Knjiga Adama Borziča (1978.)Vreme u Evropi, u prepevu sa češkog Biserke Rajčić u ovogodišnjem izdanju Trećeg trga, donosi nam poeziju autora koji je istovremeno i Čeh i Splićanin, sa srpskim i češkim kao najmanje dva maternja jezika. No, pesnik teži da govori i kroz sve druge kategorije kao na sopstvenom jeziku, u skladu s poetikom gde drugost ne sme biti prepreka u kategorizaciji čoveka i sveta. Deklarisano levičarski orijentisan, kao i jedan od osnivača grupe Fantazija nastale kao odgovor na tadašnju dosadnu češku ustoličenu poeziju – Borzič je pre svega jedan angažovani ekspresionista, i ritmičar, autor dijaloški okrenut prema čitaocu kao sagovorniku i ko-akteru mišljenja i dešavanja. Stav ili pak volja jesu osobine bez kojih bi Pesnik bio kompromitovan – i što možda još više iznenađuje čitaoca uljuljkanog bestrasnim komforom dvadesetog veka i tom enciklopedijskom, piktografskom avangardom – pesnik može i treba da bude patetičan, jer je to izraz odgovornosti za stanje u svetu, kao i intezitet postojanja. Čeh Kamil Bouška, takođe član grupe Fantazija, kaže kako se može dogoditi da pesnici vremenom budu najprikladnije arhitekte promena društva i novih načina kolektivnosti. Stoga ono što je pre Fantazije enciklopedizam ili u najboljem slučaju skup postmodernih zen mudrosti i istorijskih odrednica spram kojih smo indiferentni, – u Fantaziji, to jest valjda u zbilji naime jeste danteovski lik ili poeta koji se šeta kroz takozvane odrednice, vuče za rukav, razgovara sa recimo Đordanom Brunom, Tomasom Kampanelom, Paracelzijusom, osvrće se na Puškina koji ga progoni to jest valjda seksualno uzbuđuje. Enciklopedija nije rečnik, ona je bratstvo, skupina, Platonov dijalog uživo ili ko zna šta već. Zanemarene pojave, stvari, sudbine, prošlosti – tema su pevanja, razgovora, mini drama – i na njih pesnik svojim stavom i kontemplacijom skreće pažnju. Ja se doima kao ekscentrično, a ono je takvo zato što treba da opiše iskustvo i stvarnost, da bi se i Ti prepoznalo u nekom preseku skupa sa tim Ja. Ego prilično izlazi iz forme i nalik Majakovskom, Hlebnjikovu, nevidljivim ekstremitetima opipava zavijutke činjenica materije ili duha ili uverenja. Promena sveta osvetljavanjem skrajnutog, možda bezazlenog, tu prisutnog, kao revolucionarnog ili pak homoseksualnog/seksualnog, ili zaboravljenog istorijom, ili pak antiteističkog/teističkog, ili banalnog, te povezivanjem ovakvih sudbina to jest bića u višeglasje – može imati senku koju nosi svaki prevrat i unapređenje stanja stvari, no izgleda neophodno pesniku ili pesnicima u našem trenutku. Adam se osvrće na prokleti klasicizam. Zašto klasicizam? Zar to nije period minuo sa Molijerom i Žak-Lujem Davidom… No, klasicizmi su zverke koje se ciklično regenerišu. Danas je i Alen Ginzberg (i Alen Boske) klasicizam, kao i dobar deo američke/evropske poezije između dva veka. To je i Eliot, pa i Džojs, i Prust, jer oni nisu angažovani spolja. Ne toliko. Moguće stoga termin dobija epitet prokletog, no pitanje: šta dalje sa promenom ili pak revolucijom lebdi u vazduhu, kao u poslednjem stihu pesme Klasicizam čežnje, koja u celini glasi:
Prokleti klasicizam!
Zarešetčen prozor mahnitosti
pornografija čežnje.
Neme planete kruže naokolo,
kao da im se na Adamovu jabučicu spustio disk,
sunce u sudijinskoj togi.
Sanjam o orgijama.
Rabin i lopov – fantom knjižara
– oslonjeni o tvrdu stolicu.
Na stolu hladan čaj u čajniku
a na zemlji gomila knjiga,
na njih padaju komadići svetlosnih spermatozoida
*
Sve je to prazna tuga.
Monteverdi odjekuje mi u ušima kao more
u ljušturama školjki, tajanstvene nostalgije odjeka
Želim napolje, želim unutra, pomozi mi…
To je i klasicizam religije, to jest naša klasična predstava o istoriji ili religiji, a ciljana prošlost je sadašnjost na drugom mestu. Ciljano inostranstvo je domovina pomerena u drugu naciju i drugo vreme. Pesnik zapravo stvara dijaloški svet gde su svi akteri istovremeno prisutni. Ti lirski subjekti, pesnici, naučnici, likovni umetnici, fizičari, mecene, vladari, uz prvo lice samoga Borziča borave u istom etru to jest supstratu. Vakuum je prevaziđen. Pesnikov odnos prema verujućim idejama, zapravo Bogu, sličan je odnosu prema formi sveta ili pevanja. Forma nije bitna, važan je odnos, vrsta strasti i akcione poezije, poput akcionog slikarstva. Reč mora da obavezuje, laži se moraju protresti.
