(Ostrvljani, Vetropir, Službeni glasnik, Beograd 2015.)
Kao što je poznato, poželjno je da kulturan čovek nema lice. Zapravo, ne baš da ga uošte nema, nego – da je lice, a i da nije, kako ne bi padalo u oči, kao što, recimo, ne bode oči haljina sašivena kod dobrog krojača. Izlišno je i govoriti kako lice kulturnog čoveka treba da bude potpuno isto kao i kod drugih (kulturnih) ljudi, i da, naravno, nipošto ne bi trebalo da se menja, ni pod kakvim životnim okolnostima.
Proza koja obeležava naše doba pa i ovaj sadašnji trenutak i iskustvo paradoksa u svim pravcima egzistencije i idelogije, pa politike i vere, Jevgenija Zamjatina, poznata je i kao reski nastavak Prišvina i Kuprina (i Bunjina), te kao inspiracija Orvelu i Haksliju, romanom Mi, na stazi koja u krajnjoj liniji vodi i do Uelbeka, premda francuski senzibilitet najnovijeg vremena donosi dosta različit postupak od ove osovine Zamjatin-Haksli. Pisac koji je već donekle smešten u istoriju naučne fantastike (Mi), zapravo više predstavlja političku ili socijalnu fantastiku pa i satiru. Naučna fantastika često stoji kao predložak za čisto političke i stvarnosne parabole (dvestagodišnji rat pomalo nadrealnim sredstvima, pa jedinstvena svetska vlada), mada jedna frakcija ovog žanra uspeva da gaji onostranu ili čisto naučnu angažovanost poput Kjubrikove Odiseje u filmskoj umetnosti. Način na koji Zamjatin formira likove jeste komičan na onoj osnovi na kojoj se logički suprotstavlljaju različite premise, poput na primer pretpostavke Boga i Vere, i jedne podrazumevane racionalnosti izvedene do krajnjih konsekvenci u noveli Ostrvljani u prevodu Snežane Kondić, gde vikar Džuli i njegova žena Džulija funkcionišu kao reprezenti sveta koji je hibridna tvorevina naivne hipoteze o onostranom i skockanog materijalnog sistema u jednoj zemlji kao što je Engleska.
Ostrvljani se mogu shvatiti i kao parodija na protestantizam, no to je virus koji obuhvata poimanje čitave ljudske vrste ili pak svih ljudskih društava kao takvih i shvatanje pravca njihovog razvoja. Uspostavljen je kontinuum između pojma racio (kao materije koja se vidi) i religije (kao nečeg što mora biti), te se dogma smanjuje do boga i vere jednog savršenog časovnika. No, Vikar jednog trena svedoči kako njegov, valjda sused, Kembl podleće pod automobil što remeti mehanizam poput stranog tela. Briga o stranom čoveku koji je zapravo lord, to jest sin pokojnog lorda, izaziva vikarov bes. Pregaženi Kembl pri poseti lekara obelodanjuje kako ne nosi košulju. Vikar će ipak promrmljati nekakve psovke uveče u svojoj sobi, na račun tih beskošuljaša.
Međutim, pravde i istine radi, treba primetiti da je istovremeno autor Zaveta zamišljeno savio prst i pribeležio nemili incident u grafikonu Sreda, od 9 do 10 uveče, gde je već pisalo – pokajanje.
