko sme da Lazinu lepoticu, muzu i inspiraciju, gospođicu Lenku Dunđerski, poveže sa tako banalnom stvari kao što je “kočijašenje” (izraz u Vojvodini za upravljanje konjskom zapregom ) i da još tvrdi da je Gospođica Lenka vozila kasače.
Oni koji vole poeziju Laze Kostića sigurno će gunđati, a možda i glasno protestvovati, pa se čak i ljutiti sa: “Zaista drsko i smelo. Neverovatno. Gotovo bezobrazno i preterano. Lenka i kasači? Svašta. Šta su to pobogu kasači. I ko sme da našu Lenku dovodi u vezu sa tim? Pa to još nikome nije palo na pamet. I zašto je to uopšte značajno za Lenku? I kome sve to treba? I ko zna šta još”.
Možda nije značajno to sve za gospođicu Lenku Dunđerski i to saznanje sigurno neće ništa umanjiti značaj svega onoga što se zna o gospođici Lenki i njenoj ulozi u nastajanju naše najlepše ljubavne pesme “Santa Maria dela Salute” koju je napisao Gospodin Laza Kostić . Ali, uvek postoji neko ali, koje može da otškrine vrata i za nešto što na prvi pogled izgleda neverovatno i nemoguće. A može ponekad da bude i ”malko” moguće .
U celoj ovoj priči mislim da nije potrebno posebno govoriti o Lazaru – Lazi Kostiću. On je i prosečno pismenom stanovniku naše zemlje poznat. Na njega neću trošiti puno vremena. Što se tiče Lenke – Jelene Dunđerski, o njoj se ipak mora reći nekoliko napomena da bi se bolje razumeo ovaj tekst i pokušao dati odgovor na pitanje postavljeno u naslovu.
Tragajući za pisanim dokumentima o prvim ženama koje su vozile kasače u trkama (kasač: rasa trkačkih konja koji se trkaju u brzom kasu; kas: vrsta konjskog hoda), sasvim slučajno sam u knjizi “ Pričina i druga knjiga pričine “ Milenka Pajića iz Lučana, pronašao tekst koji nedvosmisleno ukazuje i govori da je Lenka Duunđerski bila prva žena kod nas koja je znala, smela, umela i kočijašila , odnosno vozila konje, a da o tome postoji nešto napismeno. A možda su ti konji kojima je upravljala bili i kasači?
U pomenutoj knjizi u kojoj Milenko Pajić na sebi svojsten način govori o našem poznatom pesniku Lazaru Lazi Kostiću i njegovoj inspiraciji i predmetu obožavanja, Lenki Dunđerski, postoj deo teksta koji je preuzeo od Mladena Leskovca, a odnosi se na kratku priču, poznate srpske književnice Isidore Sekulić o jednom jedinom njenom susretu sa Lenkom Dunđerski.
Ovako je to opisao Mladen Leskovac: “ Isidora je baš prolazila pored zamka Dunđerskih u Novom Sadu, kada kroz širom otvorenu kapiju izleteše, protutnjaše iznenada kočije koje su vukla dva besna ždrepca. Pozadi, sam, u crnoj uniformi, sedeo je kočijaš, a na boku, po sportskoj reguli, visoko dignutih i zategnutih dizgina, po ženski, uspravna i tvrda, vozila se gospođica Lenka Dunđšerski… “
Ova kratka zabeleška na prvi pogled ne otkriva mnogo što bi bilo značajno za proučavanje žena koje su vozile kasače. Doduše iz teksta se ne može otkriti ništa više osim da je Lenka Dunđerski upravljala kočjim – fijakerom, koju su vukla “dva besna ždrepca” i da je ona “po sportskoj reguli visoko dignutih i zategnutih dizgina, po ženski upravljala zapregom “.
Potrebno je malo znati ponešto i o istoriji porodice Dunđerski, pa se mogu izvući zaključci koji će ipak ukazati na predpostavku iz naslova ovoga teksta, a koja govori u prilog da je Lenka ipak prva žena kod nas o kojoj postoji pisani document, te da je upravo ona prva žena koja je vozila kasače.
Jelena, znana kao Lenka Dunđerski je buila ćerka poznatog Lazara – Laze Dunđerskog, najvećeg žitarskog trgovca cele Austro – Ugarske, industrijalca, veleposednika, velikog srpskog dobrotvora i jednog od najbogatijih Srba sa kraja devetnaestog veka. U isto vreme Lenka je bila starija sestra dr Gedeona i Dorđa – Đoke Dunđerski. Đorđa – Đoku Dunđerski ne moramo posebno predstavljati ljubiteljima kasača u Srbiji, a bogami ni onima sa prostora bivše Jugoslavije u kojima su se odgajali kasači. Njegova kasačka grla su između dva rata trčala u “Beču i Pešti”gde su i pobeđivala i u najznačajnim trkama. Imao je ergelu kasača koja je bila smeštena u Kulpinu, selu kraj Bačkog Petrovca, nadomak Novoga Sada. U ergeli su odgajivana kasačka grla koja su vodila poreklo od čistokrvnih Američkih kasača. Postoji podatak da je otac Lazar poklonio sinu Đoki ergelu konja još dok je Đoka bio srednjoškolac. Njegovo interesovanje za konje i velika ljubav prema kasačima je doprinela da brzo pronikne u tajne selekcije i odgoja, pa su se na ergeli u Kulpinu odgajala izuzetna grla koja su postizala za ono doba vrhunske rezultate.