Daću psima ono njihovo.
Svilenu krv.
Razdaću privatnu imovinu.
Polupaću sve idole.
Porazbijaću im njuške.
Nestaće miroljubive kraljevine.
Već tada će se tresti onaj koji htede
svoj život da spase.
Verujem vatri koja se širi
iz pocrnelih Hristovih grudi.
Volim njegov ispljuvak.
(Hristov ispljuvak)
.
I Bog je dakle pomeren u drugi način i na drugačije mesto. Onaj drugi bog je zapravo Bog. Pesnik se egom bori protiv egoizma, sokratovski dohvata istinu kao babica dete, pa i onu vatru što zapravo jeste. Vera je pak nezamisliva bez dijaloga i uveliko izražajnog sasećanja među subjektima ili ljudima. Najzad, ni klasicistička vera ne postoji bez ispovesti, a Borzičevi stihovi mogu se tumačiti upravo i kao poeme-ispovesti, i to sa naglaskom na ponajmanje prijatan njihov sadržaj.
A onda ono osamljeno telo u mom poslednjem delu,
bezizrazno, mrtvo, prazno telo, ubijeno telo bez duše.
Sušti užas mrtvog Spasitelja.
Još tada sam se pitao:
Da li sam bio dobar hrišćanin? Kada sam se bojao smrti Čoveka?
Kada sam mrtvog Čoveka stvorio?
(Mikelanđelo o Čoveku)
Ili
Pitaš se kako mu je dolazila poezija?
Kao iskre na nakovnju, tako su prštale iz mog znalca pesme.
Ili kao kad se nebesa iznenada otvore i
prolije se vodopad suza…
(Husamedin opisuje kako je zapisivao Rumijeve pesme)
Autor se ovde osvrće na persijski trinaesti vek, dakle isto ono danteovsko vreme, ali na drugom kontinentu. Borzič je svojevrsni komparatista, premda po obrazovanju evangelistički teolog, a po drugoj profesiji psihoterapeut. Ispovest stoga može biti i terapija, a ontološka i primarna, pa i ona primordijalna pitanja moraju nas zateći u iznenađujućem ruhu. Bog je recimo mrtav, ali negde drugde – Rumi je pisao pesme kao iskre na nakovnju, kao kada se nebesa otvore vodopadom, još malo pa – možda bismo zaključili – kao kada se u Jerusalimu upali blagodatni oganj niotkud. Češki pesnik ostavlja nas u nedoumici, gde čitalac sam sebi mora dokazati svoju veru, eventualno… I naravno mogućnost verovanja neodvojiva je od poetike, stava, pa i patosa (sudara sa stvarima ili drugim subjektima), i to samo u trenutku gde on može (mora) nastati. Vera je stvar drame, zapravo kao nekad u Grčkoj.
Češka književnost pa i poezija, odlikuje se odvajkada humorom, pa tako i sam naslov Vreme u Evropi – pomalo ironično meteorološki aludira na period od najmanje četiri hiljade godina i vremenskih prilika na našem kontinentu, pri čemu knjiga naravno obuhvata celu ljudsku kuglu. Naslovna pesma govori o promatranju svoda na Jadranu u trenutku dolaska vesti kako je Norvežanin ubio Norvežanina, tamo to jest tu pored u Norveškoj. Kiša pada, ne samo na hrvatskom severu. Na um nam dolazi recimo Brejvik i teroristički čin. Vreme je loma i velikog reseta, no taj reset je intimistički razgovor. Uvek je vreme. Isto tako treba istaći kako Borzič uvodi fenomen Meseca u svoje stihove, motiv dugotrajno prećutan ili pristojno umrtvljen avangardom. Mesec je neobičan u tzv. Pesmi o Titu, a možda najupečatljiviji u pesmi koja se dotiče majke i oca (opet Boga) i trenutka budućeg iščeznuća Očevog smešnog reda. Pojam Lune opravdava reč Fantazija. Kada bi bila slika, i to nekog našeg slikara na primer, radi lakšeg poređenja – ove pesme bile bi ponešto od Milene Barili, Koste Bunuševca, Šobajića. Neobarokno je pak suviše klasično za prisutnu ekspresiju. Češka grupa Fantazija pak, sa potrebom za rekonstruisanjem sveta i savesti, pa i osećaja, uz želju za povezivanjem raznih kultura i vremena kao za suočavanjem i (auto)portretom, donosi novine u pojam poezije sada, uz relativno smanjen rizik da njihov pogled na zbilju bude zapadnocentričan. Čitalac treba da bude učesnik u pesmi, ona nije zatvorena, a pesnik preuzima deo odgovornosti za stvarnost, za njene delove, njeno buduće funkcionisanje, baš kao da je majstor. Možda upravo onaj stari.
Autor: Ivan DESPOTOVIĆ
Foto: Privatna arhiva