(Bizarne priče, Službeni glasnik 2021.)
Zbirka od deset pripovedaka nedovoljno istražene poljske dobitnice Nobelove nagrade, za koje je već rečeno da se bave graničnim temama i fascinacijom čudnovatošću, zapravo manifestuje mogući novi racionalistički poredak, koji se čitaocu iz ugla dvadesetovekovne sociologije i politike zapravo čini bizarnim. Ukoliko su naučno-fantastične, ove priče ličile bi na Isaka Asimova, samo što njihove teme više nisu antropološke prirode, kao što je to bio Ja, robot. Kada su blizu horora, one su naposletku ipak čehovljevske, poput uvodne – Putnik, što znači da to i nisu fabule strave, jer u njima preovlađuje razumski poredak, koji i ne može biti suviše strašan, sam po sebi. Knjigu priča u prevodu Milice Markić, Tokarčukove koja koja je najveće evropsko književno priznanje dobila ujedno sa Piterom Handkeom, kao da bismo mogli uporediti sa Austrijancem (odnosno nesuđenim Jugoslovenom), te zaključiti da tamo gde Handke ne pristaje na novi svet i odupire se njemu predstavljajući apsurd u punoj praznini (Golmanov strah… etc.) – Olga Tokarčuk vidi novi koncept i mogući smisao i strukturu u tome što nazivamo transhumanizmom, oživotinjavanjem, resetom ili nečim Novim. Bizarne priče – sintagma je namenjena trenutnom čitaocu i izdavaču, no autorkino pretpostavljeno uverenje, kao i utisak po čitanju naposletku, neće biti da je tu reč o bizarnosti. Pre se radi o novom kanonu, ili sledećoj epohi u razvoju čoveka ili planete kao biosfere, ili čega već. U pojedinim prozama, Zimnica, Istinita priča, oslikava se reminiscencija na stari svet, kraj 20. veka na Zapadu.
Ako prihvatimo hipotezu o cikličnim ponavljanjima umetničkih epoha, na alternaciji romantizam-realizam, ili prvo klasicizam-romantizam, odnosno realizam-moderna i slično, što se opet vrti oko one renesansa-barok – onda bismo u 19, 20. (i 21.) veku mogli napraviti jednu grupu ugaonih pisaca – Čehov, Flober, Kami, Karver, koji su u službi razuma, nauke, sociologije – i Džojs, Virdžinija, Prust, Bulgakov, koji su u grupi označenoj kao moderna-(novi romantizam)-(novi barok). No, razlika nije samo nategnuta sholastička. Ovi uslovni iracionalisti, umetnost uvek vide kao metaforu hrama (Džojs će biti sveštenik umetnosti – novi Dante; Prust sačinjava katedralu – Traganje; Bulgakov svedoči veru, dok racionalisti, gde je naravno i Isak Asimov (i Zamjatin), i Man, predstavljaju stabilnu i empirijsku književnu epohu, na čijim se granicama jedino mogu pojaviti jurodivosti tipa (nove) Virdžinije i Džojsa. Tokarčukova, koja je takođe pesnikinja, esejistkinja, poseduje jedan čehovljevski pripovedački nerv, što takođe može biti kamijevski po živopisno izloženoj mogućoj apsurdnosti, ili floberovski po svojoj naučnosti i impersonalnosti. Kada se jedna rafinirana (i simetrična) struktura ponavlja u istoriji umetnosti, ona uvek deluje pomalo renesansno, čak i kada je ispunjena letargijom ili apsurdom, kao kod Čehova. To Olgu unekoliko razlikuje i od kolege-savremenika Pitera, koji bar pomalo naginje džojsovskom; približava je možda Uelbeku, a ako bismo krenuli u istoriju pripovetke Zapada – udaljava je od mistika i horor-majstora Poa i potonjeg Kafke, i približava je rafinmanu jednog Somerseta Moma koji je obrađivao dosta kolonijalnih tema, pri čemu su pseudo-kolonijalne i fantastične teme kod Poljakinje upletene u mit o Poljskoj kao iracionalnoj periferiji Evrope, i što je važnije – kolonija kod Tokarčukove predstavlja ili alternativnost periferije, to jest moguću Budućnost (priča o Zelenoj deci, pa Transfugijum), ili je pak zaostala sadašnjost (centar) neka vrsta kolonije koju Budućnost/Periferija još uvek drži.
