„Živeti po svojim uverenjima i saznanjima. Živeti u miru sa sobom. Ne činiti nikome zlo. Misliti na sutrašnji dan. Za mene je to sloboda.“
Fokus vesti: Mihael Kriger, nagrađivani pisac, pesnik, prevodilac i direktor jedne od najvećih nezavisnih izdavačkih kuća u Berlinu, u jednom intervjuu je izjavio: „U svakom trenutku, u svakoj državi, bez obzira na broj stanovnika, postoji barem 1743 čitaoca poezije, i do njih treba dopreti.“
Da li i Vi imate takav utisak i koji je najbolji način da, u vreme modernih tehnologija, poezija, odnosno književnost, najbrže i naјlakše dopre do čitalaca?
Gojko Božović: Mogli bismo da raspravljamo o broju čitalaca poezije koji postoje u svakom trenutku u svakom mestu u svakoj zemlji na svetu. Verovatno bismo se o tom broju teško složili. Možda ih ima i više, možda ih ima i manje nego što misli Kriger. Taj broj se menja i moje iskustvo je da čitalaca poezije danas ima manje nego u nekim ranijim decenijama. Svakako bismo se lakše složili oko toga da je poezija nekada imala neuporedivo veći javni odjek nego što ga ima sada. Danas je poezija jedva zamisliva u javnom prostoru. U javnom prostoru ona deluje kao izuzetak, a moglo bi se reći i kao incident. Nije uvek tako bilo. To je jedna od promena koje suštinski obeležavaju naše vreme. I sami pamtimo bolja vremena, a pogotovu iz literature i iz kulturne istorije znamo da je bilo boljih vremena za poeziju u kojima je ona bila povlašćeni medij društvene komunikacije i ličnog i društvenog samorazumevanja, kao i naročiti prostor za raspravljanje najvažnijih pitanja i iskustava u životu jedne zajednice. Nipošto neću da kažem da poezija danas ne raspravlja važna pitanja. To ne bi bilo ni tačno, ni pravedno, mada je nesumnjivo da ta vrsta izmeštenog i marginalizovanog statusa utiče i na ponekad suviše privatne tonove i lične fascinacije u poeziji. Ako ostane bez odjeka, glas nema razloga da se ponaša kao da i dalje odjekuje nad vodama i nad gorama.
Rasprava o tačnom broju čitalaca mogla bi da se pretvori u srednjevekovnu sholastičku raspravu o tome koliko ima anđela na vrhu igle. Od te rasprave mislim da je važnije razmišljati šta je društvo izgubilo zbog toga što poezija više nije među njegovim glavnim formama i medijima. Šta je društvo izgubilo u jeziku kojim govori, šta je izgubilo u polju komunikacije kojom se služi, šta je izgubilo u ravni kritičkog mišljenja, ako za njega još poseduje spremnost da ga prihvati, šta je izgubilo u pogledu sposobnosti da se osluškuje drugi i da govor ne bude pretvoren ni u brbljanje, ni u neobavezujuću lakoću, ni u hladnu i funkcionalnu pragmatičnost, šta je napokon izgubilo u pogledu potrage za vapijućim smislom. U modernom svetu čoveku stalno nešto nedostaje, iako imamo sve više stvari svuda oko sebe. Ali što imamo više stvari u svom okruženju, to manje vidimo njihovu svrhu i ulogu. Međutim, najviše nedostaje smisla, a kada njega nema, onda se sve ostalo pokazuja kao nedovoljno. Poezija je uvek u svojim najboljim trenucima i u svojim najboljim glasovima bila sabran, promišljen i zahtevan govor o smislu, o pitanjima koja se moraju reći i koja se drugačije ne mogu kazati da bi imala svu tu snagu ultimativne reči.
Nemam nikakvo gotovo, još manje jednostavno rešenje. Imam tri predloga kojih nastojim da se držim. Jedno je strpljenje. Od njega sve počinje. Drugo je upornost. Bez nje ništa nije moguće. Treće je uverenje. Bez njega smo uzalud strpljivi i bezrazložno uporni. Ako istinski verujemo u nešto, onda brojevi nisu presudni, niti su prvi i poslednji razlog našeg izbora.
Fokus vesti:Šta je za Vas knjiga, da li mislite da će štampana izdanja polako, ali sigurno biti potisnuta elektronskim u skladu sa novim tehnologijama koje se mnogo više koriste u svakodnevnom životu?
