GABRIJEL GARSIJA MARKES – GOVOR PRILIKOM PRIMANJA NOBELOVE NAGRADE

 

Antonio Pigafetta, firentinski moreplovac, koji je pratio Magellana na njegovom prvom putovanju oko sveta, napisao je o prolasku kroz Južne Amerike rigoroznu hroniku, koja ipak izgleda kao fantastična avantura. Ispričao je kako je vidio prasiće, koji su imali pupak na leđima, kao i ptice bez kandži, čije su ženke sedele na jajima na leđima mužjaka i druge čudne životinje kao što je pelikan bez jezika, čiji je kljun ličio na kašiku. Ispričao je kako je vidio životinjsko stvorenje, koje je imalo uši magarca, a telo kamile, papke jelena i koje je njištalo poput konja. Ispričao je kako je prvi urođenik, kojeg su našli u Patagoniji izgubio razum, a kad su tog diva stavili pred ogledalo, toliko se bio uplašio svoje vlastite slike.

Ta kratka knjižica, u kojoj su se već nalazile klice naših današnjih romana, nije ništa manje začuđujuće svedočanstvo od naše ovovremene stvarnosti. Američki hroničari ostavili su nam u nasleđe mnogo toga što je vrlo teško ispričati. Eldorado, naša iluzorna zemlja, za kojom se toliko žudelo, postojala je na mnogim geografskim kartama dugi niz godina i njeno se ime kao i njen oblik menjao prema mašti kartografa. Tražeći Izvor Večne Mladosti, Alvaro Núňez Cabeza de Vaca, koji je postao mit, osam je godina istraživao sever Meksika, sa istraživačkom grupom, čiji su članovi pojeli jedni druge i samo njih petorica od ukupno 600, koliko ih je krenulo, uspelo se vratiti. Jedna od mnogih tajni, koja nikada nije razjašnjenja, jeste što se dogodilo sa 11.000 magaraca, od kojih je na svakom bilo natovareno sto libri zlata, koje su jednog dana krenule iz Cuzcoa da Plata kao otkup za Atahualapa i koje nikada nisu stigle na cilj. Kasnije, kad je to mesto postalo kolonija, u gradu Kartageni prodavale su se kokoši uzgojene na zemlji, koja je prethodno bila poplavljena, u čijem su jednjaku pronađeni zlatni kamenčići. Taj zlatni delirij naših osnivača pratio nas je sve do nedavno. Pre jedva jednog veka neka nemačka firma, kojoj je bilo stavljeno u zadatak da prouči izgradnju železnice u Panamskom klancu, došla je do zaključka da bi projekt bio izvodiv pod uvslovom da šine budu izrađene ne od čelika, koji nedostaje u tom kraju, već da budu napravljene od zlata.

Oslobađanje od španske dominacije nije nas zaštitilo od ludosti. General Antonio López de Santana, koji je tri puta bio diktator u Meksiku, ispratio je s divnim sprovodom svoju desnu nogu, koju je izgubio u ratu nazvnom Rat za los Pastelas. General Gabriel Garicia Morena bio je guverner Ekvadora 16 godina i ponašao se kao apsolutistički vladar, a bdenje nad njegovim mrtvim telom bilo je izvedeno tako, da su leš obukli u gala uniformu i navukli na nju ukrasni oklop, a bio je posednut na predsedničkoj stolici. General Maximiliano Hernandez Martinez, teozofski gospodar Salvadora, koji je u jednom masakru naredio da se divljački pobije 30.000 seljaka, izmislio je klatno, koje je proveravalo da li mu je hrana otrovana, a dao je zaviti u crveni papir javnu rasvjetu, kako bi suzbio epidemiju šarlaha. Spomenik generalu Franciscu Morazàn, koji je podignut na najvećem trgu Tugucigalpa, u stvari je statua maršala Neya, kupljena u Parizu u jednom skladištu starih skulptura.

