Rođen je u Beogradu, pre nešto više od šest decenija. Bio je sjajan u sportu. Rukometaš, najbolji i najuspešniji, bio je 1987. godine kada je nagrađen plaketom SOFK Voždovac. Surova i neočekivana bolest, u trenu mu je sasekla krila i on se povukao se sa sportskih terena. To nije bilo dobro za sportistu, ali jeste za srpsku književnost koja zbog toga dobila pisca koji je zahvaljujući spoznaji da nam je svest sužena i svedena na oponašanje uzora i reprodukovanje stečenog znanja donese odluku da se poseveti istraživanju tog fenomena teoretski i praktično, meditacijom i kontemplacijom, sve do danas. Objavio je tri zapažena romana: „Naredni će biti bolji“, „Mogu to ja“ i „Pre i posle“. Ovih dana iz štampe izlazi četvrti, u izdanju „Liberlanda“ pod provokativnim naslovom „Bes, ljubav i uteha“.
Fokus Vesti: Da li su bes i ljubav u skladu i možda zajedno jedina moguća uteha koja bi mogla da ublaži rane koje ne zarastaju uprkos protoku vremena? Šta nam to želite da saopštite svojom novom knjigom?
Mirko Škiljević: Radi se o romanu toka svesti u kojem glavni junak, koji može biti svako od nas, kroz reakcije na neprijtne okolnosti preživljava unutrašnju dramu i postaje svestan lažne slike o sebi u koju je slepo verovao. Odbacuje je hirovitom odlukom i autentičnim životnim iskustvom koje faktografski opisuje gradi novi identitet koji ga čini boljim i jačim. Kao razorno uznemirujuće osećanje bes je pokretač procesa promene u junakovoj potrazi za svojim pravom sopstvom i ljubavlju. Međutim, kako mu spoljašnji svet nije naklonjen okreće pogled ka unutra i u samom sebi pronalazi i jedno i drugo u vidu utehe u novotkrivenom unutrašnjem bogatstvu da bi se tek potom potvrdilo u spoljašnjem svetu. Snovi i snoviđenja sa pseudomitološkim sadržajem zauzimaju značajno mesto u junakovom doživljavanju stvarnosti i na kraju pripovesti kristalizuju u formi „Mita o Utehi“ čime je ujedno nagovešten njegov novi smisao života.
Fokus Vesti: Bavili ste se sportom, bili jedan od najuspešnijih, a onda, odjednom, nevoljan kraj karijere rukometaša. U 28-oj godini Vas je zadesila teška bolest srca.
Mirko Škiljević: Sportskih dana se sećam sa setom. U bavljenju sportom nema nikakvog odricanja i žrtvovanja. Trening i takmičenje su trenuci nepomućene sreće. Osim toga utiče na karakterne osobine kao što su volja, upornost i strpljenje. Davne 1987 god. kao kapiten RK Sinđelić što mi i danas predstavlja posebnu čast i zadovoljstvo, proglašen sam najuspešnijim sportistom na teritoriji opštine SO Voždovac. Međutim, nedugo potom, bez ikakvog predhodnog nagoveštaja, dolazi do prestanka rada srčanog mišića, privremene smrti, mističnog doživljaja vantelesne percepcije i povratka u normalno stanje. Ti trenuci su ostali tako snažno utisnuti u svest da se i danas kristalno jasno sećam svakog trenutka. Predstavljaju ključni trenutak u mom životu. Neposredno saznanje da sa smrću tela život ne prestaje trenutno oslobađa svih strahova čiji je koren upravo strah od smrti.
Fokus Vesti: Počeli ste da tražite odgovore na pitanja koja vam je postavljala trenutna situacija. Da li ste možda tada odlučili da promenite neke poglede na život, da preobražajem promenite neke ambicije, pronađete neke nove prioritete u životu…
Mirko Škiljević: Zapravo, preobražava sam doživljaj. Pitanja stvarnosti spoljašnjeg sveta, realnosti postojećeg i slobodne volje se nameću. Lično iskustvo govori da je odgovor negativan. Međutim, svakodnevnica, čula i ono što um zaključuje iz čulne percepcije protivureče. Neophodni za snalaženje u svetu nadjačavaju suptilnije spoznaje i grade neprozirni veo preko činjenice da je doživljaj sveta u potpunosti subjektivan i da proizilazi iz onih sadržaja na koje svesno usredsređujemo pažnju. Slikovito rečeno, svi smo na istoj pozornici ali svako je ujedno i scenograf i režiser i protagonist uloge koju sam sebi dodeli. Takozvano normalno stanje svesti u kome smo, iako potpuno svesni vremena i prostora kao i svega šta nam se događa, u stvari odvaja od uvida u sopstvenu pravu prirodu koja je celovita, odnosno, sadrži i ono što omogućava da se prostor i vreme i sve pojave u njima manifestuju, tako da svet doživljavamo dualno kao ono što smo mi a to je omeđeno telom i ono što nismo a to je sve ono izvan nas. Ne prepoznaje se da činimo nerazdovojivo jedinstvo sa svim što nas okružuje i da bez nas ne bi bilo nikakvog okruženja svejedno imenovali ga kao svet, svetonazor, životni prostor ili nekako drugačije .