Gojko Božović: Za mene je knjiga tekst i sadržaj, a ne forma u kojoj se taj tekst pojavljuje. Ja sam odrastao na štampanoj knjizi. I sada mi je uzbudljiv trenutak kada nova knjiga stiže iz štamparije s neponovljivim mirisom štamparske svežine. Ali i sam čitam tekstove u različitim formama, najviše u štampanoj, potom na internetu, onda u formi e-knjige. Knjiga je nesumnjivo tekst, a razvoj tehnologije kroz istoriju, kao i i potrebe i navike čitalaca uticali su presudno na formu u kojoj će se pojavljivati tekstovi. Štampana knjiga je savršen industrijski proizvod i odlično rešenje da se tekst prenese do velikog broja čitalaca. To rešenje je upravo zbog toga opstalo vekovima, snažno opredeljujući modernu evropsku i svetsku istoriju. Nove forme knjige, od elektronske do audio knjige, ne znače da će knjiga nestati. One samo označavaju da su se, u sadejstvu s novim tehnologijama, pojavile nove potrebe i novi senzibilitet čitalaca, osobito u novijim generacijama. Te generacije, formirane u dvehiljaditim, više su civilizacija slika nego što su civilizacija reči. Oni su digitalne generacije, zbog čega mnogima od njih štampane knjige deluju analogno. Bila bi neoprostiva šteta da se sudbina knjige veže za jedan generacijski nesporazum ili za jednu tehnološku krizu ili za navike ranijih generacija čitalaca. Otuda će biti sve više tekstova u formi e-knjige, čime se neće potiskivati knjiga, već će se, naprotiv, proširiti mogućnost izbora čitalaca. Neki čitaoci će radije birati štampanu knjigu, drugi će radije posezati za e-knjigom. To je pitanje senzibiliteta i slobode izbora. Čitave oblasti izdavaštva će u najvećoj meri ili čak u potpunosti preći na elektronsko izdavaštvo, jer je tako praktičnije i korisnije za čitaoce. Takve su, recimo, knjige iz leksikografije ili velike umetničke monografije, jer će knjige ove vrste uvek imati bolju produkciju u e-formi nego u štampanom obliku i biće jednostavnije za korišćenje i pretraživanje. Naravno, biće neuporedivo lakše raditi i na njihovom osavremenjavanju, što je neprestani problem rečnika i enciklopedija u štampanom obliku. Ali knjige pesama i romani, knjige priča i knjige eseja ostaće još dugo u štampanoj formi, uporedo sa e-knjigama, jer te potrebe čitalaca za kontaktom, za drugim i za dodirom neće iščeznuti u sadašnjim generacijama.
Fokus vesti: Da li je etički kompas naše civilizacije pouzdan, ili postoji nesklad između napretka u znanju, i etičkog plana?
Gojko Božović: Postoje mnogi neskladi. Neke smo nasledili ili produbili. Neke smo sami stvorili. Uvek postoji opasnost da prošlost deluje idealizovano, a da od budućnosti mnogo očekujemo. Dok u onom jedinom vremenskom okviru u kome možemo nešto da učinimo, u samoj sadašnjosti, zapravo, odustajemo od svega i pomišljamo da nije trenutak u kome je moguće bilo šta preduzeti. Ako se o nečemu može pouzdano govoriti, onda je to svakako o okolnosti da naučna otkrića ili tehnološki razvoj ne menjaju čovekovu prirodu. Menjaju čovekovu svakodnevicu, menjaju čovekov život, čineći ga najčešće lakšim i jednostavnijim, svakako drugačijim nego što je bio. Pogledajte samo ubrzanje koje je učinilo da su razlike između nas i naše dece mnogo dublje nego razlike između nas i naših roditelja. Ali čovekova priroda ostaje ista, oličena u borbi za prvenstvo, u potrebi za sticanjem i nagomilavanjem, u potiskivanju drugih da bi se istakao sopstveni značaj i sopstveni interes. Čak tehnologija podstiče neke rđave naše osobine omogućavajući im da se ispolje na dramatičniji i opasniji način. Pitanje je za kojim bi sve sredstvima posezali ljudi iz nekog od zlatnih doba prošlosti da su imali na raspolaganju naše tehničke mogućnosti. Nesumnjivo je, međutim, da razvoj tehnologije, nauke i opštih čovekovih moći u najzaoštrenijem obliku pred nas postavlja pitanje savesti i odgovornosti. Ako su se nekada pitali: „Ko čuva čuvare?