Pre jedanaest godina jedan od najvećih pesnika našeg doba, Čileanac Pablo Neruda osvetlio je svojom rečju ovaj zabran. Kod onih s čistom savešću u Evropi, a katkada i kod onih s prljavom savešću, od tog vremena iznenada je izbio, jače nego ikada ranije, interes za fantastične vesti iz Latinske Amerike, te ogromne domovine halucinantnih muškaraca i žena, koje su ušle u istoriju, čija se besprimerna tvrdoglavost meša s legendom. Nije kod nas bilo ni časka mira. Jedan prometejski predsednik odsečen i napadnut u vlastitoj palati u plamenu, umro je boreći se sam protiv cele armije, a zatim su se dogodile dve sumnjive avionske katastrofe, koje nikad nisu rasvetljene te presekle živote jednom predsedniku plemenita srca i još jednom drugom, koji je bio po struci vojnik, ali je bio demokrat te je vratio dostojanstvo vlastitom narodu. Kod nas se dogodilo 5 ratova i 17 državnih udara, a iz njih je proizišao diktator luciferske ćudi, koji u ime Boga provodi prvi etnocid u Latinskoj Americi u naše vreme. Kroz to vreme 20 miliona latinoameričke dece umrlo je pre navršene druge godine života, a to je brojka jednaka svoj deci rođenoj u Evropi od 1970. Zbog represije u Latinskoj Americi imamo 120.000 nestalih osoba, a to je kao da se danas ne zna gde su nestali svi stanovnici grada velikog kao Upsala. Mnoge trudne žene su uhapšene i donele su na svet decu u argentinskim zatvorima, ali još uvek se ne zna ni identitet ni sudbina te dece, koja su tajno data na usvojenje ili zatvorena u sirotišta od argentinskih vojnih vlasti. Zato što nisu hteli, da stvari i dalje idu tim putem oko 200.000 žena i muškaraca dalo je dobrovoljno život boreći se u Srednjoj Americi, u Nikaragvi, u Salvadoru i u Guatemali. Da se to dogodilo u Sjedinjenim Državama broj bi u proporciji iznosio jedan milion i 600 hiljada nasilnih smrti u razdoblju od svega četiri godine.

Iz Čilea, zemlje koja je tradicionalno vrlo gostoprimljiva, pobeglo je milion osoba: 12% stanovništva te zemlje. Urugvaj, minijaturna nacija od 2,5 miliona stanovnika smatrana za najciviliziraniju zemlju kontinenta, ima danas svakog petog stanovnika u izbeglištvu. Građanski rat u Salvadoru prouzrokovao je gotovo svakih 20 minuta jednog izbeglicu i to počevši od 1979 godine. Zemlja koja bi se mogla načiniti od svih tih izbeglica i emigranata zbog nasilja u Latinskoj Americi imala bi više stanovnika od cele Norveške.

Usuđujem se misliti da je ova izvanredna stvarnost, a ne samo njen književni izraz, ove godine zaslužila pažnju Švedske Akademije za Književnost. To nije papirnata stvarnost, već stvarnost koja živi s nama i u svakom času određuje neizbrojivu cifru naših svakidašnjih pogibija te uprvo ona održava živim nepresušan izvor naše kreativnosti, pune nesreće i lepote, zbog kojeg jedan lutajući Kolumbijac, obuzet nostalgijom, samo jedan između tolikih drugih, ima sreću da ga opaze i razlikuju između tolikih, čija je sudbina sasvim ista. Pesnici i prosjaci, muzičari i proroci, ratnici i protuve, sve su to kreature te neubuzdane stvarnosti te je jako malo trebalo zahtevati od mašte, jer je za nas bio najveći izazov upravo nedostak konvencionalnih sredstava, kako bi naš život izgledao verodostojan. To je, prijatelji, čvorište naše samoće.

Pa ukoliko nas naše teškoće umrtvljuju, one su istovremeno i naša pokretačka snaga te nije teško shvatiti da su racionalni talenti na ovoj drugoj strani sveta, obuzeti posmatranjem vlastitih kultura, ostali bez uspešnog metoda, da nas interpretiraju. Shvatljivo je, što oni zahtevaju da nas se meri jednakom merom, koju oni primenjuju za sebe i nije ni potrebno podsećati, kako životna iskušenja nisu jednaka za sve i kako je potraga za vlastitim identitetom isto toliko teška i krvava za nas koliko je ona to bila i za njih. Interpretiranje naše stvarnosti pomoću tuđih shema doprinosi jedino tome da postanemo sve manje poznatii, sve manje slobodni, sve više usamljeni. Možda bi poštovanja dostojna Evropa imala više razumevanja, ukoliko bi nastojala da nas vidi i upozna preko svoje vlastite prošlosti. Kad bi se prisetila kako je Londonu trebalo 300 godina da podigne svoj prvi zid i još drugih 300 da dobije svog biskupa, da se Rim koprcao u mraku neizvesnosti punih 20 vekova pre no što ga je jedan etrurski kralj usadio u istoriju, da su još u XVI veku danas tako miroljubivi Švajcarci, koji nas oduševljavaju svojim ukusnim sirevima i svojim besprekornim satovima, raskrvarili Evropu kao vojnici najamnici. I za vreme slavnog apogeja Renesanse 12.000 plaćenih vojnika lanknehta carske armije opljačkalo je i razorilo Rim i nožem zaklalo osam hiljada stanovnika tog grada.