Fokus Vesti: Kada je reč o pripremama za odrastanje i životnu borbu, mnogi koji nam žele dobro, zapravo greše u koracima dok formiraju mlade ljude; vrtić, škola, fakultet, nekada vojska, društvo, klubovi, radionice… Vi ste i to analizirali. Gde je ta neka pogrešna putanja za koju stariji misle da je prava, a mladi kasnije tokom života shvate da je bila samo prepreka da slobodnije misle i kritički rasuđuju.
Mirko Škiljević: Materijalistički koncepti kojima smo indoktrinisani od najranijeg uzrasta, potom kroz školski sistem a kasnije kroz društveno socijalne uslovljenosti onemogućava da intuitivne poruke prepoznamo i vladamo se u skladu sa njima a iskustvene utiske prvo prosejemo kroz filter
racionalizacije pa tek potom usvojimo ili odbacimo. Savremeni život zahteva obimno tehnološko i stručno obrazovanje koje oduzima gotvo sve raspoloživo vreme tako da znanje o celini života izostaje. Uspeh u oblasti za koju se opredelimo ili nam se iz najbolje roditeljske namere nametne, postaje prioritentna ambicija a bič ambicije je neumoljiv. Primorava da damo sve od sebe kako bi se potvrdili a kada se to dogodi ostajemo zatečeni činjenicom da nam to gotovo ništa ne znači jer stečena imovina ne zadovoljava. Naprotiv, obavezuje da brinemo o njoj. U protivnom, gubimo je. Tek tada se osvedočavamo u jalovost gomilanja novca i materijalnih dobara a prilika za autentično življenje sopstvenog života, upoznavanja sa svojom pravom prirodom, ostaje iscrpljena. Postavlja se pitanje čemu sva ta muka i trud? Šta smo to zapravo radili?
Fokus Vesti: Dok pišete, ugrađujete svoje poglede na život, na probleme u društvu. Jedan ste od retkih pisaca koji je imao snage i volje da se upusti u analizu problema narkomanije, zatim o kako sami kažete „svetonazoru od kojeg se ne odstupa ni po cenu sukoba“, stanju u našem društvu tokom surovog vremena tranzicije, gde uplićete ljubav i kriminal. Šta vas je motivisalo da pišete na ove teme?
Mirko Škiljević: Nekako, gotovo tokom celog života imao sam, da se tako izrazim, status posmatrača. Na ovim prostorima droga se pojavljuje početkom osamdesetih kada još nije postojala adekvatna edukacija o tome o čemu se tu zapravo radi i stoga biva prihvaćena kao bezazlena novotarija koju valja probati. Kao što sam već napomenuo, u to vreme bavio sam se sportom. To mi je omogućilo da nepristrasno ispratim tragične posledice mladalačke ludosti. Početkom novog milenijuma imao sam utisak da se situacija iz osamdesetih ponavlja. Droge su se odomaćile i u školskim dvorištima. Smatrao sam svojom dužnošću da upozirima na katastrofu prepuštanja aktuelnom pomodnom trendu. Tako je nastao moj prvi roman „Naredni će biti bolji“.
U drugom romanu „Mogu to i ja!“ centralna tema su porodični odnosi. Novi odnos snaga u društvu, liberalni kapitalizam sa svojim vrednostima, nameće znatno drugačiju organizaciju porodice u odnosu na tradicionalnu. Svaki član slobodno ispoljava svoj pogled na svet i život bez obzira na to koliko i da li je po mišljenju ostalih ukućana ispravan ili neispravan. To neizostavno dovodi do sukobljavanja jer svako živi u svojoj koži i najbolje zna šta ga žulja a šta svrbi. Odnosno, svako je sa svoje tačke gledišta potpuno u pravu. Međutim, ono što izostaje jeste uvažavanje drugačijih stavova. Treća knjiga „I pre i posle“ svedoči o tome kako se prodor kriminla širi u sve pore društva pa i u najintimnije međuljudske odnose. Poražavajuće korišćenje plemenitih osećanja kao što je ljubav u cilju koristoljublja nije od juče i oduvek je bilo skrajnuto i rezervisano za privilegovane ali kada se javno promoviše putem tabloidne štampe i rialiti programa postaje degutantno. Destruktivnost mehanizma takvog ponašanja u životu nas, običnih smrtnika, motivisala me da ih pokažem u pravom svetlu.
Fokus Vesti: Da li biste želeli da nam zagolicate maštu i ponešto iz novog romana „Ljubav, bes i uteha“ otkrijete pre nego li knjigu „Liberland“ omogući dostupnom za čitaoce.