“, danas se možemo pitati, možda s još većim strahom od posledica: „Ko čuva tehnološka čudesa i istraživačke laboratorije koji proizvode sve moćnija i surovija oružja? Ko čuva tehnološka čudesa koja sve više zadiru u našu privatnost i slobodu, ograničavaju naša prava i znaju o nama više od nas samih? Da li mi vladamo tehnologijom ili ona vlada nama?“ Ako smo nadzirani uvek, i ako je pitanje nadzora samo stvar volje ili hira neke otuđene volje koja nikome nije odgovorna, a najmanje je odgovorna nama na koje se odnosi, onda će to zaseći u same osnove slobode i demokratije, lične volje i poslednjeg dostojanstva. Mi ne smemo odustati od etičkih pitanja koliko god danas delovalo da su ona izgubila na ceni u vremenu površnosti i nesmanjene želje za ničim ograničenom zabavom, a na drugoj strani usled naglašenih zahteva za efikasnošću i poželjnim ishodima. Čovek mora biti biće slobode da bi mogao da se ostvari, da bi mogao da voli, da bi mogao da se posveti, da bi mogao da ispuni svoj život i život ljudi s kojima dolazi u dodir. Čovek ograničenih prava i sloboda ne može naći ni sreću ni ispunjenje u masovnoj proizvodnji predmetnosti, u produkciji osećanja, u svođenju svog mišljenja i svoje pojavnosti na programiranu istost i na političku korektnost.
Fokus vesti: Direktor ste i urednik izdavačke kuće Arhipelag, koji su kriterijumi da Vaša izdavačka kuća objavi knjigu nekog autora?
Gojko Božović: Nama nije cilj da objavimo sve rukopise koje dobijemo, niti da objavimo najviše knjiga. Nama je cilj da budemo zadovoljni objavljenim knjigama i u času kada smo ih objavili i tokom njihovog života u rukama čitalaca. Najpre je potrebno da knjiga bude iz oblasti kojom se mi bavimo, to su književnost i humanistika. Ako je iz tih oblasti, onda je odluka uvek motivisana uredničkom procenom koja počiva na zahtevima visoke književnosti i kritičke humanistike. Nikada nećemo objaviti knjigu samo iz ekonomskih ili tržišnih ili nekih trećih razloga, ako ne verujemo u njenu vrednost i ako ne možemo mirno da je preporučimo čitaocima, od naše dece i prijatelja do čitalaca koje nikada nećemo upoznati. Mada, naravno, nemamo ništa protiv da knjige u koje verujemo budu i ozbiljne tržišne činjenice.
Fokus vesti:Čini se da izdavači više objavljuju strane nego domaće autore, ako je tako, zbog čega?
Gojko Božović: To je neobična književna i kulturna situacija. Izdavači objavljuju više stranu nego domaću književnost, jer je sve manji udeo srpskih pisaca u tržištu knjiga u Srbiji. Po tome smo retka evropska kultura. Jedan od razloga jeste uspon zabavne i primenjene literature u poslednjih tridesetak godina, a pokazalo se da je takvu literaturu lakše globalizovati nego proverene književne vrednosti. Kao što je lakše globalizovati holivudski film sa svojom projekcijom prosečnog, standardnog i široko očekivanog stava nego autorski film. Ali glavni razlog sadržan je u društvenom disbalansu. Kao što nismo svesni svojih mana, nismo svesni ni svojih vrednosti. I kao što nemamo razloga da verujemo u srpsku politiku i ekonomiju, tako smo, bez pravog razloga, prestali da verujemo u vrhunsku srpsku književnost. A ona je jedan od najboljih izraza ovog društva, i juče i danas, po svemu sudeći, neće imati ozbiljniju konkurenciju ni sutra.
Fokus vesti:Iz Platonove alegorije o pećini znamo da „većina ljudi ne samo da se oseća ušuškano u svom neznanju, već su i neprijateljski raspoloženi prema svima koji to žele da istaknu.“ Da li imate utisak da vreme u kom živimo to i potvrđuje?
