(Opravdanje ostrva, Službeni glasnik 2022.)
Da se baština postmoderne, barem na našem kontinentu, može sagledavati dvojako u savremenoj literaturi srednje generacije poput one Jevgenija Vodolazkina (1964.) – možemo zaključiti čitajući reprezentativne primerke današnjeg romana kao književne vrste, a gde se elementi biblijskih parabola, pa umnoženosti istina (post-religioznosti, transhumanosti, veštačke inteligencije), te mešanja davnog prošlog i sadašnjeg, trenutnog, odvijaju polako u jednom svrsishodnom i didaktičkom smeru, otkrivajući naposletku mogućnost nove vere i preobražaja, vraćanjem zaboravljenim vrednostima. Takav je roman Vodolazkina, za koga bi se teško poverovalo da za književnog učitelja nije imao Milorada Pavića, kao i bezbrojne druge. Naime, od minule postmoderne ovde je preuzeta tehnika i mogućnosti sižea i naratologija, a duh povesti kao što je Opravdanje ostrva – i moderan je i neosrednjevekovan u isti mah. Romaneskno ostvarenje za koje je već rečeno da neobično prepliće sve istorijske epohe provlačeći crvenu nit odnosa čoveka i vlasti, i da kao biblijska parabola u svom temelju ima probleme postojanja i preporod kategorije morala te da postupcima junaka rukovode iskonski motivi – pored svega toga svojim naslovom predstavlja ime filma koji u romanu stari monarsi, muško-ženski par, davnašnji vladari jednog (nimalo engleskog) Ostrva, snimaju sa Le Klerom, jednim savremenim francuskim rediteljem. Ovde je pomalo duhovito što Vodolazkin, rođeni Kijevljanin, čedo dvadesetog, pa i više dvadeset prvog veka – piše knjigu koja je poetički otklon romana kao takvog od “poetike” scenarija, kratkih rezova, gde roman “mora biti filmičan” – a roman je upravo o snimanju fima naposletku, gde će se izreći konstatacije poput gledalac je glup ili film o duhovnom braku bio bi potpuni promašaj i slično. A Opradanje ostrva jeste roman o duhovnom braku Ksenije i Partenija, kao vladara, i vezi ljudi i Boga, više sfere, kao vanvremena elaboracija politike sa primetnom onostranom angažovanošću celog diskursa.
Po obrazovanju filolog, istoričar književnosti i stručnjak za staru rusku i slovenske književnosti, Vodolazkin će nas ponovo podsetiti na Pavića, pišući opet priključenije koje se, poput kakvog Hazarskog rečnika, ne može kadrirati, osim ako ga ne bi režirao “najnoviji Tarkovski“. Ideja da je sve relativno, koincidentno i fizičko, pa i sama istorija, latentno se humorizuje od prvog poglavlja Izdavačeva reč gde se obelodanjuje otkriće nastavka Istorije ostrva kao spisa, pa preko prvih i potonjih vladara i okolnosti na Ostrvu, kroz anegdote gde ćemo na kraju zaključiti da je predodžba o slučajnosti i proizvoljnosti sveta naivna i smešna baš poput zgoda koje u fabuli pogađaju i oblikuju slučajne i “prostoprirodne“ likove. Pripovedač teksta je istoričar/hroničar Galaktion, posle čije smrti Inokentije preuzima priču, što se u njoj naravno ne oseća. Fabula je iznad karaktera, Sfera iznad likova. Ko god da je na nekom istom mestu, moraće videti slično nekom drugom.
Nekada nismo imali istoriju. Pamćenje nam je čuvalo pojedinačne događaje, ali samo one kojima je svojstveno da se ponavljaju. Stoga se činilo da se naše postojanje vrti u krugu. (…)
Samo smo govorili: to se dogodilo jednog leta. … I stoga su se svi uragani spojili za nas u jedan veliki uragan, a unutrašnji ratovi su se pretvorili u jedan beskonačan rat.
Za Vodolazkina, dakle, početak Istorije je početak smisla, to jest fabule kao njegove vodilje, jer je ovaj gornji opis prehrišćanski, a zatim je došlo Sveto pismo. Dakle prostor i vreme kasnije nisu slučajni, a radnja se više nije mogla objasniti kao spontani sudar mnogobrojnih kuglica-učesnika. Kraj istorije je stoga neka vrsta ispita, povećane napetosti ili višeg nivoa, a ne magloviti mir ili rat, umrtvljenost, usporenost – pošto je takav upravo njen početak a ne kraj. Zanimljivo današnjem čitaocu biće ako ustvrdimo kako je Vodolazkin obrnuti Rable. Ili – kako je Vodolazkinovo lično vreme, osobna epoha – ona Rableova, samo naglavačke. Stari Fransoa nas je smehom oslobađao od straha i dogme, a Jevgenij nas istim oslobađa proizvoljnosti i vraća u moralnu dogmu ili istinu. Ako je Rableov smeh poučan, jer svetac nije uvek svetac i ideje mogu biti pogrešne, Vodolazkinov je takođe didaktičan, budući da sveti brak i može da postoji, a ismevanje ideje može biti pogrešno.
