Manipulacija kroz edukaciju u konkretnom slučaju kroz istoriju našeg naroda, uvek je bila prioritetna za oba “tabora” koji svako na svoj način prikazuje istoriju Srba, nastanak, razvoj, propast i ponovo vaskrsenje srpskog naroda i države.
Kada kažem “oba tabora” mislim na tabor zagovornika istorije koju su nam pisali stranci, i drugi tabor kome pripadaju svi naši sunarodnici koji su po romansiranom klišeu na osnovu polusaznanja sklepali tvrdnje koje se temelje na protpostavkama, a koje vremenom dobijaju na težini i postaju takozvana istina bez utemeljenja, što naravno za običan narod neupućen do kraja u istorijske tokove nije u stanju da rastumači šta je istina a šta ne.
Retki su oni koji sagledavaju našu istoriju iz jednog ugla, to jest iz perspektive koja nije po formi i trasi ustaljena i školski usmerena sa ciljem učenja po šablonu bez kritičkog razmišljanja.
Dakle, ono što hoću da kažem je sledeće: Kroz celu našu istoriju, narodi iz okruženja i svetske sile uporno su se trudile da naš značaj i našu istoriju umanje na statistički nebitan procenat, kako bi dobili na značaju narodi kojima pripadaju i usput ojačali savezničke iliti vazalne narode u našem okruženju kao bitne istorijske faktore. Oni to vekovima prikazuju kroz spise u čiju se istinitost opravdano sumnja.
Delo “O upravljanju carstvom” vizantijskog car Konstantin 7 Porfirogenita u kome opisuje Srbe u podređenom polođaju u odnosu na Romeje, i čiji vladari nose titulu župana, danas se sve više u naučnim krugovima sumnja u njegovu verodostojnost posebno nakon otkrića pečata u istambulskom arheološkom muzeju u kome stoji da Konstantin Bodin, srpski vladar iz 11 veka nosi kraljevsku titulu, a koji je inače bio sin srpskog kralja Mihajla. Na osnovu toga se nameću pitanja kao što su: Da li je titulu zadobio nasleđivanjem, ako znamo da je ovakvu privilegiju mogao dati samo car Vizantije, a da one nisu deo nasledne tradicije? Kako je onda Konstantin Bodin postao kralj, ako Porfirogenit tvrdi da su svi naši vladari jedva “dobacili” do župana? Tabor broj 1 uz pomoć naših “intelektualaca” slepo podržava sve što se sa strane “servira” jer zamislite skandal da neko ko predaje jedan predmet prizna da je u zabludi celoga života, a usput i izgubi i sve privilegije stečene za života…
Ovi iz tabora broj 2, da bi odgovorili na tvrdnje onih iz tabora broj 1, na umanjenje značaja naših predaka u svetskoj istoriji i sačuvali ponos i borbeni moral našeg naroda, služe se i stvaraju romansiranu istoriju uz obavezno uključivanje vere i prikazuju je kao stvarnu, što nailazi na oduševljenje, neobrazovanog i poluobrazovanog stanovništva.
Zbog delovanja ova dva tabora u poslednjih 100 godina i dan danas imamo sledeći trend:
Prihvatajući učenja ovih prvih, dolazi do samoosude sopstvenog naroda, osećaja ništavnosti, što rezultira odlaskom iz zemlje i postajanjem graćaninom sveta to jest prihvatanjem “građanstva” kao ideološkog pravca, ili pak prihvatanja običaja navika, to jest postepenu asimilaciju u neki drugi narod. Odmah nakon prve generacije od Srbina ostaje samo prezime koje po drugoj generaciji postaje ništavno, beznačajno.
Drugi tabor je zagovornik ideje da smo najači, najleši, najsuperiorniji po principu “amebe pa Srbi”. Odmah je tu u opticaju potencijalni sukob i spremnost na žrtvovanje koje po pravilu donosi rat, a u kome nestaje cela jedna reproduktivno sposobna generacija.
Proučavajući prvu polovinu četrnaestog veka za potrebe pisanja romana “Ovenčani slavom”, dolazim do sasvim drugačijeg zaključka poimanja srpstva, shvatanja i tumačenja naših predaka o nama samima, o istorijskim prilikama u okruženju, pa do odnosa unutar države i same privrede tog doba.
Ako zagrebete u period vladavine kralja Stefana Uroša Drugog Milutina videćete da je ovaj srpski vladar i vlastela oko njega povlačila izuzetno oprezne i mudre poteze na osnovu kojih se srpska država postepeno širila pretežno ka jugu.
Svojstveno Nemanjićima u globalu svi su se više manje trudili da svoj narod, to jest pojedinačno gledano pripadnike svog naroda stavljaju u nadređeni položaj u bilo kom segmetu društva u odnosu na druge.
Milutinova Srbija, bogata rudnim bogatstvima doživljava svoj ekonomski uspon zahvaljujući Milutinovom ocu kralju Stefanu Urošu Prvom iliti “Urošu velikom” dovođenjem Sasa, germanskog plemena poznatih u svetu kao izvrsnih rudara tog vremena. Taj trend je nastavljen i tokom vladavine kralja Milutina traje dalje te car Dušan “Silni” zapravo samo zaokružuje proces koji su mu prethodnici ostavili, pa nije bilo teško stvoriti Veliku Srbiju na stabilnim temeljima.