Gojko Božović: Oni koji to žele da istaknu postali su neugodni i nezaštićeni svedoci. U modernom vremenu previše poverenja je uloženo u uspeh, a uspeh je samo ono što može da se izrazi brojevima. Čak i najmanji uspeh opravdava najskuplja sredstva. Kada je već tako, onda je sastavni deo uspeha i usredsređenost na sopstveni rezultat, iz čega proističu i nedostatak solidarnosti i zabrinjavajuća nezainteresovanost za pitanja zajednice. Te zajedničke stvari čak se doživljavaju kao gubitak vremena za sopstvenu karijeru i socijalnu prodornost. Tako dolazimo do paradoksa: da bi bio društveno prihvatljiv, čovek, zapravo, postaje nesolidaran, društveno usamljen, upućen na sebe i bez ikakvog interesovanja za širi okvir u kome deluje. On emituje oko sebe osmeh i sreću, ali to nije nikakva garancija unutrašnje ispunjenosti. On emituje oko sebe društvenu prihvatljivost, ali to uopšte ne mora da znači da nije usamljen. Dok se kritika sve više doživljava kao izraz neuspeha, manjinskog stava i neprihvaćenog pogleda na stvari, a ne kao izraz unutrašnje snage, slobodne volje i kritičkog mišljenja. Društvo u kome nema kritike nema ni sreće, ni promene, ni samospoznaje.
Fokus vesti:U jednoj od pesama kažete „Potrebno je svetlo“, a Gete „Oko je stvoreno iz svetla za svetlo“. Šta nam zaklanja svetlo, da li je Šopenhauer u pravu kada kaže da nas „tek gubitak neke stvari poučava njenoj vrednosti“?
Gojko Božović: Stvari koje gledamo sve više postaju zastor između nas i našeg sveta. Iza tih stvari kojima smo okruženi, iza procesa koji vrve oko nas, iza događaja koji se množe kako ne bismo mogli da ih razumemo, iza aktera koji se smenjuju kako nijedan ne bi stekao važnost i značaj, iza svega toga stoji nešto što ne vidimo uvek ili ne vidimo najčešće, ali bez toga nema pravog razumevanja. Zato nam je potrebno svetlo. Da prosvetlimo nešto za sebe, kako bi ispunjeni tim svetlom saznanja mogli da svedočimo i za druge. Makar to, u času dok govorimo, niko ne želeo da čuje. Ali to saznanje smo mi i bez njega mi više ne bismo mogli da sačuvamo ni svoj mir, ni svoj odnos prema svetu.
Fokus vesti: Ovenčani ste književnim nagradama „Kočićeva knjiga“ i „Kočićevo pero“ za celokupno stvaralaštvo, kao i za knjigu pesama Mapa. Šta za Vas znače nagrade?
Gojko Božović: Nagrade su lep trenutak. Delite ih s drugima, jer u času nagrada nikada niste sami. Nagrade su prilika da dođete do još nekog čitaoca. Pustili ste poruku u boci, ona će do nekoga možda stići. Ali kao što ne pišete zbog nagrada, niti bi one mogle biti dovoljan razlog za pisanje, tako ni kada dobijete neku nagradu ne možete ostati zauvek zaustavljeni u tom trenutku. Nagrada se dobija za nešto što ste već učinili. To je već minulo kao rad koji ste preduzeli. Dok primate nagradu, morate toga biti svesni jednako kao i nužnosti da izazovi i pitanja tek slede.
Fokus vesti: Kome je danas najteže: piscima, izdavačima ili čitaocima? Kakvi zahtevi su stavljeni pred književnost u ovom vremenu: da bude površna zabava, ili da postavlja odgovore na krucijalna pitanja savremenog društva?
Gojko Božović: Izgleda da je svima teško, kada se već toliko govori o teškoćama. I svi imaju svoje razloge, ali je većina razloga za teškoće, zapravo, zajednička. Utoliko bi i barem neka od rešenja mogla biti zajednička. Ipak, mislim da je najteže čitaocima. Ako ekonomske i tehnološke razloge dele sa izdavačima i piscima, čitaoci imaju barem jednu dodatnu otežavajuću okolnost. Njima niko više ne govori koje su knjige dobre. Umesto kritičkog govora, zavladao je marketing koji o svim knjigama govori isto, a tamo gde je sve isto više ništa ne deluje dovoljno dobro. Nekadašnji oblici kanonizacije knjiga, od književne kritike do književnosti, nemaju više nikakav dublji uticaj. Pri tome, knjiga nikada nije bilo više nego danas. Otuda izbor knjige za čitanje nije nimalo laka misija ni za dobro obaveštenog čitaoca.