Pripitomljavanje onostranog do jedne složene opredmećene satnice, te ideologija prinudnog spasenja, gde će svi biti prinudno spaseni (u tekstu novele), pa socijalno oblačenje razumskog interesa u odela ipak-vere i dabome-smisla kao demonstracije sile samog društva kontinuumom povezanog sa Onim gore – dovodi do dramske i urnebesno komične situacije. (Pa kada osiromašeni lord, sused, podleti pod ford, Vikar će reći – Ko je to… – A… – Onaj gore.) Poetika priče u kojoj se pisac odnosno pripovedač ponaša nalik sociologu (tako postupa i Uelbek) ili kao mehaničar-zanatlija neretko je izazovnija od poetike koja dopušta nedorečeno, nevidljivo, i gde pripovedač govori blizu prvog lica o jednom mogućem iskustvu. Ovde je autor pre naučnik ili samo tehničar, a iz arsenala društvenih pravila, premisa i empirijskih poluga, on treba da napravi strukturu koja će se ipak zvati književnošću, te pobuditi u nama vrstu osećanja ako ne već katarzu. Autorov komentar ovde je prisutan, ali metaforički i vezano isključivo za mehaničko-socijalne odnose likova i za njihove pomalo mehaničke ideologije. Komika traži izostavljanje osećaja i prave istine, te ideologija vere kod svakog junaka biva predstavljena minucioznošću znalačkog mehaničara priče. Kembl (lord) veruje izrazitije od sveštenika, jer je on i u sekundama pre pada ispod automobila verovao da je ovaj morao zakočiti. No kasnije vidimo da njegova uverenost jeste srazmerno veća s obzirom na višu i značajniju klasu koju predstavlja. Ili je (vera) veća s obzirom na nedostatak praktičnog, svešteničkog iskustva. Kembl živi slobodnijom klasom. Sveštenik je manje slobodan i bliži minucioznom stručnom zanatliji, te je njegova vera uritmljenija kao i njegova supruga, realnija, prosto manja. Jevgenij Zamjatin neguje humor koji se može predstaviti i kao komika logike jednog empirijskog filozofskog ili antropološkog dela. Smeh konstrukcije.
Motivi, poput upečatljivih naočara bez rama, barijere prema svetu ili istini koje ne mora biti, javljaju se kod vikarove žene Džuli i slično, kao i komika seksualnosti/nevinosti. Lord Kembl je nevin i živi sa staramajkom, te je to još jedno pojačalo njegove vere, dok je vikar iskusniji. Konkretni detalji, antropološke premise, reprodukuju se humorno i pomalo francuski u određenu filozofiju, logiku smešnog. Ljubavni trougao neiskusnog lorda, pa Irca O Kelija i madam Didi, dovodi to tragičnih konsekvenci. Irac smatra da je možda u duhu dobrote (vere) prećutati istinu Keliju o njegovoj avanturi sa Didi. Suština dobra je dakle laž, kao jedna od mogućih maksima piščevog postupka. Vikar pak smatra da je bolje suočiti lorda sa istinom o njegovoj nesuđenoj verenici. Upravo ovo versko podvlaćenje istine na tragikomičan a ovde i protestantski način, dovodi do ubistva irskog advokata od strane gospodina lorda koji mu minut pre toga vraća zaboravljeno penkalo. Da, trebalo bi da počinitelj ipak bude pomilovan od smaknuća, zbog zasluga svog pokojnog starog. No, egzekucija se nevidljivo dešava, pod demokratskim pritiskom gomile. Trijumfuje ideološko, versko-utopijsko sunce. Dakle, i laž kao dobrota i suočavanje sa proračunatom istinom predstavljaju smer tragičnog. Sveštenikov komentar jeste da pojedincu ne treba ni dati slobodu, upravo da bi se ovakvi akcidenti sprečili, i da svi treba da budu prinudno spaseni voljnom organizacijom samog društva. Da ne bi bili spaseni na ovaj (dželatski) način.
