Ekskluzivni intervju sa poznatim književnikom iz Donjecka

Pesnik piše jer se boji da ne ode bez traga

Mladi pesnik Ivan Volosjuk iz Donbasa odgovorio je na pitanja Valentine Novković u vezi sa poezijom, piscima koji su uticali na njega, o tome kakva je budućnost poezije, ali i koju beogradsku grupu rado sluša.

Valentina Novković: Šta savremena pesnička reč može da poruči društvu? Šta je to novo što bi društvo moglo o sebi da sazna iz poezije koja se danas stvara i  kakva je njena uloga?

Ivan Volosjuk: Generalno, poezija ljudima poručuje da se stvari ponavljaju. Naravno, književnost može, i njena je dužnost da društvu ponudi neki prirodan, vrednosni „nivo“ i da mu pomogne u očuvanju ljudskosti. Međutim, pošto živimo u epohi postmodernizma, to tako i ne mora da bude. Zbog toga pojmovi „stih o dobru/ dobročinstvu“ i „autentičan stih“ nisu sinonimi.

Valentina Novković: Da li čovek treba da se uči čitanju i shvatanju poezije?

Ivan Volosjuk: Bez sumnje! Nije uzalud Sergej Averincev filologiju definisao kao „oblast  poimanja“. Danas su nam mnogo više potrebni dobri čitaoci, nego dobri pisci. Nakon iskorenjivanja nepismenosti, mislili smo da su svi naučili da čitaju. Ipak, nije tako. Ređati slova, reči, i razumeti napisano, to umeju milioni ljudi. No, među njima su samo pojedinci istinski čitaoci.

Valentina Novković: U kom uzrastu ste počeli da pišete? Šta pesnik treba da čini kako bi u sebi probudio i razvio talenat?

Ivan Volosjuk: Čim sam naučio da govorim, ponešto sam pokušavao da rimujem onako kako to i druga deca obično čine.  Prvo što je iole podsećalo na stihove, bila je pesma o ždralu, a  napisao sam je sa devet godina. Odgovor na drugi deo pitanja bio bi da je za razvitak bilo kakvog talenta neophodno čitati klasike i književne časopise. Profesorima, muzičarima, inženjerima, poljoprivrednicima, graditeljima, u stvari svima, savetujem da čitaju Puškina, Gogolja, „Družbu naroda“, „Znamenje“.

Valentina Novković: U istoriji ruske književnosti postoje dva izuzetna perioda. To su Zlatni i Srebrni vek. Oni se po mnogo čemu razlikuju jedan od drugog, ali ono što ih objedinjuje je veliki broj talentovanih pisaca koji su genijalna dela stvarali upravo u tim epohama. Ko je od njih imao poseban uticaj na Vas?

Ivan Volosjuk: U „Zlatni vek“ ne ulaze Sumarokov i Deržavin, a želim da ih spomenem kao i mnoge druge književnike XVIII veka. Zatim bih pomenuo Puškina, Baratinskog, Tjutčeva, Feta, Andreja Belog, Hodaseviča, Mandeljštama. Moj izbor autora je standardan.

Valentina Novković: Da li ste čitali neke od srpskih pesnika?

Ivan Volosjuk: Svestan sam, što je strašno, da bez „oblačića za tekst“ ne mogu da pomenem ni jednog, iako smo na fakultetu izučavali književnost Balkana. Ali, slušam popularnu beogradsku muziku, na primer Beogradski sindikat.

Valentina Novković: Šta Vas inspiriše, da li je tačno da pesnik bolje stvara kada je tužan?

Ivan Volosjuk: Pesnik piše jer se plaši da ne nestane bez traga.

Valentina Novković: Ako je poezija, kao i nauka, način saznavanja, po čemu se razlikuje naučna spoznaja od one do koje se dolazi kroz poetsko stvaralaštvo?

Ivan Volosjuk: U svom diplomskom radu sam pisao o filološkoj karti sveta pokušavajući da, u jednoj tački, objedinim dva pogleda na svet;  pesnika i  prirodnjaka.

Valentina Novković: Josif Brodski je rekao: „Poezija nije zabava, nije čak ni vid umetnosti, već pre univerzalni cilj.

Ivan Volosjuk: Da. Ljudima nas, upravo, čini sposobnost stvaranja putem reči, a ne samo prosto vladanje jezikom. Kroz dvesta godina pesnik će biti svaki drugi stanovnik Zemlje. Genijalnost će u nekom trenutku postati standard jer broj talentovanih ljudi raste i nastaviće da raste geometrijskom progresijom.

Valentina Novković: Kakav je po Vama savremeni čitalac poezije?

Ivan Volosjuk: On ima pametni telefon, tablet ili kompjuter, i on ne zna šta je to „sala za književne časopise“ („ЖЗ“). (Sajt na kome se nalaze svi književni časopisi u Rusiji prim. prev.)

Valentina Novković:Iz Vašeg iskustva, ko čita i kupuje pesničke knjige?

Ivan Volosjuk: Njih kupuju oni koji ne žele da se zadovolje običnim životom. Ako ne želite ništa više od života, onda nam se putevi razilaze.

Valentina Novković: Kakve pesničke večeri posećujete, gde se održavaju i ko ih posećuje?

Ivan Volosjuk: U današnje vreme za književni svet ne postoje granice zahvaljujući internetu i organizacijama koje podržavaju kulturu kao što je, na primer, Fond za socijalno-ekonomske i intelektualne programe (СЭИП), Sergeja Filatova. Nedavno smo književnici, učesnici Foruma mladih pisaca Rusije, zemаlja koje pripadaju Zajednici nezavisnih država i ja, nastupili u malom selu Surskoe u Uljanovskoj oblasti i stihove nismo čitali u praznoj sali.

Valentina Novković: Kakvom vidite budućnost poezije, šta je čeka u narednih pet ili deset godina?

Ivan Volosjuk: Sve zavisi od toga, da li će država u potpunosti početi da podržava književna izdanja, kako prestonička, tako i regionalna. Ako za deset godina nestane deo  sadržajnih književnih časopisa, poeziju ništa dobro ne čeka.

Autorka i prevodilac: Valentina Novković

Fotografije: Sergej Fandikov