Dragan Lakićević, glavni urednik Srpske književne zadruge
Potrošačka glad je lakše podnošljiva od gladi u klasičnom smislu, ali je opaka kao sredstvo za upravljanje čovekom.
Fokus vesti: Živimo u vremenu masovne potrošačke gladi za koju je Rilke, pre mnogih savremenih sociologa, rekao da „služi samozavaravanju i nesvesnoj samoodbrani od straha koji u nama budi prisustvo smrti“. Da li ste saglasni sa ovim stavom?
Dragan Lakićević: Potrošačka glad je fenomen potrošačkog duha koji je nametnut ljudskom društvu iz više ekonomskih, ali i političkih razloga. Ljudsko društvo postalo je potrošačko iz razloga sopstvenih slabosti, a te slabosti u celini potiču iz gordosti i sebičnosti… Potrošačka glad je lakše podnošljiva od gladi u klasičnom smislu, ali je opaka kao sredstvo za upravljanje čovekom. Potrošačka groznica je zamena za neke druge vrste zanosa (i zaveta), vrsta opsednutosti i prestiža. Zamena za obični ili normalni i uravnoteženi život. Hrana za taštinu i samoljublje… U fokus potrošačke gladi nikad neće ući kultura, pa ni knjiga kao roba koja stoji u izlozima prodavnica. I po ekonomskim zakonima obračunava se i oporezuje kao čarape, patike, igračke.
Fokus Vesti: „Najstrašnija su čudovišta koja se šunjaju u našim dušama“, pisao je E. A. Po. Šta je, po Vama, najstrašnije?
Dragan Lakićević: Konkurencija strašnih stvari (pojava i pojmova) je velika, svakog dana druga, u različitim oblastima života drukčija. Uzmimo samo jednu: nemoć ili nedostupnost istine. A istina je isto kultura. Do mnogih istina sad je nemoguće doći, a mogu se ticati rata i mira, bolesti i smrti, pa i opšteg obrazovanja (na Internetu može da stoji šta kom padne na pamet…) Više nemate gde da saznate ili proverite. Svet je u toj meri zauzet interesima pojedinaca i grupa, da je istina skrajnuta. Elementarnu pravdu više nema ko ni da zastupa, a kamo li zaštiti!
Fokus Vesti: Prve pesme objavili ste 1970, godine, da li se sećate šta Vas je inspirisalo?
Dragan Lakićević: Svakako. Pamćenje je možda najvažnnija osobina mog dara… Bilo je to pri kraju detinjstva, a poezija je uvek u dosluhu sa detinjstvom – čoveka i jezika… Inspiracija mi je oduvek bila trenutak samoće, a samoća je možda drugo ime tišine… Reč je o vrsti osetljivosti s kojom se neko rađa i koja reaguje na pojave oko nas i u nama – čini kvalitet naših doživljaja… Jedne letnje večeri, između sedmog i osmog razreda, oko mog trinaestog rođendana, bio sam u postojbini predaka u Donjoj Morači, istočno od manastira. Iskon planine i legende… Neke boje noći i trepet bilja otvorili su prozore na duši usamljenog dečaka… Te prve distihe pamtim do danas, mislim da ih nikad nisam zapisao.
Fokus Vesti: Šta se u Vašem pogledu na svet od tada izoštrilo, a šta zamaglilo?
Dragan Lakićević: Mrtva trka između te dve optike: izoštreno-zamagljeno upravlja mojim i Vašim doživljajem sveta. Najviše bih voleo da sam zadržao nešto ako ne sve od one senzibilnosti dečaka (uveren sam da jesam, koliko-toliko, i mimo svoje volje), a potiskivanje ili prevazilaženje osetljivosti kao slabosti verovatno su zamaglili i nešto od rane nevinosti mlade pesničke duše… Bio sam zaštićen i ušuškan – u okrilju zavičaja, porodične ljubavi, tradicije i predanja; docnije sam shvatio da je mnogo toga prolazno i podložno uništenju silama zla: proglase vam zavičaj drugom državom, izvor najčistije vode zamute i unište i preprodaju… Dragi ljudi umiru, ima ih samo u uspomenama koje vreme zamagljuje, bez obzira što moje pamćenje pokušava da izoštrava i na lični i na književni način.
Fokus Vesti: „Pesnička egzistencija je nešto od prolaznosti, ipak nije večnost. Međutim, ako nećeš da budeš pesnik, onda za tebe nema drugog puta do ovoga koji ti ja pokazujem:očaj!“ (S. Kjerkegor). Kako biste definisali pesničku egzistenciju, da li je nepesnički put zaista put očaja?
Dragan Lakićević: Pesnička egzistencija je deo ljudske egzistencije. Svojstvena je i pesnicima i nepesnicima. Kod svakog pesnika drugačija, jača ili slabija, ima više nijansi i pojavnih oblika… Pesnički život je umnogome paralelni život. Pesnik govori sam sa sobom, priča u snu, jedno govori a drugo misli… Pesnički put je razuđeniji, bogatiji, složeniji. Istinska poezija od očaja pravi umetnost („Pomrčina nada mnom caruje, / mjesec mi je sunce zastupio…“). Očaj van umetnosti nešto je sasvim drugo – nikom ga ne bih poželeo.