Kritika društva, metaforički rečeno – verskog militarizma, ili pak sovjetske revolucije i drugih ideologija, ne čini Zamjatina nužno piscem satire, kako se možda smatra. Recimo da je ovaj pisac težio pravoj istini, koja je prema Fjodoru Mihaloviču uvek varljiva. (Jer je istina kod F. M. D. u ličnoj veri.) Ako jeste težio tome, njegove su novele zanimljiv i živ eksperiment. Likovi su čestice, uelbekovski i pre ovog vremena. Proza Vetropir – bliža je reljefnoj slici života u Moskvi, prijateljstvu dva junaka antipoda. Humor koji je na nivou najvećih francuskih pesnika-prozaista, te na razini engleskog Lorensa Sterna i njegovog Tristama Šendija – obično se kod Zamjatina odvija ka tragičnom ishodu, mada vetropir iz priče ostaje živ, doduše uhapšen tokom predigre oktobarske revolucije, još za vreme cara, na dečje improvizovanim barikadama. Čovek je neodređen, ne zna šta želi u životu. Koju ženu odabrati, koji posao raditi. Bitno je samo da radim, veli Ikar-oliki saborac vetropira, koji pragmatično uhvati maglu sa barikade, pre dolaska policije na konjima. Onaj koji ne zna šta zapravo treba raditi i šta je to dobar posao, ostaje poput vrane ili deteta na jednoj od stolica napravljenih od snega posred ulice. Jednog od dva najbolja prijatelja uvek zovu Petar Petrovič, a drugog samo Senjka. Zamjatinove rečenice često ponavljaju glomazne metafore u kratkim rezovima, kolažno predstavljaju psihologiju likova, i poput zupčanika vode radnju u obrtima, ciklusima koji naizgled mehanički dovode do kraja. Čitav ovaj postupak je međutim krajnje živ i neuhvatljiv, poput sleda jedne materijalističke, empirijske logike.
Duhovna sfera pak nije izostavljena kao mogućnost u ovim prozama, barem ne na onaj način na koji je ona nezamisliva u Floberovoj Emi Bovari na primer. Priča Poplava obrađuje ono što bismo (ne)popularno nazvali crnom hronikom, kojom se bavio i Dostojevski. Ovde je stvar daleko bliža crnom i hronici, no tajna ostaje sačuvana. Polni odnosi sa usvojenom maloletnicom od strane Trofima, uslovjavaju da njegova dobra i neplodna žena Sofija ubije devojčicu, opet sekirom i to nekoliko puta, ako bismo se doticali tradicije. Opet u Petrogradu, siromašnom delu između mora i Neve. No, žena-ubica, prikrivši sve tragove, kasnije zatrudni sa mužem, koji potom (ne znajući) ipak postaje presrećan zbog onoga što je svrha života. Tokom porođaja, misleći da je kraj, zbog sveprisutne krvi i komplikacija, žena priznaje zločin. Preživeće, ali tu je sada i smešna glava policajca sa notesom. Zamjatinova priča ima više onostranih rešenja, poput (ne)jednačine jedne više matematike. Sofi je dobila devojčicu, jer je ubila devojčicu. (Onu istu, no ne baš doslovno.) Pokajanje ima funkciju u činjenici da joj se život posle njega produžava, pripovedač joj uslovno oprašta, može se reći. No, pokajanje i priznanje ima ponajviše ulogu u opomeni mužu da ne spava ponovo sa detetom, pri čemu bi to onda bio pravi incest. Pitanje da li su ove novele začarani materijalistički krug osuđen na pakao ili empirijski raspad, ili iz kruga ipak ima izlaza, može dobiti i optimističniji odgovor u svetlu Poplave. Izgleda da krugovi u fabuli pa i sižeu – dovode do izvesne spoljne istine koja je objektivnija od one kod nekih klasika, no sadrži i premisu tajne odnosno unutrašnjeg otkrića.
Pisac koji je takođe upečatljiv po svojoj priči-eseju Autobiografija, budući dobar deo života i Parižanin, predstavlja donekle rahmanjinovske etide i varijacije, gde je svaka novela mogući nenapisani roman-simfonija od onih tradicionalnih petstotinak stranica. Ovako, sve se sažima na šezdesetak. Čudesni žiroskop Zamjatina levitira između angažovane proze i onostranog angažmana, kao i između različitih evropskih književnih postupaka i unutar različitih država i sredina Evrope.
Tekst: Ivan DESPOTOVIĆ