Fokus vesti:Da li smo u ćorsokaku jer rešenje svojih problema tražimo u materijalnim, tehnološkim aspektima života, kako je tvrdio Tarkovski?
Gojko Božović: Ako prenaglasimo materijalne aspekte života, svakako ćemo iz svog života odstraniti mnoge kulturne vrednosti i duhovne dimenzije. Ali izbor materijalnog života, nikako nas neće uvek poštedeti materijalnih kriza, pa čak i siromaštva, opadanja i propadanja materijalnih ciklusa i snaga. Naše vreme insistira na materijalnim elementima, na efikasnosti, na pragmatičnosti, dakle, na aspektima koji se moraju izraziti u brojevima. Ono što se ne može predstaviti brojevima i grafikonima kao da više nema nikakvu vrednost. Neke naše probleme svakako moramo rešavati u materijalnim i tehnološkim elementima, njih nikako ne treba odbacivati. Ali to nisu ni jedina, ni uvek dovoljna rešenja. Život je suviše složen da bi se mogao svesti na bilo koju materijalnu dimenziju, bez ikakvog upliva kulturnih vrednosti i metafizičke zapitanosti, bez drame mišljenja i radosti stvaranja, ili obrnuto, kako kad i kako kod koga. Da bi bio celovit, čovek mora da misli i o pitanjima dana i o pitanjima za sva vremena, i o sopstvenom dobru i o dobru koje se tiče svih.
Fokus vesti:Orvel smatra da sve slobode slede iz one koja nam dopušta da kažemo kako su dva i dva četiri, dakle, da ispovedamo očiglednosti, Dostojevski se veoma rano spoznao zagonetnu antinomiju ljudske slobode, dok je Bertold Breht u pesmi „Šta vredi dobrota“, postavio pitanje i „šta vredi sloboda, kad slobodni moraju da žive među neslobodnima“. Na koji način Vi doživljavate slobodu, da li je ona moguća među neslobodnima?
Gojko Božović: Najveća sloboda jeste objava očiglednih istina. Ono što svi vide i svi znaju najčešće svi i kriju i prećutkuju. Neko iz straha, neko iz interesa. Najviše njih iz oba razloga. Ima i onih koji ne veruju da tako očigledne stvari mogu biti istina koja objašnjava neko pitanje. Sloboda je moguća i nužna. Moguća je zato što to najviše zavisi od naše odluke, ali i zato što znamo da je slobodnih ljudi bilo uvek, čak i kada su najbrojniji bili oni koji su odustali od slobode. Nužna je zato što bez slobode nismo biće stvaranja i biće radosti nego biće neprestanog straha. Kao što zlo može da pobedi samo uz našu saglasnost, tako i bez slobode možemo ostati samo sopstvenom odlukom. Niko nam je ne može ni dati, ni uzeti, to je, u konačnici, sve naša odluka. Ostaje pitanje cene, ali stvari koje vrede, a sloboda jeste takva stvar, ne smeju da imaju cenu. Za mene je to sloboda. Živeti po svojim uverenjima i saznanjima. Živeti u miru sa sobom. Ne činiti nikome zlo. Misliti na sutrašnji dan.
Fokus vesti:Sećate li se prve pesme i šta Vas je potaklo da je napišete? Kojim pesnicima se najradije vraćate?
Gojko Božović: Najranije pesme napisao sam u osnovnoj školi. Za mene su to bila čitava otkrića kojima su prethodile avanture dolaska do pojedinačnih stihova i do same pesme. Kada otkrijete taj mehanizam koji je potreban da bi pesma oživela, vi ne možete više da odustanete od njega i od te naročite perspektive kojom sagledavate svet. U njoj se ukrštaju utisci i iskustva, proživljeni život i pročitane knjige, dostupna saznanja i još nedostupne slutnje, viđeno i prepoznato. Ali sve su to samo elementi od kojih se tvori pesma i taj unutrašnji mehanizam ih u nikad istim srazmerama samerava u unutrašnjem pesmovnom iskustvu. Pišući, dolazimo do oblika, do saznanja, do rešenja koja izmiču u neposrednoj svakodnevici. Pesma osvećuje saznanja koja na početku nismo bili artikulisali do kraja. Pesme koje sam objavio u prvoj knjizi, Duša zveri (1991), napisao sam u poslednja dva razreda gimnazije, znajući da to moram da učinim, kao u nekoj groznici, s konačnom strašću, suočavajući se s nekim od odsudnih trenutaka svog života. Te pesme i danas doživljavam kao neko uže za koje sam se sve vreme držao. Držim se i danas. Za te nekadašnje pesme, za pesme nastale u međuvremenu, za pesme koje pišem danas.