Pripovedač o kojoj je već rečeno da je aktivna levičarka, sa maksimom da književnost menja svet, te borac za prava životinja, etc, sa narativom o nužnosti prevazilaženja i promene okoštalih formi institucionalizma, ukazujući na dezaktualizovane ideologije i pozivajući na promenu paradigme – možda u svojim naracijama zbilja zastupa jednu novu transhumanističku epohu, apoetozu kloniranja i slično, a možda popularna politička opredeljenja spisateljice ili pisca nemaju direktnu vezu sa napisanim fiksiranim tekstom, prilikom čijeg sagledavanja uvek treba pretpostaviti da je autor mrtav, odnosno privremeno stavljen u zagradu. Poetika jednog pisca uvek zavisi od njegovih metafizičkih pa zatim i političkih uverenja. Ukoliko je metafizika, kao kod Perl Bak, možda čak i Džejn Ostin – jedna vrsta igre, onda je i postupak u sižeu igra sa antropološkim, religijskim, mitskim, istorijskim (i SF) motivima.
U pripoveci Poseta, prikazana je pomalo vodviljska stvarnost jedne sociosfere u kojoj je seksualna funkcija, uelbekovski, odvojena od reproduktivne, pa junaci imaju svoje egone, nešto poput robota ili kloniranih bića, možda kiborga. No, ove priče nisu žanrovske, te je izlišno kategorizovati naučne odnosno SF pojmove, koji uvek predstavljaju političke i socio-kategorije. Olga Tokarčuk zadržava jedan stepen vanžanrovske intimnosti, provokacije i lirične fluidnosti. Drugačija porodica ovde nije uhvatljiva u političke narative poput lgbt-a i tradicije, ona je izmaštana na dubljim osnovama – mitskim – kao u Zelenoj (šumskoj, varvarskoj) deci ili Isak-asimovski, kao najdublja pitanja psihe kalemljena na ponekim naučnim mogućnostima i otkrićima, koja poput svih pronalazaka – mogu biti oplemenjena ili pak upotrebljena u rđavu svrhu. Drugost i alternativnost (fizika, kosmos, planeta-priroda, transhumanizam, preispitivanje istorije i mitova, naposletku seksualnost) u našem vremenu i jesu teme dana, nešto poput onoga što je faustovska tema bila na početku 19. veka. Izvesna vrsta tzv. suicidnosti u osećaju i zahvatu, kao možda i kod Juna Fosea, a koja se odnosi na ono antropološko, antropocentrično, melanholičnost šopenovskih preplitanja, prisutna je i u ovim prozama. Glavni problem a i rešenje apropo odustajanja od prethodnih narativa i u vezi sa stvaranjem nove paradigme – jeste prevazilaženje ranijih verovanja i ideja. Bog je i dalje pisan velikim slovom, mistika zadržava neophodnu meru i u takvoj Budućnosti. No, ako je Vera, Istorija, Imperija, etc. – bila dogma, novi trajni poredak praviće se izvan tih ograda, eventualno u nekoj novoj dogmi, ali najradije bez ikakve onostrane konstrukcije. U Transfugijumu, junakinjina posestra, najbolja a mistična saputnica iz ranog detinjstva, majka dvoje dece, posle smrti ćudljivog supruga od košmarnog raka – odlučuje da postane Vuk. Transfugijum omogućuje prelazak u životinju, dok se telo osobe zaveštava nauci. Sestri je napravljen lep ispraćaj u novi život. Tokarčukova ovde konkretno, veštije od Uelbeka, izbegava problem smrti i seksa u fabuli, što priču čini originalno prijemčivom. Nema potrebe da se elaborira strah od smrti od strane pojedinca ili političkog sistema. Niko ne umire niti je bolestan. Takođe, drugost ne mora biti seksualne/reproduktivne prirode (ne mora dakle biti lezbijstvo, ili pak Uelbekovo izmeštanje nadražaja po celoj površini tela na primer) – alternativnost je supstancijalna, bajkoliko jednostavna (apsolutnija), jer protagonistkinja želi da postane vuk, i ostatak života provede u sociologiji koja je drugačija a možda i naprednija od ljudske – neverovatnog vučjeg čopora, sa svim pravilima i individualizmom, pa čak i pravom da čoporu pripadaju i vukovi/vučice osobenjaci. Radije čehovljevska nego heseovska, ova pripovetka je jedna fuga neke nove renesanse i zemaljskog racionalizma uz proširenje pojma slobode i prirode. Čehovljevska je njena jednostavnost u razradi teme – drugost ne mora biti vanzemaljska, kontrast je već dat u istoj ravni – sestra i posestra, ljudi i vuk, posao, priroda i bungalovi – dramski minimalizam prevencija je od hermetičnosti ili pak od popularnih komplikovanja sižea. Fantastično je baš to lišeno svake fantastike.