Ne nastojim postati otelovljenje iluzije Tonia Krögera, čiji su snovi o jedinstvu vrlog Severa i strastvenog Juga duboko uzbuđivali Thomasa Manna pre 53 godine na ovom istom mestu. Uveren sam ipak da bi nam Evropljani prosvećenog duha, oni koji se ovde također bore za veliku, humaniju i pravedniju državu svih, mogli daleko bolje pomoći kad bi iz temelja promenili način mišljenja i drugačije gledali na nas. Solidarnost s našim snovina neće učiniti da budemo manje usamljeni sve dok se ona ne pretvori u konkretna dela legitimnog pomaganja onim narodima, koji su prihvatili iluziju, kako imaju pravo na vlastiti život pri podeli sveta.

Latinska Amerika ne želi i nema zbog čega da bude luđak bez razuma i nema ničeg nestvarnog u činjenici da njene težnje za nezavisnošću i za originalnošću postanu također i aspiracija zapada. Ipak, napredak u navigaciji, koji je toliko smanjio razdaljinu između Amerike i Evrope, čini se da je za uzvrat povećao našu kulturnu udaljenost. Zašto originalnost, koja nam se bezrezervno dozvoljava u književnosti, biva odbijana sa svim mogućim sumnjičenjima, kad se radi o pokušajima promene društvenog poretka? Zašto misliti da socijalna pravda koju avangardni Evropljani žele nametnuti svojim zemljama, ne može biti i latinoamerički cilj postignut različitim metodama u uslovima koji su posve drugačiji? Ne: bezmerno nasilje i bol naše istorije rezultat su vekovnih nepravdi i neizrecive gorčine, a ne nekog komplota, skovanog 3.000 kilometara daleko od našeg doma. A izvestan broj evropskih vođa i mislilaca su u to poverovali, s detinjastošću deda i baka, koji su zaboravili na plodonosnu ludost vlastite mladosti , kao da ne postoji nijedna druga sudbina osim da se živi izložen na milost i nemilost dvaju velikih gospodara sveta. Tolika je, prijatelji, veličina naše samoće.

Ipak, pred ugnjetavanjem, pred pljačkom, pred napuštenošću, naš je odgovor život. Ni poplave, ni kuga, ni glad, ni prirodne kataklizme, pa čak ni večni ratovi, koji traju vekovima, nisu uspeli umanjiti postojanost života pred smrću. Ta se prednost života povećava i dobija ubrzanje. Svake je godine 74 miliona rođenja više od umiranja, ta je količina novih života toliko velika kao da ste za godinu dana sedam puta povećali stanovništvo New Yorka. Najveći broj novorođenih dolazi na svet u zemljama, koje imaju najmanje sredstava, i među njima, naravno, u Latinskoj Americi. Kao revanš, zemlje najvećeg prosperiteta uspele su nagomilati toliku razaračku moć, da mogu uništiti sto puta ne samo sva ljudska bića, koja danas postoje, već sveukupna živa stvorenja, koja prolaze ovom nesretnom planetom.

Jednog dana sličnog ovom moj je učitelj William Faulkner kazao na ovom mestu: “Odbijam priznati kraj čoveka”. Smatrao bih se nedostojnim zauzimati to mesto, koje je bilo njegovo, kad ne bih bio potpuno svestan da je, po prvi put od početka čovečanstva, kolosalna katastrofa, koju je on odbijao priznati pre 32 godine, danas postala samo jedna od naučnih mogućnosti. Pred tom zapanjujućom realnošću, koja se od pamtiveka ljudima morala činiti kao utopija, izmišljivači priča, što svi mislimo da jesmo, osećamo kako imamo pravo verovati da još nije prekasno krenuti u stvaranje utopije u obrnutom pravcu. Nove i pobedničke utopije života, gde nitko ne može odlučivati za druge sve do načina na koji treba umreti, gde će doista ljubav biti prava ljubav, gde će sreća biti moguća i gde će potomstvo, osuđeno na stotinu godina samoće, imati napokon, i to zauvek, drugu šansu na zemlji.

Tekst: Gabriel Garcia Marquez

Prevod: Jasna Tkalec