U današnjem svetu rapidno rastućeg stanovništva i još većih ekonomskih apetita, lako zaboravimo na ono što je bilo juče, a kamoli prošle dekade ili veka, jer se krize, sukobi i ratovi, rađaju i jačaju svakim novim pojvaljivanjem sunca na horizontu. Imperijalni umovi koji se hrane i razvijaju između ostalog kroz svoje kolonijalne projekte, nisu ostali zatočeni u mračnoj prošlosti. Na to nas je podsetila Sirija, iako nas možda i nije trebalo podsećati.
Ono čega bi se trebali sećati i ono što moramo pratiti jest što se sa takvim i sličnim pričama događa kasnije. Pod kasnije mislim kad prestane interes kolonizatora, kad se iscrpi većina ruda i energenata, kad zemlja ostane, pusta zemlja. Kakva je perspektiva tih država, koje osim što su osiromašene ostanu i razorene?
Upravo iz toga razloga danas pišemo o Kongu, demokratskoj republici. Belgijski kralj Leopold II zauzeo je Kongo kao svoj privatni posed. Iskorištavao je bogate resurse koje su za njega crpili robovi. Ako rob nije bio dovoljno produktivan, nakon radnog dana bi ga sakatili, mučili, zlostavljali. Nakon toga su postali nezavisni. Na vlast je došao Mobutu Sese Seko, tiranin koji je potpuno uništio državu, provodio “zairizaciju” i njegovao odnose sa SAD-om. Kad je Mobutu napokon umro na radost nacije, rat iz Ruande preselio se na tle razorenog Konga. Odmazda Tutsija izlegla je genocid. Sukobi unutar Konga u kontinuitetu traju poslednje dve decenije.
Sve je počelo tako kada je u 19.veku belgijski kralj Leopold II poslao istraživača Henrya Stanleya da osigura dogovore s plemenima koja su naseljavala porečje Konga. Stanley, kojeg Kongo pamti kao prvog belca i početak zla, služio se raznim obećanjima i trikovima u pregovorima s plemenima. Jedna od njegovih metoda bila je da pri upoznavanju s poglavicom priključi na ruku buzzer koji je bio prikačen na bateriju i tako izazove blagi električni šok pri rukovanju. Tada je poglavica mislio kako Stanley ima nadprirodne moći te mu se ponizno klanjao i poštovao ga kako kakvo božansko biće. Stanley je verovatno razmišljao o rudnicima zlata, bakra i kobalta, stablima gumovca, dok ga je poglavica ponizno gledao misleći kako će ovaj beli čovek sigurno doneti bolju budućnost u njegovo selo.
Na Berlinskoj konferenciji 1894.godine, skupila se svita evropskih moćnika da podeli “crni kontinent”. Leopold II od milja je Afriku zvao “taj veličanstveni afrički kolač” i zagrizao svojim oštrim zubima u okusima bogati Kongo. Kongo je bio prva zemlja koja je bila posed jednog vladara. Naime, Kongo nije bio belgijska kolonija, on je pre svega bio posed Leopolda II na kojem je zarađivao nemilosrdno koristeći sve njegove prirodne resurse. Veliko bogatstvo tada su bila stabla gumovca od kojih se proizvodila – guma. U Evropi je tada pod svetlima reflektora zasao prvi bicikl i guma je bila više nego potrebna i skupo plaćana. Robovi u Kongu radili su čitav dan kako bi osigurali dovoljne količine gume za evropsku gospodu koja je htela biti viđena na tom novom, veličanstvenom izumu. Za vreme vladavine Leopolda II uvedene su strašne metode mučenja robova čije se posledice mogu osetiti u Kongu i danas. Naime, u nekim selima narod se još uvek služi takvim metodama, jer mu je kroz prošlost to predstavljano kao nešto sasvim normalno, nešto što zaslužuje. Za vreme Leopolda II u Kongu je ubijeno deset do dvadeset miliona ljudi, a na njegovom prirodnom bogatstvu obogatio se ne samo Leopold II, već čitava Evropa. Prvi deo.
Tekst: Fokus Vesti
Foto: UN