Specifičnog je ukusa i mirisa koji neodoljivo podseća na pravu bananu, pa je još i prelivena čokoladom. Eksplozija divote za nepca željna savršenog ukusa. Proizvodi se od prirodnih sirovina, (tako i danas tvrde proizvođači), uz dodatak sastojka pod nazivom agar-agar koji se dobija iz algi, koristi se za želiranje i obezbeđuje „bananici“ penastu strukturu, pa ona nije samo običan slatkiš, već i deo zdrave ishrane. Eto razloga da deci ne branite da je konzumiraju, ali u umerenim količinama. Dijabetičari je uvek nose sa sobom, da bi povratili nivo šećera u krvi ako se desi „da padne“. Listajući stranice istorije čokoladne bananice, saznajemo da ju je „patentirao“ odnosno bolje reći izmislio, Franja Vaja, rođeni Vrščanin, poreklom iz Mađarske. On je u svojoj fabrici „Roda“ primenio velika znanja o čokoladi koja je sticao u Slovačkoj i u Mađarskoj. Prva bananica je nastala 1938. godine, i za nju je mastor Franja dobio 1,5 dinar od ondašnjih jugoslovenskih vlasti kao nagradu za nov proizvod na tržištu. Ne, to nije bila subvencija, već nagrada za inovativno preduzetništvo, po savremenom novorečniku.
Prva penasta bananica bila je proizvedena od živih belanaca, livena je u kalupima obloženim skrobnim brašnom. Nakon toga, ručno se prelivala čokoladnom masom. I tako sve do 1965. godine kada je stigla prva mašina za livenje. Od tada se bananica proizvodi uz pomoć mašina, ali njen ukus i prepoznatljiv oblik ostali su magično privlačni generacijama koje su uz nju odrastale. Slatko i kratko zadovoljstvo koje se prosto istopi u ustima može i da spase život. Lekari je preporučuju onima koji pate od kolebanja vrednosti šećera u krvi ali i svim aktivnim sportistima kojima je potreban šećer sada, odmah i odjednom mnogo.
Jedna devojka je pričala kako je jednom šetajući sa svojim dekom s jeseni Kalemegdanom doživela neverovatno iskustvo. Naime, dekici je odjednom pozlilo (pao mu je šećer u krvi) i počeo je da posrće i gubi svest. Pritrčala je jedna doktorka koju je sam Bog tu poslao i iz torbice odmah izvukla „Bananicu“ Soko Štark, (baš tu je imala) i polusvesnom dekici koji je počeo da otežano mumla nekako ugurala u usta. Posle samo nekoliko trenutaka, (devojka tvrdi manje od minuta) dekici je bilo bolje, vratio je snagu, i nastavili su šetnju uz zahvalnost doktorki. Pogađate gde su odšetali? Do prve prodavnice gde su kupili veliko pakovanje od 400 grama ovog čarobnog slatkiša. Deka je i danas živ, i uvek dok šeta, ima uz sebe „Bananicu“.