Ulaskom u 2020. godinu, kročili smo u još jedan vremenski period koji obeležavaju problemi današnjice koji muče ovo društvo. Loš životni standard, pitanje Kosmeta, od skoro i stanje u Crnoj Gori oko zakona o slobodi veroispovesti, ali smo u javnosti zataškali jedan od onih gorućih, koji u budućnosti može predstavljati veliku nepriliku i pretnju za već diskutabilnu budućnost ove države, problem koji nije tu od juče, već godinama, a to je priliv migranata u našu zemlju.
Dok se Evropa i dalje drži svojih demokratsko-liberalnih stavova po tom pitanju, iste članice te zajednice na Balkanu su zatvorile svoje granice za nastavak rute kojom treba da ide migrantska kriza. Zar to nije kontradiktorno? Dok mi gorenavedene dočekujemo raširenih ruku (nadajući se da je Srbija samo usputna stanica), kao da ovde teče „med i mleko“, njihov broj je sve veći i po svemu sudeći, ne planiraju da idu odavde.
Možemo li mi izdržavati, sa našim budžetom, narode koji se verski, kulturološki i istorijski apsolutno razlikuju od nas u tolikom broju, kada ni sami sebe nismo u stanju izdržavati?
Početak tih samih dešavanja je delovao tako bezazleno, naleti nemoćnih, žena i dece, budili su u svakome empatiju i pružena je prva ruka pomoći. Ali nedugo zatim, situacija se okrenula za 180 stepeni. U Evropu su krenuli da se slivaju vojno sposobni muškarci od 20 do 50 godina u punoj snazi i tu nastaje problem. Opet, to su i dalje bile „nevine izbeglice“, koje treba rado dočekati, jer oni ovde traže samo prolaz.
Eto, što se ne zamislimo i zapitamo, zašto tako nismo dočekivali nepregledne kolone Srba iz Krajine i ostale proterane? Zar oni nisu bili nevine izbeglice? Ne, oni su bili dođoši, došljaci, nepoželjni, oni nisu znali da čuvaju sami sebe, itd… NJima se prodavala flašica vode kada su bežali, po ceni od 20 tadašnjih maraka, njih su prezrivo gledali u javnom prevozu kada im čuju naglasak koji su komentarisali sa podsmehom, zašto oni nisu imali tretman, kao ovi tuđini danas? I ti isti koji su u tim tešim vremenima šikanirali izbegle Srbe, ti su danas najveći borci za takozvana „ljudska prava“. Nekako je nelogično da od muke tvog sunarodnika ti izvlačiš korist, a strancu pružiš sve moguće, ali šta ćeš, Srbi… Samo što su u našim kolonama, zapravo stvarno bili žene, deca, starci i nemoćni.
Vratićemo se strukturi migranata u Evropi danas, kao što rekoh to su većinom vojno sposobni muškarci u velikoj snazi. Kada se na ovim prostorima ratovalo, kod nas su takvi su uzimali pušku i uz pomoć Boga branili svoj narod, nisu ostavljali rodnu grudu i kućni prag, zarad putešestvija po belom svetu.
Kada smo već kod siromaštva i gladi, zar jedna „napaćena“ izbeglica koja juri u Evropu za boljim životom, ima sebi da priušti „marlboro“, komunicira putem „ajfona“ i nosi skupe patike. Mi smo izbeglištvo gledali na mnogo druačiji način. Ako je to pravo značenje reči izbeglica, onda i mi svi treba da budemo izbeglice, verovatno bi nam bolje bilo.
Sve to da stavimo po strani, koliko toliko time nas ne ugrožavaju. Čime nas ugrožavaju? Svojim ponašanjem. Širom našeg kontinenta izbijaju masovni obračuni azilanata, kako između sebe, tako i sa domaćim stanovništvom, zaustavljanje saobraćaja u centru Pariza, u toku najveće gužve, da bi „klanjali“, samo je još jedan od skandala, silovanja, šverc, uživanje narkotika, nasilje i tako u nedogled… Čak i da ostavimo Evropu po strani, šta se ovde događa?
Da li, kada se umorni vratite sa dugog puta, spustite kofere kad železničke ili autobuske stanice u Beogradu, da li se osećate prijatno? Kada pored vas, u grupama od 5 do 10 članova prolaze ljudi čiji jezik ne razumete i koji vas čudno i mrko gledaju? Da li išta više treba reći sem toga da smo došli u situaciju da se zbog stranaca osećamo ugroženo i nesigurno u svojim gradovima? Ali ima se itekako još toga reći!
Napad na dvanaestogodišnju devojčicu u Somboru, pokušaj silovanja devojke u Obrenovcu, napad na taksistkinju u Pirotu, premlaćivanje momka u Subotici, seksualno uznemiravanje devojke na Kalemegdanu i izbadanje momka na Dorćolu, samo su jedni, od mnogih slučajeva. Pljačke, krađe, udarci, pretnje, više nema smisla brojati… Jel to hvala? Jel to hvala što im je naša zemlja omogućila neometano kretanje, smeštaj, hranu, lekove… Dok nam deca gladuju, umiru od bolesti, klinike nemaju osnovne uslove za rad, naši vlastodršci izdvajaju novac iz budžeta, za izdržavanje ljudi koji nas napadaju i ugrožavaju, može li gore?!
Ako ćemo ići još dublje, određeni broj registrovanih pripradnika terorističkih organizacija je sa tim talasom ilegalno ušao na naš kontinent, koliko njih je još došlo ovde, a da mi to ni ne znamo? Da li onda treba da se čuvamo i jel su onda to samo „nevini ljudi“ koji traže spas?
Ali ti ćuti! Jer ako digneš glas i staneš u odbranu svoga naroda dobićeš etikete kao što su: rasista, neonacista, šovinista i bezdušni mrzitelj… Tako je to evropski vrh rekao, ne želiš da te „vijaju“ nevladine organizacije za ljudska prava. Nema veze što su ti napali maloletno dete, oni traže bolje sutra i imaju prava! (veća prava od tebe to se podrazumeva, iako je ovo tvoja matična država.) Tako to ide…
Tolike priče o Srbiji kao usputnoj stanici da je već u planu, a i realizaciji, da se oni već naseljavaju i žive ovde, dobijaju poslove i osnivaju porodice.
U vremenu kada nas bela kuga praktično proždire, uslovi za život i porodicu su nikakvi, mi, mesto da plaćamo i pospešujemo naš natalitet, mi ćemo finansirati tuđu decu i roditelje prestupnike. Otvorićemo oči tek kada masovno budemo to osetili na svojoj koži. Tako smo to uradili i sa Albanacima na Kosovu i Metohiji pre toliko decenija, pa šta smo dočekali krajem prošlog veka, pa sve do danas?
Možemo samo zamisliti kakav će nam biti suživot sa njima, ako je sad ovako…
Tekst: Danilo Govedarica