Priča Srce otklon je od misticizma kao ideje prošlosti, i otklon od ideje (dalekog) Istoka, no Gora svih svetih pripovest je koja dodatno objašnjava poetiku novog prosvetiteljstva koju implicira Tokarčukova. Daleko pre Prosvetiteljstva, renesansni (opet racionalista) Bokačo elaborirao je povest o izvesnom Ćapaletu, barabi proglašenoj za sveca i njegovim moštima. Smeh, satira, nauka – oslobađaju od straha, Bog se spušta na niži nivo, ženski samostan u još jednoj od Bizarnih priča mora zaraditi i izdržati tržišnu utakmicu. Nekada davno su, potaknuti papom, u borbi s protestantima, fabrikovali nove svece i mučenike, kako bi kod pastve sačuvali veru… Umiruća psihološkinja (psiholog) koja igra iks-oks na nebu, sletevši na mesto svog sociološkog proučavanja, povrđuje našu pretpostavku da je u biti spisateljice poimanje metafizike kao igre, neke vrste nebeskog sporta. Poenta pripovetke blizu je ideje da ne postoje apsolutne revolucije, čuda, ere, eoni ili deus-ex-machina-pokretači fabule ili ljudskog života. Metafizika je ovde poput društvenog dogovora, a gore prebiva možda samo vrsta dekoracije. Opet imamo asimovsku i drugu futuristiku – protagonistkinja predviđa razvoj dece i adolescenata u konačne ljude putem svog priznatog revolucionarnog (empirijskog) testa. Budućnost se može predvideti, što predstavlja kraj svake mistifikacije. Ličnost je određena, a u njenoj budućnosti, moguće brojne potencije svode se na svega par dominantnih koje će ostati, poput zakržljalog bonsaija. Obrt se definiše na kraju, otkrićem što će čitaoca navesti na pomisao – da su sva ta tobože usvojena deca poginulih roditelja, a koja su predmet istraživanja – klonovi davnih svetaca, izvedeni putem uzimanja uzoraka svetačkih mumificiranih tkiva. Zapravo – Nova deca mogućih takvih osobna, što ukazuje da se novi stabilan poredak prosto mora formirati. Život ide dalje. Malo je reći komunizam ili kapitalizam, hetero ili gej, vera ili ateizam – srednjeevropski umetnički nerv, složeniji i od književnosti morskih putovanja, i od žil-vernovskih obuhvata, i od Uelbeka i od Peljevina – obuhvata ovo prozno tkivo i drži ga da lebdi izvan žanrova i filozofija, kao i u racionalističkim fantazijama poput povesti o Narodnom mesecoslovu.
Tek posle nekoliko sekundi shvatila je o čemu se radi i dotakla mi oči i uši, a zatim je položila obe ruke na moje srce, tamo gde su mi bile najviše potrebne – napisaće Olga Tokarčuk kao pomisao protagonistkinje Gore svetih, kada ova oslovi novu mladu ženu iz prošlosti.
Tekst: Ivan DESPOTOVIĆ