U ovo vreme prošle godine, Tabita Džekson se spremala da vodi svoj prvi filmski festival Sundance takođe se spremala da vodi prvi Sundance koji će se održati usred globalne pandemije. Zbog Covid-19, festival 2021. je održan potpuno onlajn, a svaki film, kao i pitanja i odgovori režisera i paneli, strimovani su onlajn. U to vreme to je bio eksperiment, ne toliko nacrt za festival, već „prilika da se prikupe dokazi za ono što bismo možda želeli da vidimo“. Ranije ovog meseca, upotrebila je te lekcije. Usred planova za hibridni festival uživo za 2022., slučajevi Omicron-a su porasli. Festival Sundance bi ponovo bio potpuno virtuelan. Međutim, ovoga puta Džekson i njene kolege su bili spremni. Pošto su prošle godine održali festival onlajn, znali su šta da rade. I planirajući ovogodišnji festival kao hibridni događaj, otkrili su da je većina mehanizama za prelazak na striming već uspostavljena. Kada je događaj pokrenut sinoć, bio je praktično besprekoran. Sledeće nedelje, filmovi će se emitovati onlajn, pitanja i odgovori će se odvijati preko Zoom-a, a učesnici koji traže društvene aspekte festivala moći će da se druže u The Spaceship, virtuelnom – primamljivo je nazvati ga „metaverse-ian, ” ali ne — centar za razgovore nakon skrininga. „Najbolja pomoć su bile onlajn platforme,“ kaže Džekson o centru planiranja festivala u kasnim fazama igre. „Velika prednost je to što bismo mogli da imamo festival zbog kojeg smo još uvek uzbuđeni.
Sve vrste događaja su se suočile sa prevratima usred pandemije — koncerti, konvencije, dodele nagrada, produkcije. Ali za filmske festivale, industrijski ekosistem čiji su deo prolazio je kroz ogromnu promenu čak i pre nego što je korona virus udario. Nekada se na filmskom festivalu prikazivalo desetine nezavisnih filmova i pojavili bi se studiji, kupili one najbolje, a zatim ih pustili u svet. U bioskope. Oko 2016. to je počelo da se menja. Odjednom, Netfliks i Amazon su počeli da se pojavljuju sa svojim naizgled bankovnim računima bez dna. Uzeli bi festivalske favorite za zapanjujuće sume, a zatim ih stavili na svoje usluge striminga. Možda bi ih pustili u nekoliko bioskopa zbog prestiža, ili ako bi želeli da se kvalifikuju za Oskara. Sada kada bi filmovi koji se prikazuju na festivalima ionako mogli da provedu svoj početni vikend na projekciji na vašem iPhone-u, da li je važno da li su se festivali koji su ih pokrenuli desili na gomili laptopova? Da, i ne. Da, odnos publike prema filmu se menja — ljudima je sada prilično udobno da koriste multipleks i kućni bioskop naizmenično. Ali takvi su i odnosi filmskih stvaralaca sa ljudima koji konzumiraju njihov rad. Reditelji poput Denisa Vilneva i Kristofera Nolana mogu, opravdano, glasno da insistiraju da se njihovi filmovi gledaju u bioskopima, ali ovi filmaši su daleko od indie reditelja koji samo žele da njihove filmove bilo ko vidi. Festivali im pružaju način da to urade, ali ono što gube kada je taj festival onlajn je prilika da vide reakciju ljudi u realnom vremenu – da osete prostoriju. Šari Frilot mnogo razmišlja o tome. Ona je ažurirala Sundanceov program Nev Frontier već 15 godina i videla je kako se on od nekoliko interaktivnih performansi i projekata virtuelne realnosti razvija u veliki deo festivala. Svemirski brod postoji uglavnom zato što je želela da ljudi imaju virtuelnu platformu, bez obzira na format festivala – to je baš dobro došlo kada je događaj postao onlajn. Ona napominje da kada se film emituje, filmski stvaraoci često slabo razumeju kako se publika osećala, osim nekoliko recenzija i možda nekih podataka. Dakle, za nju su razgovori koji se odvijaju na filmskim festivalima ključni, čak i ako su onlajn. „Napravili smo prostoriju, platformu, da držimo stotine ljudi istovremeno da pričaju o ovim filmovima“, kaže ona. „Bez zaključavanja, ne bismo pronašli ovaj zaista važan komad da održimo korak sa bioskopima na mreži. Pa kako će onda izgledati filmski festival budućnosti? Kratkoročno gledano, mora da bude agilan i da obuhvata neki oblik digitalnog i ličnog učešća. Čini se da trenutno svaki festival reaguje na situaciju u kojoj se nalazi – recimo Omicron je učinio da Sundance u Park Sitiju u Juti bude neodrživ, ali organizatori još uvek planiraju Berlinski filmski festival u februaru, iako je skraćen. Ali čak i ako Covid jednog dana bude stvar prošlosti, drugi virus bi mogao da zauzme njegovo mesto. A filmski festivali su se uvek borili sa problemima pristupačnosti koji se mogu ublažiti dozvoljavanjem ljudima da prisustvuju od kuće. Dakle, možda su hibridni festivali budućnost čak I u najboljim vremenima. Bioskopska kultura postoji na više nivoa; vreme je da to urade i filmski festivali.
Tekst: Fokus vesti
Foto: Privatna arhiva