(roman 399.- Beograd, Plato, 2004.)
Ako pomislimo da je francuska kultura, pa i umetnost i književnost – antropološki, socijalni ili estetski korpus koji propada, ali nikako da propadne još od Uismansa koji je tada savremenu propast poredio sa poznorimskim autorima, pa preko Kamija/Sartra, Uelbeka – zašto se ne bismo naposletku dotakli Frederika Begbedea (1965.) i njegovog pogleda na našu stvarnost kao i romaneskni postupak. Konkretno, roman 399.- u prevodu Ivane Misirlić, od pisca koji u popularnim kuloarima važi za licemera, elitistu i pariskog snoba – predstavlja prema mišljenju znalaca ili ekscesivnu kritiku (satiru) ili dokumentarni pastiš, te Oktav Parango, protagonista i nenadmašni prvak u stvaranju reklamnih slogana vodi čitaoca kroz svet zakrčen reklamama, upravo onaj u kome takozvano živimo.
I sami odeljci, delovi romana ovde su štaviše obeleženi reklamnim scenarijem odštampanim velikim slovima, zapravo – razmaknuti pauzom za reklame. Begbede pomenuto međutim uklapa u naraciju bez šuma, semantičkih neravnina i jeftinog eksperimenta. Junak i živi u nečemu nalik na unutrašnjost reklame, pa sekvenca u kome se scenario navodi poput mini digresije ili ovidijevske epizode (preparat za mršavljenje i slično) – uhu čitaoca priziva intermece koje je praktikovao recimo Rable i njegov vejač ovejane suštine, ili u našoj književnosti možda Pekić, unoseći novinske isečke ili mitsku istoriju firme kao maksime koje idu ispred.
Pisci koje Begbede citira ispred 399.- (što ujedno predstavlja cenu na sniženju) jesu Oldous Haksli, Alan Sušon (Sentimentalna gomila), Čarls Bukovski (Kapitalizam je preživeo komunizam, ostaje mu još samo da sam sebe proždere), pa i Fazbinder (Trebalo bi makar opisati ono što nismo u stanju da promenimo). Zanimljivo je da povest zaposlenog u visokom copy-write-u, usred grada svetlosti – počinje u prvom licu, no negde posle polovine sižea prelazi u objektivno treće, te se opet prihvata prvog. Ja, Oktav, postaje taj i taj Oktav. Nema otkaza, siromaštva, kriminala, ničeg ružnog ni nelegalnog, te ni balzakovskog razvoja. Nepokoravanje je po Oktavu oblik pokornosti, a revolt čini sastavni deo igre. No, uloga copy-writera stresna je i kreativna poput rabote brokera na berzi ili kaskadera. Materijalni status je obezbeđen, premda protagonistin dvojnik-beskućnik spava nedaleko od Oktavovih vrata. Copy-write je jedini posao na svetu gde se neko plaća ekstra, za lošije odrađen posao. Jer slogan ide na kolegijum, malo se umanji, uprosti, te se uzme reprezentativni uzorak potrošača i njegovo mišjenje o spotu, tekstu… Ono što izađe je lošije, ali – upravo ono traženo i skupo. Zamislimo upravo novinara koji bi izdržao takav pritisak, nagoveštava naš junak retorski. Upravo je to tema ovog romana, to je ideja posla u kome je izbačena ideja istine, te je zaposlenje rijalti, pozno obdanište, konglomerat kvazi-kognitivnih i reproduktivnih osobina čoveka, odnosno zaposlenog. Protagonista pri početku priželjkuje da ga najure, no oni su meki prema njemu zbog njegovih prethodih zasluga. Otkaz nije realan kao što u samoj stvari to nisu ni činjenice. Barem u početku.
Ono što predstavlja osnovnu, moguće i onostrano angažovanu, maksimu Begbedeove naracije – jeste pobuditi želju. To je citat koji znamo iz poslovne ili marketinške ideologije. Kupac se kreira, želja se stvara, ljubav se kupuje. U verističkom smislu Oktav kupuje ljubav, a partnerku Sofi mora da ostavi kada je sa njim trudna, otprilike kao kada se jedan slogan preradi do lošije ali prihvatljivije varijante. Onda sentimentalno želi da mu se ona vrati, piše joj, što takođe možemo povezati sa reklamnim sloganom ili sa Sentimentalnom gomilom. Kada buđenje želje kod klijenata prenesemo na moguće metafizičke ideje koje svaki čovek pa i društvo nehotice ima, onda bismo (primedba autora ovog osvrta, koja ne mora nužno imati veze sa samim romanom) – zaključili da bi Bog (bog) kada bi postojao, bio prodavac života kao proizvoda, a svoje kupce, ljude, stvarao bi ni iz čeg, kao što bi im isto tako neosnovano budio i želju. U prilog ovakvoj ilustraciji ide i momenat u 399.- gde Begbede citira Isusove rečenice i maksime, kao stari primer genijalnog (zapravo uspešnog) marketinga. Sve je ljubav. Razume se da čitalac ovakav postupak mora razumeti kao satiru i ljudsku glupost, nezavisnu od onostranog. U tom smislu Begbede nije postmodernista, kao što nije ni Uelbek, mada bismo filozofsko-začudni smisao tv. Suštine, izvučen iz jedne koincidentalne i smišljene marketinške delatnosti (svrhovitosti bez svrhe) – mogli učitati iz književnih i filmskih vrhunaca koje je postmoderna imala u jednoj prethodnoj, nimalo Begbedeovoj epohi.
