Darko Bajić, reditelj, prvi je student režije na FDU u Beogradu koji je diplomirao dugometražnim igranim filmom. Dobitnik je više nagrada za svoje stvaralaštvo koje između ostalog čine filmovi „Direktan prenos“ „Crni bombarder“ i „Rat uživo“, kao i TV serije “Sivi dom” i Zaboravljeni. U pozorištu je režirao neke od najgledanijih predstava; „Mala“, „Život Jovanov“, „Brod ljubavi“, i aktuelnu „Osama-Kasaba u Njujorku” kojom prenosi svoj ugao posmatranja na godine krvavog raspada nekadašnje Jugoslavije.
Intervju sa Darkom Bajićem možete poslušati ovde:
Fokus Vesti: Ovih dana privodite kraju montažu novog filma koji je novi iskorak u vašem stvaralaštvu jer nosi lični pečat i priču koja vas prati još od detinjstva.
Darko Bajić: To je priča o mom ocu, Milošu Bajiću, koji je bio zatvorenik, logoraš u logoru Mauthauzenu, za vreme Drugog svetskog rata. Njegova priča, priča slikara, to jest studenta slikarstva, počinje hapšenjem i odvođenjem na Banjicu. Potom biva odveden u logor, koji je nekako sudbinski vezan za nas Bajiće, jer je tamo bio zatočen i moj deda tokom Prvog svetskog rata. Dolaskom u logor, otac je počeo krišom da slika detalje iz života logoraša. Beležio je to snalazeći se na razne načine za materijal, olovke, ugljen, komadiće papira i slično, zahvaljujući svojim drugovima logorašima koji su ga štitili. Oni su mu i pomogli da te radove sačuva u jednom protivpožarnom aparatu koji su ukopali u zemlju. Kada je došlo oslobođenje, on je sve te radove doneo u Beograd, i onda je posle nekog vremena pogledao te crteže i odlučio da napravi ciklus „Mauthauzen“. Shvatio je tada da ličnom crtačkom linijom mora da odgovori svojim delima na sve užase i patnje koje je tamo video i doživeo. Posle velike izložbe u Domu JNA, 1963. godine, koju je moj otac organizovao, ja sam odlučio da uzmem kameru u ruke prvi put, i počeo da „snimam“ taj film koji je dug mom ocu. Kao čovek u finim godinama, film ovih dana završavam i zahvalan sam mu što mi je omogućio da svog oca bolje upoznam. Dve godine je trajalo snimanje, a očekuje se da premijera filma bude 8. maja na otvaranju BELDOX-a, međunarodnog festivala dokumentarnog filma. Naravno posle toga ide u redovnu distribuciju a sigurno je da će film biti prikazan i na Miona FILM Festu u Mionici krajem proleća.
Fokus Vesti: Mladi autori se putem filma, televizije, pozorišta, pokušavaju da se obrate svojoj generaciji ali, čini se sa manje snage nego Vi pre tridesetak godina. Kako je to moguće?
Darko Bajić: Profesor sam 35 godina, i većina tih reditelja su praktično moji studenti. Uvek sam imao poverenja u njih i govorio im da se film pravi kada imate dvadeset godina. Sve dok naša kinematografija ne bude u mogućnosti da mladim autorima obezbedi kontinuitet da redovno snimaju filmove, neće biti kinematografije. Kontinuitet je veoma važan. Ako ne snimate film pet, šest godina, što je prosek u našoj kinematografiji, onda su to godine „koje su pojeli skakavci“. Film na pravi način menja rijaliti programe, i tvrdim da zaista predstavlja ostrvo slobode za sva vremena.
Piše: Dejan Grujić