Vratimo se na tekst Isidotre Sekulić koji kaže da su fijaker vukla ”dva besna pastuva”. Poznato je da su braća dr Gedeon i Đoka imali svoje ergele galopera. Činjenica je da je Đoka pored ergele galopera koja je bila smeštena u Glandošu, imao i ergelu kasača u Kulpinu. Ipak teško je poverovati da bi neko od Dunđerskih upregao u fijaker par galopera, kada se zna da oni malo teže idu u fijakeru i da su galoperi prvenstveno jahaći konji. Za zapregu i vožnju u fijakeru su bolji i prikladniji kasači. Zato se sa velikom verovatnoćom može trvditi da je Lenka opisanog dana upravljala sa “dva besna ždrepca ”- kasača .
Predpostavka da su “dva besna ždrepca “ bili kasači uvek može da bude dovedena u sumnju, jer zaista nema pisanog “dokumeta” koji bi potvrdio da su ždrepci bili kasači. Ipak , pre sam sklon da poverujem da je Đoka kao mlađi i dobar brat ustupio svoje kasače Lenki, kako bi ona pokazala svoje umeće pred Novosađanima , a i ne znajući da će zadivi i samu Isidoru Sekulić .
Teško je odrediti kada se opisani događaj zbio. Ni taj podatak ne možemo saznati iz teksta koji prenosi Mladen Leskovac. Može se samo nagađati kada je to bilo. Možda u poslednjih sedam osam godina lenkinog života u peridu od 1988 do 1895 godine , kada je Lenka imala između sedamnaest – osamnaest i dvadeset pet godina.
Da je Lenka umela da vozi konje u zaprezi, to jest da kočijaši, ne treba ni sumnjati. Hroničari je opisuju kao nadasve lepu i za sve obdarenu devojku. Za ono vreme je bila izuzetno obrazovana, jer je pohađala privatne škole u Budimpešti i Beču. Odlično je govorila nemački, francuski i mađarski, svirala klavir, odlično pevala. Bavila se i sportom, naročito jahanjem. Poznato je da ko ume da jaše konje, tome nije nikakav problem da sa njima upravlja kada su upregnuti u zapregu. A Lenka je umela da jaše, pa je samim tim verovatno umela i da upravlja i sa zapregom.
Možda vas sve ovo što ste do sada pročitali i neće baš ubediti u početnu predpostavku da je Lenka Dunđerski , mlada dama i amazonka, velika Lazina inspiracija i glavni krivac za našu najlepšu ljubavnu pesmu, bila prva žena koja je vozila kasače o kojoj postoji pisana zabeleška, ali će vas zasigurno ubediti da su gospođice iz boljih i otmenijih kuća i pre više od sto godina i kod nas umele pored jahanja da voze fijaker u koje su bila upregnuta “dva besna ždrepca”. Jedna od tih mladih dama koja je umela da vozi i “po sportskoj reguli “ bila je Lenka Dunđerski prva među ostalim mladim gospođicama koje su umele da upravljaju zapregom, a da o tome postoji pisani dokument.
Da se tog momenta na ulici , kada je fijaker izleteo kroz širom otvorenu kapiju dvorca Dunđerskih, kojim slučajem nije našla Isidora Sekulić, svi bi bili uskraćeni za jedan mali detalj iz života Lenke Dunđerski koji je tako lepo opisuje i dopunjuje naša saznanja njenoj odvažnosti, veštini i odlučnosti. Mi koji volimo kasače, vožnju zaprega i fijakera, bili bi uskraćeni za saznanje da su žene bile sposobne i vične da upravljaju “besnim ždrepcima”, pa možda i kasačima, mnogo pre nego što je prva žena kod nas, Stefanija – Stevka Mačkić iz Čuruga, sela na sulke i pojavila se na trkama pred publikom spremna da se nadmeće – trka sa muškarcima.
A da li je Lenka zaista vozila kasač? Teško je na to tačno odgovoriti. To niko sada ne zna. A nije mnogo ni važno. Važno je da je volela konje. A to je dovoljno da je i ljubitelji konja zavole kao što je vole i ljubitelji poezije.
Tekst: Bogdan BELJANSKI