Putujući kroz našu zemlju, sredinom druge polovine 19. veka, Feliks Kanic je zapisao da i Srbija ima svoj Monferato ili svoj Atos. U dubokoj klisuri između dve planine, sa obe strane reke, vekuje osam manastira tako skrivenih od pogleda prolaznika, da će stranac retko kada zalutati do njih. Nepristupačni teren ih štiti od tuđina i osvajača, ali je šteta, zapisao je slavni putopisac, što time i njihova lepota ostaje skrivena.
Manje je, međutim, poznato da su prvi stanovnici i neimari Ovčarsko-Kablarske klisure zaista bili Svetogorci. Kada je u jednom istorijskom trenutku, pod najezdom Turaka, i sam Atos bio ugrožen, mnogi su se ovamo preselili. Bespuće i mnogobrojni useci, špilje i pećine, bili su prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nepristupačna mesta su pretvarali u isposnice, da bi kasnije, u nekim mirnijim vremenima, u pitomini kraj reke gradili veće i trajnije hramove. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u “mišjoj rupi” nije moglo sakriti.
Kada se od Čačka krene ka Užicu, prođe Klisura i Ovčar Banja, ubrzo se stiže i do starog železničkog mosta preko Zapadne Morave. Nekada je preko njega “tutnjao” popularni “ćira”, prelazilo se traktorima i zapregom, ali je danas teško i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, gvozdenu konstrukciju prekrila je rđa, pa se svaki prelazak na suprotnu obalu pretvara u pravu avanturu. Ali, zašto bi se uopšte i prelazilo? Osim stenja i kamenja, guste šume i okomitih litica, teško da se ima šta i videti. Osim, naravno, pećine Kađenice u kojoj se, pre nešto više od dva veka, dogodio jedan od najpotresnijih događaja u našoj istoriju. Toliko strašan da se ovo mesto, s pravom, danas smatra i jednom od najvećih svetinja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Do posvećenog tamnog vilajeta hodamo oprezno, korak po korak. Iako su nam u Banji objasnili da se pećina ne može “omašiti”, na terenu sve izgleda teže i neizvesnije. Nakon uspešnog savladavanja mosta skrećemo desno i uzvodno pratimo tok Zapadne Morave. Usku pešačku stazu prekrili su prazna burad i strnjika, komarci pored reke su “poludeli”, a planinska markacija, jedini saputnik i verni vodič, sve ređa i neprimetnija. Srećom, kilometar-dva od mosta, kroz guste krošnje iznad glava primetismo i pobodeni drveni krst, pouzdan znak da smo stigli pred nekadašnje sklonište naroda, zbeg koji je ubrzo postao i večna grobnica.
Za priču dočusmo ranije, u manastiru Stjenik podno Jelice, kada nas je uz vruću pogaču i toplu vareniku, iguman Pajsije “poveo” u šetnju kroz vekove.
– Beše to najrđavije doba u našoj povesnici – besedio je Pajsije. – Nakon propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, nad preostalim narodom Turci su sproveli ogroman zulum. Razularene horde otomanskih osvetnika harale su selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladaše i nekakve boleštine, glad, panika i neizvesnost. Verujući da ne može ništa da izgubi, narod se nanovo diže na ustanak. Beše to nesrećna Hadži-Prodanova buna, podignuta u nevreme, bez plana i izgleda na uspeh.
Buna je podignuta u septembru 1814. godine, u selu Trnava nadomak Čačka, ispod samog Stjenika. Hadži Prodan, vođa bune, verovao je da je smrt već za vratom, da vredi barem pokušati. Krenuli su na sve ili ništa i bilo je, nažalost, ništa! Slabo organizovana, loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je ubrzo doživela propast. Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), bio je “okićen” ljudima nabijenim na kolac. Među njima i tadašnji iguman Stjenika, imenjak današnjeg Pajsija i njegov momak, đakon Avakum, koji okončaše negde naspram današnje palate “Albanije”.
– Ali, beše to samo početak – nastavi Pajsije tužnu besedu. – Zulumćari Imšir paše krenuli su širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i na mesta na koja, nikada ranije, turska noga nije kročila. Tako stigoše i do Kađevice u Dragačevu, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih sela.
Ne zna se tačno kako je pećina otkrivena. Po jednima, reč je o izdaji. Drugi, opet, tvrde da je zbeg otkriven kada je potera čula jecaj deteta. Zanimljiva je i priča Radovana Marinkovića, koji je u knjizi “Jeličke legende” zapisao da su Turci na njenom ulazu primetili devojku koja je sedela i vezla, i, po svemu sudeći, čuvala stražu.
– Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini – pripoveda Marinković. – Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda. Zaplašeni, šćućureni u tami, ljudi su ćutali i nemo čekali šta će se zbiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv, Turci su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je ispred samog ulaza. Dim je nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti da izađe. Znali su da ih i napolju čeka svirepa smrt. Naposletku, svi su se ugušili! U njoj su i danas njihove odimljene, garave kosti – završava Marinković.
Duže od 120 godina zverinje je razvlačilo kosti nesrećnika. Tek na zalaganje vladike žičkog Nikolaja Velimirovića, ostaci su prikupljeni i položeni u dva kamena sarkofaga da večno svedoče o ljudskoj nesreći.
– Te 1936. godine pećina je donekle i uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat je prosečena i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu – nastavlja priču iguman Pajsije. – Ispred nje je postavljen i veliki krst koji se vidi izdaleka, a iznad otvora se i danas može videti ogaravljena stena, koja slikovito govori o zločinu koji se ne zaboravlja.
O svemu tome razmišljamo i pred samom pećinom. Krst postoji, ali se zbog gustog rastinja više ne vidi izdaleka. Kiša još nije isprala garež na steni. Narod pećinu smatra velikom svetinjom, pa se na molitveniku, između kamenih kovčega, i danas ostavlja prilog. Nažalost, malo je onih koji su za Kađenicu čuli, još manje onih koji su je videli. Stotinak metara dalje, preko reke, kolone turista svakodnevno promiču na putu ka moru ili Zlatiboru. Nažalost, malo je onih koji imaju vremena za ovakva podsećanja. A možda upravo zato tako često i olako stradamo.