Dalje, u vojnim pohodima, Milutin kad god je moguće angažuje plaćeničke vojne formacije, a ogromnu prednost daje razvoju vere, arhitekture, umetnosti u tadašnjoj Srbiji što je dokaz više od 40 podignutih ili obnovljenih manastira/crkava za života. Slikarstvo doživljava svoj vrhunac, dokaz su freske po manastirima. Verovatno je bilo i drugih umetničkih poduhvata ali o tome nemamo saznanja, ali se zna da su Mihailo, Astrapa i drugi slikari stvarali na područiju tadašnje Srbije.
Milutinov novac je na ceni i zadaje velike probleme evropskim državama.
Dante Aligijeri u svojem delu “Božanstvena komedija” piše stihove:
…. i taj kom Raška služi, što u zlo viđe žig mletskog metala (19 pevanje, stih 139-141) optužuje ga da falsifikuje mletački novac, a zapravo je istina da srpski novac dostiže veću vrednost u odnosu na mletački, u skladu sa visokom čistoćom srebra u odnosu na njihov.
Dante ne spominje poimenično Milutina ali se danas pretpostavnja na osnovu utvrđenih činjenica da na njega misli.
Rudnici se otvaraju, Trepča, Brskovo i mnogi drugi. Sasi rudare, a Srbi kontrolišu i raspolažu resusima.
Srbi u potpunosti kontrolišu puteve kroz Srbiju, to jest protok ljudi i robe od čega se ozbiljan profit ubira.
Kada je god moguće, u bitkama angažuju plaćenike, gde time svoje stanovništvo čuvaju od gubitaka. Dakle, gubici stanovništva u ratovima su minimalni i u ide se ide samo kada su svi pregovarački resursi iscrpljeni i kada je procena da se rat može dobiti stoprocentna.
Kralj Milutin u Carigradu podiže bolnicu. Na osnovu toga zaključujemo da je isti trend podizanja bolnica bio i u Srbiji.
Dakle možemo zaključiti da Milutin i svi Nemanjići u globalu isključivo rade u interesu Srba i srpskog naroda i nema elemenata koji narušavaju narodni interes. Pojedinac koji je pod uticajem ili plaćen od strane drugih kao špijun, ili oni sinovi i kćeri “plemenitog porekla” za koje se opravdano sumnja da im je u skladu sa vaspitanjem bliža srcu Ugarska, Vizantija ili neka druga država ne mogu da postanu deo državnog, prosrpskog aparata.
Vlastela ima izuzetan uticaj na srpske vladare i nemaju balgonaklon odnos prema Ugarima, Bugarima okruženju. Nema ni prema Romejima, ali činjenica da srpsko stanovništvo živi od Srbije do Soluna, opravdava tezu da je prihvatljiviji jug kao budući smer osvajanja jer je otpor značajno manji.
Prvi znaci urušavnja javljaju se dolaskom na vlast Uroša “nejakog”.
Kako je vlastela za uspon Srbije zaslužna kroz jedinstvo i povlačenje mudrih poteza, tako je i doprinela propasti srpskog carstva.
Iako nakon Maričke bitke 1371 i posebno nakon Kosovske bitke 1389 godine Srbija slabi u smislu gubitka ljudstva, ipak korišćenjem svojih prirodnih resursa, ona je stabilna. Despot Stefan Lazarević je vladar bogate i napredne Srbije, geografski manje u odnosu na prethodni period ali je to Srbija za koju današnji istoričari tvrde da je ispred svog vremena i da doživljava renesansu ranije nego ostale evropske države.
Dokaz je srećom, Lazarevićevo sačuvano delo “Slovo ljubve”.
1456 godine smrću Đurađa Brankovića gasi se postepeno, čista prosrpska ideja. Dolaskom Lazara Brankovića, vlastela se deli na prougarsku i proosmanlijsku. 1459 Srbija nestaje, ali ne i narod. Ovakvo stanje traje i danas, sem svetlih trenutaka naše istorije tokom balkanskih ratova. I Karađorđevići i Obrenovići su nametnute dinastije od spolja. U obe dinastije je bilo svetlih primera, ali ni jedna nije iznikla iz naroda bez podrške spolja.
Zaboravili smo kakav smo narod bili. Nemanjička Srbija je zemljaska Srbija.
Milutinova Srbija je zemaljska Srbija. Učeni pogrešno da se borimo za nebesku Srbiju danas smo blizu nestajanja. Žrtvovati se jeste hrišćanski, ali zar nije lepše živeti za Srbiju, nego ginuti?
Mi više nemamo pravo da umiremo.
Nemamo pravo prema pokoljenjima.
U prvom i drugim srpskom ustanku, u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu smo se žrtvovali. U drugom svetskom ratu, zadnjim ratovima devedesetih žrtvovani smo, to jest žrtvovali su nas pastiri našeg naroda nakon čega smo doživeli propast i poniženje zz završnicu u vidu otimanja Kosova i Metohije.Opravdanje kroz tvrdnju da nisu razumeli istorijske prilike je laž. Razumeli su isključivo vlast i profit i njihova sebičnost nas je dovela do toga da smo danas na lošem glasu u svetu.
Nakon njih u razrušenoj Srbiji dolaze ljudi koji su samo nastavili trend prethodnika. Za ove danas koji vode sadašnju, već dvadeset godina osakaćenu Srbiju videćemo šta će reći istorija.
Kontroverzni i neshvaćeni državnik, nadrealista i književnik koji je mogao da gleda jedan vek unapred Koča Popović pred rat devedesetih je između ostalog rekao:
“Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje.
Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda.
Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji.”
Rekapitulcija svega ovoga je sledeća:
Nama je potreban” reset”.
I vraćanje na početak pa ponovo krenuti već utabanim stazama. Stazama Nemanjića.
Autor kolumne: Dalibor Vukić