Vraćam se mnogim pesnicima. Neke najradije ne bih ni napuštao. U modernoj poezji takvi su najpre Rilke, Kavafi i Herbert.
U knjizi Obližnja božanstva u pesmi „Među samima“ kažete:
„Ponekad mislim
Na smrtna sagrešenja,
Sam među samima,
Pokretljiv u mestu,
Govorljiv i kada ćutim.
Fokus vesti:Rudolf Štajner smatra da „svaki čovek ima skrivenih sposobnosti za stalno lično i duhovno usavršavanje“. U kojoj meri možemo biti svesni ličnih sagrešenja i postoji li univerzalni način duhovnog uzrastanja?
Gojko Božović: Verujem samo u univerzalne načine koji se potvrđuju u najdubljem ličnom iskustvu. Generalizacije su opasne i one nas odvajaju od vlastitih iskustava, od neponovljivih uvida i situacija, od potrebe da proverimo stvari o kojima govorimo ili koje nam se predlažu kao spasonosna rešenja za sve situacije. Dve stvari su u najdubljoj vezi, koliko god ta veza ostajala prećutana. Jedno je kriza. O krizi svi govore, mada je doživljavaju na različite načine, vide na različitim mestima i prepoznaju njene sasvim različite uzroke. Drugo je kritičko mišljenje koje se sve manje iznosi, sve ređe čuje, sve slabije uvažava. Ne možemo savladati nijednu krizu, ni ličnu, ni društvenu, ni lokalne, ni globalne, ni ekološku, ni političku, ni ekonomsku, ni moralnu, ako ostajemo fascinirani krizom, ako se saživimo s horizontom koji nam je upravo ta kriza dosudila, ako mislimo u okvirima koji su do krize i doveli. Kritičko mišljenje je u najdubljoj vezi s krizom zato što je ono suprotnost krizi i način da se ona prevlada, dok odsustvo kritičkog mišljenja jeste najbolji način da ostanemo u vrtolozima najrazličitijih kriza i obmana. Tako je i s malim i velikim ličnim sagrešenjima. Da bismo ih prevladali, moramo se suočiti s njima. Da bismo se suočili s njima, moramo ih biti svesni. Da bismo ih bili svesni, moramo strože misliti o sebi i svojim postupcima nego o drugima. Ako smo načisto sa sobom, lako ćemo s drugima.
Fokus vesti:Josif Brodski je napisao: „Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju!“ Da li ste saglasni sa ovim stavom, da li čovek koji čita vrednu literaturu, ne samo poeziju, stvara bolji uvid i postaje spremniji za život?
Gojko Božović: Ako čita dobre knjige, čovek čini najviše što može za svoje znanje, za svoju maštu, za svoj jezik i za svoju slobodu. Čovek koji čita jeste nezavistan čovek. Čovek koji čita odbacuje silu i nepravdu, laž i ucenu, praznu retoriku i slatke reči obmane. Takvim čovekom se ne može manipulisati. On stvara svoj ukus, a tako stvoren ukus čuva ga od pada u socijalne strahove i hipnoze. Zaista treba čitati poeziju. Po tome koliko obmana i socijalnih strahova ima u našem svetu najbolje se vidi koliko se nedovoljno čitaju poezija, vrhunska književnost i humanistika.
Fokus vesti:Da li književne vrednosti danas mogu da se zastupaju na isti način kao pre dvadeset godina?