Fokus Vesti: Pesnik ste, pripovedač, tumač i priređivač književnosti. Dugo godina bili ste urednik u izdavačkom preduzeću Rad, urednik Srpske književne zadruge ste već gotovo trideset godina, a glavni urednik od 2009, iza Vas je mnogo priređenih knjiga, edicija i antologija. Da li su Pravila SKZ doneta prilikom njenog osnivanja 1892. godine i sada na snazi, da li ste se okrenuli i elektronskom izdavaštvu ili verujete da će knjiga u štampanom obliku opstati uprkos modernim tehnologijama?
Dragan Lakićević: Biografski podaci i datumi iz prvog dela Vašeg pitanja upućuju na moj odgovor. Srpska književna zadruga još izdaje klasične knjige – na hartiji, šivene koncem, u tvrdom povezu. „Da se menjam, meni je prekasno“, rekao je jedan pesnik. Možda će nove generacije SKZ i to pokušati – želim im da sačuvaju plamen stare Zadruge, one iz 1892. godine. Tu tradiciju čuvali su decenijama mnogi Zadrugini delatnici, pa evo, već dugo vremena, i ja. Veoma držim do toga: šta bi rekli naši prethodnici, da li su naša izdanja u duhu i na visini prethodnih? Na to obavezju i Pravila koja pominjete. Pravila su prvi Statut SKZ, on se, neznatno prilagođen novim okolnostima, i sada poštuje. Pravila su napisana rukom prilikom osnivanja SKZ, potpisali su ih svojeručno svi osnivači, najugledniji srpski pisci, naučnici, profesori i državnici onog doba, među kojima su bili: Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Milan Jovanović Batut, Ljubomir Stojanović, Ljubomir Kovačević, Milan Đ. Milićević i drugi… Ne znam zašto knjiga na hartiji ne bi postojala i u 21. veku. Mislim da ima mnogo prednosti – humanih i prirodnih. Sad je lakše biblioteku od 300 knjiga preko okeana preneti na USB, nego brodom nekada. Ali znam da je više od dvadeset kompleta štampanih knjiga iz Kola SKZ, tri stotine naslova štampanih do Drugog svetskog rata preneto u Ameriku i Kanadu i neke od njih još postoje. (Putovale su preko Atlantika po dvadeset i trideset dana, paroplovima.) Postoje, jer neko do njih drži. A ko ne drži, neće ih preneti ni u elektronskom obliku. Uostalom, od Amerike do Srbije sada se leti desetak sati, kraće nego vozom na tužnoj pruzi Begrad – Bar.
Fokus Vesti: „Šta će biti s poezijom u vremenu tržišta i tendera?“ da, kao pitanje, upotrebim stih iz jedne Vaše pesme?
Dragan Lakićević: Već smo delimično odgovorili i na to pitanje… Ali, da dodam. Za umetnošću, i za poezijom, čovek ima potrebu od samog svog postanka. Ta potreba ne može iščeznuti. Može se, možda, potisnuti, ali ne zadugo i ne svugde. Može to biti potreba za nekom drugom ili drugačijom poezijom, ali kakva god da bude, ne može uznositi manje nego: „Bliži se, bliži leto / u duši već ga slutim, / pomalja zlatnu kosu / u zrelim njivama žutim. / Zrikavci su mi rekli / koje na putu sreto’: / Bliži se, bliži leto!“ (Narod koji ima Desanku mora biti pesnički narod). Pesma pada na sluh i na dušu, a ne na tender.
Fokus Vesti: Emil Sioran stoički prihvata sudbinu rečima: „Pati, zatim pij zadovoljstvo do poslednje kapi, plači ili se smej, vrišti u očajanju ili od sreće, pevaj o smrti ili o ljubavi, jer ništa neće potrajati“. Da li je lako suočiti se sa svešću da je sve prolazno?
Dragan Lakićević: Kao student, davno, čitao sam Knjigu Propovjednikovu: „I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je i više nemaju dijela nigda ni u čemu što biva pod suncem“. Pre gotovo četvrt veka ostao sam bez oca-oslonca… Da, sve je odavno prolazno… Ali postoje dve velike utehe – rešila su ih dva uverenja: najpre da će se podvizi pamtiti zauvek, a od pre 2020 godina, i saznanje da ćemo uvek biti živi u Hristu… I to nije malo… Nije malo ni produžiti se u deci i potomcima – velikim stvarima obdario nas je i obavezao Bog… Sve što bih ja želeo nalazi se u molitvi. A nju svakog dana pevaju hiljade pravoslavnih sveštenika, i u moje ime… I moja poezija deo je te velike molitve.
Fokus Vesti: Neki od saveta Danila Kiša mladom piscu su: „Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja. Ne budi pisac manjina. Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti. Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu. Ako ne možeš reći istinu – ćuti.“ Šta biste vi posavetovali onima koji tek treba da zakorače u svet pisanja?
Dragan Lakićević: Kišovi saveti su sasvim u redu… A zašto mladi pisci ne bi davali savete starijima? Možda bi tim savetima i sebi pomogli!… Ja bih, međutim, pre drugih saveta, sugerisao mladom čoveku, pisao on ili ne – da čita. Poeziju da čita naglas! A ko počne da piše, da mnogo više čita nego što piše i pre nego što napiše. Ako piše pesme, da makar toliko pesama koliko napiše – nauči napamet drugih, starijih pesnika. Ko zavoli druge pesnike, zavoleće i druge čitaoce – i kad ih ima i kad ih nema…
Autor intervjua: Valentina Novković
Foto: Vojislav Despotov