Imam vrlo prosto pitanje. U srednjem veku kometu su smatrali za zmaja? Jesu li je smatrali? Nećete to poricati, zar ne?
Ne mogu da poričem očigledno.
A sada?
A sada zmaja smatraju kometom.
Aporije poput ovih, koje zapravo jesu preokret više nego logička maglina, ukazuju na moguću promenu paradigme u ličnom životu, istoriji, pa i poetici na Zemlji. Period racionalizma se završava i fizika nas vraća Duhu, makar preko kvanata. Sumnja je kratkotrajni intermeco među srednjim vekovima, smeh se čuje u pauzi među njima. A čitava tema zahvata ovog pisca, jeste, kao i kod Begbedea, Helmingera, Handkea i drugih – kriza, ona duha, novca, istorije. Opravdanje ostrva može biti i dijalog – odgovor na Uelbekovu sasvim drugačiju Mogućnost ostrva. Kod drugih kriza se prevazilazi zločinom, tamnim krajem, a kod latentnih mistika kakav je i Pavić – tajnom odnosno otkrićem da je osnova izvesnog logosa ipak ostala. Tako Partenij i Ksenija žive začudo trista godina, razgovaraju sa filmadžijom Le Klerom koji pominje Žute prsluke u Parizu, gde negdašnji vladari sa Istoka žive do danas u izgnanstvu. On snima film o njima. Jedva najzad s mukom hrabro prihvata njihove režijske sugestije. No, kog ostrva su oni prvi ljudi, odnosno vladar i vladarka? Ostrvo je za nas, kao moguće i za Vodolazkina, izolovano kopno, verovatno ono od Azije, Rusije, Ukrajine, Istoka. Britanija, Japan pak ne bi bili ostrva u ovom poretku, jer oni stoje kao svetska mreža, dakle kao svetsko “kopno“, bez obzira na plovne puteve umesto autoputa. Kao konkurent ostrvu pominje se Velika zemlja, sa kojom je Ostrvo i ratovalo (sklopilo mir), pa bilo jednom i pod vlašću Velike zemlje. Može se tumačiti da pisac misli na bilo koju samosvojnu civilizaciju, te tu možemo učitati čak i francusku okupaciju Engleske kao civilizacije. No, humor je više istočni, a događaji se odvijaju sporije. Posebno svetlo baca se na prelazak bilblijskih pa i feudalnih vremena u epohu revolucije, dakako Oktobarske (ili pak Buržoaske), te dolazak do višestranačja, ekološke krize i apokalipse, te vraćanja u novi srednji vek. Tristagodišnji Ksenija i Partenij penju se u pomahnitalu vulkansku planinu na Ostrvu da bi razgovarali s Bogom i ne vraćaju se više odatle. Muž i žena su kao brat i sestra. Planina se smiruje. Trijumf humora a ne volje ili čega god, a koji je ovde obrnuto renesansni, dakle isusovski – ogleda se u poslednjoj rečenici romana. To je jasno svakom gledaocu.
Nisam gledao film, ali sam imao prilike da poznajem Njihova Svetla Visočanstva. U našoj istoriji nije bilo svetlijih ljudi. Mislim da bi se malo ko u njihovim godinama usudio na takvo uspinjanje.
To je jasno svakom gledaocu.
Finiš uspona starih kraljeva (kraljice) da porazgovaraju s Bogom o primirju s planinom (Njim), o spasenju svoje zemlje, naroda, povezano je komično sa alpinističkim usponom. Film – sa duhovnim vidom. Posmatranje društva sa svedočenjem natprirodnog. Izbori, demokratija i mešetarstvo gube značaj u Apokalipsi. KlevetaVlasti postaje belodana laž, iluzija – barem – one iskonske gornje vlasti. Vladanje postaje vrsta Umetnosti. No, pisac opisuje bulgakovljevske likove-vladare poput Sozonta, Valjdemara, Varvare, Melise. Ako bismo posmatrali savremenu istoriju Rusije ili Zapada (ili pak Kine) mogli bismo pronaći karikature i Tačerove i Jeljcina i Brežnjeva i Medvedeva i Maoa, i ko zna čega još. Naposletku, to su samo detalji opšte celine (sporog razvoja) koja kod Vodolazkna učestvuje u Logosu. Objektivnost i biblijsko, epsko-dramsko, ali većinom povesno i nepristrasno, donekle hegelijansko pripovedanje, prelazi kod čitaoca u istinu koja je pavićevski, možda čak i bulgakovljevski – uvek subjektivna u značajnom svom delu, ali stoga to jeste baš ona prava i merodavna, i na kraju svih krajeva – istorijska – Istina. Privremenost političkih spletki, detalja, ratova, primirja, seksa, rituala pa i samog ljudskog ciklusa na kraju je nebitna u njenoj fabulativnoj (moralnoj) monumentalnosti. Nesavršenstva se ovde potiru. Ostrvo jeste samo postojanje, i priča je zapravo o njegovom dopuštenju.
Tekst: Ivan DESPOTOVIĆ