Mirko Škiljević: Zahvaljujem se redakciji Fokus Vesti na prilici da ovim putem ponudim kraći izvod iz romana kako bi čitaoci imali priliku za sticanje uvida u način pripovedanja i formiranje utiska:
„Sve do danas, držao sam sebe u ubeđenju kako mi ni do čega nije stalo i da nema tog gubitka za kojim bih zažalio. Smatrao sam, sve što se događa, našom voljom, ili mimo nje, jednostavno događa se, a na nama je da iz toga izvučemo korist ili, ako za to nismo sposobni, snosimo posledice sopstvene nesposobnosti.
Izgovore, loša karma, zla sudbina ili šta već, izvrgavao sam ruglu i podsmehu.
Naknadna proživljavanja nisam podnosio. Promišljanja, analitička raščlanjavanja, povezivanaja posledica sa uzrocima, izbegavao sam do te mere da sam potpuno izgubio smisao za doslednost. Nisam shvatao zbog čega treba biti zastupnik neke ideje, stava, težnje… Navlači nevolju. Za ideju se mora žrtvovati, stav treba braniti, a težnju ostvariti.
Isti princip primenjivao sam i kada se radilo o postupcima i nikada nisam tražio objašnjenja, ni za svoje, ni za postupke drugih. Oduvek sam smatrao da svako ima pravo da svoj život straći prema sopstvenom nahođenju.
Bio je to poprilično komforan stav. Bez brige za bilo čiju, a pre svega za sopstvenu sudbinu, prepuštao se zanosu olakog trošenja vremena. Istovremeno, prezirao sam važnost, hvalisavu bahatost i stidljivu skromnost…
I nisam imao nikakav san ili životni cilj, pitanje smisla nikada nisam postavljao. I pored tolikog znanja iz filozofije, teologije, tehnologije, nauke… još uvek niko nije jasno odgovorio šta je život, pa kako onda dati smisao nečemu što se ne zna šta je? Geslo: život je samorazumlljiv, ne stoji. Ako je tako, otkud potreba da mu se doda nekakva smislenost?
Neumitno, čovek je na gubitku svakog trenutka, samim tim što trenutak za trenutkom nezadrživo protiče, ali to ne želi da vidi. Zanosi se radom. Zbraja sekunde, minute, sate, dane, nedelje, mesece i godine. Čemu?“
Fokus Vesti: Šta očekujete, da li će čitaoci razumeti poruke koje ste im poslali u novoj knjizi? Ima li među njima, dakle porukama, onih nekih tanano skrivenih i uvijenih u neku formu koja se ne može na prvo čitanje prepoznati već se knjiga mora pažljivo i više puta iščitavati, što bi se reklo – natenane?
Mirko Škiljević: Čitaoca nikako ne treba podceniti. Ako se prvom naletu čitanja poruke jasno i ne sagledaju, kako se uvek dogđa u takvim situacijama, one se asocijativno, podstaknute realnim životnim okolnostima postepeno spuštaju do prepoznatljivosti. To je možda i podsticajniji način percepcije književnog dela jer, gotovo po pravilu, spontani povratak na već pročitano je neminovan. Tada se čitanju pristupa sa većom pažnjom za detalj jer je stvarnost već potvrdila da čitanje nije samo puka zabava.
Fokus Vesti: Šta sada, kada je korona zatvorila sve prostore gde biste mogli da se susretnete s publikom? Kako ćete promovisati knjigu, i kako ćemo moći da je nabavimo?
Mirko Škiljević: Upravo ovakav sticaj okolnosti u potpunosti potvrđuje da nikava sloboda volje za ljudsko biće nije moguća, a da je ono što ima: mogućnost izbora u okviru ponuđenog, u stvari, uslovljeno okolnostima. Praktično, u ovom trenutku jedina mogućnost koja je u ponudi jeste online i promovisanje i interakcija sa čitaocima i prodaja. Trenutno to je ostvarivo putem posete sajta https://mirkoskiljevic.jimdofree.com/ ili fb stranice https://www.facebook.com/besljubaviuteha a potom i u knjižarama.
Fokus Vesti: Za kraj, šta želite da kažete čitaocima portala Fokus Vesti a da Vas to nismo pitali?
Mirko Škiljević: Svest o prolaznosti svega postojećeg pa i ljudskog života je zamagljena osećajem da imamo vremena i kako će pravi život početi kada budemo imali ono što želimo. To je zamka koja nas uvodi u opasnost da na trivijalnosti uludo straćimo vreme postojanja. Pravo bogatstvo je već u svakome od nas. Ono što je do nas jeste da ga oslobodimo i svaki trenutak proživimo „punim plućima“. Nema nikakve potrebe ni drugima ni sebi dokazivati bilo šta. Takav oslobađajući uvid omogućava da ostavimo dovoljno prostora u uma kako bi se naša prava priroda ispoljila i život učinila spontanim a ples emocija i misli oplemenila bez obzira na spoljašnje okolnosti.
Autor intervjua: Dejan Grujić
Foto: Privatna arhiva