Bodlerovska ideja o pobuni i smrti, to jest osveta dekadentnom društvu, vrisak istine, prevaže u fabuli ovog romana. Laž se ipak ispostavlja neodrživa, poput one da nije bilo holokausta, a citati Selindžera i slično, koji bi mogli praviti kompromis između dobrog i zlog neko vreme, urušavaju se u sve oštrije intermece reklama između odeljaka romana. Tu je reklama – svršite u prostitutki, direktno, pa reklama – ubijte se, oslobodite se muka. Ovidijevsko telo života pretače se u danteovski pakao. Selin (Putovanje na raj noći) je rekao da treba naći krivca za stanje u svetu i on je zabludom uperio prst na Jevreje. Oktav i nekadašnja stradalna siromašna kol-gerla Tamara (sada glumica u marketingu) zveknuće staricu u Americi, da bi se pomoglo Tamari, potražila krivica i promena. Baka je bogata od piramidalne strukture penzionog fonda i sedi na najmanje nekoliko (desetina) miliona. Ubistvo koje dva muškarca – tek imenovana kreativna direktora reklamnog magnata – i jedna žena – čine na Floridi iznenađuje čitaoca kome je rečeno kako je sve zabava i da je pobuna deo šoua. Roman se opet vraća u stavrnost, kao što to čini i priča Helmingera, pesma Honeta, pa i Uelbek. Begbedeov (kontra)junak ističe da je nevolja njegovih saradnika, likova, što žive u svetu iz koga je izbačena dosada. A upravo bi dosada sve vratila u stvarnost, ona je iskon koji nedostaje.
Kada bi bila slika, ova proza bi (prenesena u domaći diskurs) predstavljala Ljubu Popovića u poznobaroknom i senzualnom a danteovskom izobilju – nasuprot liniji V. Veličkovića, koji bi u svedenoj oštrini i racionalizaciji čestica bića pre oslikavao Uelbeka. Pisac igra na očekivanje čitaoca – je li smrt zbilja izbačena iz tog sveta, kao u izvesnim Mišelovim parabolama. Viši direktor umire, no u svetu-reklami ne možete verovati ničemu što ste čuli. I sahrana bi mogla biti copy-write scenario. Prvo nam se čini da Oktavova Sofi u blagoslovenom stanju izvršava zajedničko samoubistvo sa ljubavnikom, tim ostarelim višim direktorom, što Oktav saznaje tek u zatvoru. Zatim poimamo da je preljubnički par reklamno, fotografski, izrežirao svoju smrt, te da uživa i dalje. I ćerka Oktava i Sofi je moguće rođena i berićetna. Viši direktor umire tek u poznoj starosti na nekoj mondenskoj plaži, letovalištu (ne baš manovski) na kraju knjige. Prema biznisu ne može biti empatije, jer on apsolutno nije ranjiv, barem u trajanju od izvesnih sto godina.
Roman daje genezu nasilja iz podteksta same delatnosti glavnih junaka. Stare teme, žena koja plače, njena ugroženost (Tamara) – vode ka traženju krivca i revoltu. Patrijarhat (nalik Islamu), osveta i tragedija – prevažu nad te-ve nijansama večnog rajskog izobilja. Žena je samo žena, muškarac samo radnik-osvetnik, a dete samo dete. Arabijsko poreklo, eho migrantske priče. Mehanizam mora da pukne kao kod Zamjatina, kao kod Hakslija ako se primeni na stvarni život (ili pak kao kod Virdžinije). Takođe 399.- povezuje privredu sa zločinom, naposletku sa ratom, revolucijom, pobunom, što jeste konstanta ljudskog društva još od perioda robovlasništva. Specifičnost Begbedea leži u načinu na koji je povezao savremenost ubačenu direktno iz savršenih trenutnih ideja marketinga, a koje se čine sasvim racionalne i večne, odvojene od svih primitivnih prošlosti celim jednim univerzumom – tu idejnu današnju zbilju dakle unesenu u roman – sa konstantom jedne tragedije, antropološke osovine, ili pak metafizike, za koju biste se u prve dve trećine romana zakleli da je sto posto nema. Ili je je nekad davno bilo, u eonu pre transhumanizma ili trans-nečeg. U tom smislu proza Frederika Begbedea vraća se čoveku, poput pisaca srednje ili mlađe generacije, gde se pozne, daleke, političke i avangardne ideje napuštaju poput naučne fantastike, a izazovna biva stvarnost, koja jedino i može da zazvuči kao fantastika, ako se tako pogleda. Njen koncept je zapravo propao, a umesto prave linije koja vodi u post-post-večnost, umetnost, civilizacija i život vrte se u krug, prosto se pričešćujući na nekoj tački te kružnice.
Način na koji Frederik razbija frazu i telo (političke) stvarnosti drugačiji je nego kod nekih drugih takvih primera. Svet umreženih bitnika pretvorio se u svet marketinga, a ovaj je mehur koji dramski, antički, pa i pseudo-ovidijevski (te petronijevski) – najzad puca. Pri tome, to saznaje čitalac samo, a Firma nastavlja dalje. Barem za sada.
Tekst: Ivan DESPOTOVIĆ