Gojko Božović: Mogu da se zastupaju iste književne vrednosti, jer vrednosti nisu moda da se menjaju sa svakom sezonom, ali ne mogu da se zastupaju na isti način, jer će to produbljivati nesporazum između nespornih vrednosti i šire publike i pogotovu generacija novog senzibiliteta. Ako su vrednosti izraz kulturnih standarda, pa su samim tim izraz našeg ukusa, saznanja i uverenja, način na koji ih zastupamo treba da komunicira s medijskim, tehnološkim i društvenim standardima jednog doba. Treba ostati na strani vrednosti i strpljivo ih zastupati i širiti. Nikako ne treba odbacivati nove medije i nove tehnologije, naprotiv, koliko god oni menjali strukturu našeg slobodnog vremena, nesumnjivo uzimali jedan broj potencijalnih čitalaca ili uticali na druge naše navike, novi mediji i nove tehnologije jesu veoma dostupan i snažan model prezentacije nespornih modernih i klasičnih književnih vrednosti.
Fokus vesti:U Velikoj Britaniji, u malom gradu Šorpšajeru, pesnikinja Debora Alma je otvorila jedinstvenu apoteku u kojoj izdaje stihove za lečenje na recept. Da li je po Vama poezija lekovita, na koji način? Ima li razloga da budemo zabrinuti za njen opstanak?
Gojko Božović: Lekovitost poezije nije sporna ni danas kada poezija nema akustiku koja joj je pripadala vekovima. Poezija je umeće koje je potrebno ljudskoj vrsti. Zato je staro umeće po postanju i zato tako dugo traje, menjajući forme i agregatna stanja. Morali bismo biti veoma zabrinuti za naš opstanak ako bi bio doveden u pitanje opstanak same poezije.
Fokus vesti: Da li je kultura postala roba, a društvo u kom živimo, društvo spektakla, kako je tvrdio Gi Debor?
Gojko Božović: Živimo u društvu spektakla. Ono što nije spektakularno, senzacionalno, glamurozno ili skandalozno samim tim i ne postoji za najveći deo društva. Otuda ne postaje ni deo javnosti i medijske prezentacije događaja. To postaje ključni problem kulture u modernim društvu spektakla. Kultura nije dovoljno spektakularna ili pak uopšte nije spektakularna. Ona u društvu spektakla deluje suviše ozbiljno, promišljeno, zahtevno, čak hermetično. Nije se promenila vrhunska kultura na kojoj je izraslo moderno evropsko društvo sa svojim najboljim ostvarenjima u proteklim vekovima, promenilo se društvo. I u okviru same kulture mogu se videti razlike koje pojedine segmente kulture čine prihvatljivijim, samim tim i uticajnijim, u društvu spektakla. Zahvaljujući premijerama i premijernim projekcijama, pozorište, a pogotovu film imaju stratešku prednost u javnosti u odnosu na književnost koja sebi ne može da pribavi tako spektakularne forme. Književne večeri to svakako nisu, razgovori o književnosti su to još manje. Jednim delom prodor u širi prostor javnosti imaju još samo pojedini sajmovi knjiga i književni festivali. Od kulture se očekuje da postane roba, ali ako je samo roba, onda ne ispunjava osnovni smisao kulture u bilo kom istorijskom trenutku. Nužno je da kultura bude subverzivna i korozivna, da postavlja teška pitanja i da daje odgovore koji ne moraju biti nimalo laki, čak ni mnogima prihvatljivi. Ali kultura najpre mora da nastaje i živi u drami razumevanja kolika god bila cena te drame. Danas je cena te drame da kultura nije glamurozna, što nije problem, ali je problem to što kultura nije uticajna u društvu spektakla. Društvo u kome kultura nije uticajna nije svesno ni svojih problema, ni svojih vrednosti, ni rešenja za kojima može posegnuti.
Fokus vesti:Za sam kraj citirala bih stihove Hansa Magnusa Encensbergera iz pesme „Pesma onih kojih se sve ovo tiče i koji to sve već znaju“
„Da nešto mora da se uraadi i to pod hitno
To znamo već
Da je međutim prerano da se nešto uradi
Da je međutim prekasno da se nešto uradi
To znamo već…“
Da li je prerano, prekasno, ili je pravi čas da se nešto uradi?
Gojko Božović: Ni prerano, ni prekasno, uvek je pravi čas. Inače, ako suviše razmišljamo kada je pravi trenutak, da li je prerano ili prekasno, nećemo ništa uraditi.
Autor intervjua: Valentina Novković
Foto: Stanislav Milojković