Ivan Despotović, pesnik: Rodio sam se jer snih kazaljke Raja

Fokus Vesti: Sokrat je pisanu reč video kao nešto znatno slabije od žive reči, od živog dijaloga, a napisanu reč kao napuštenu reč, reč koja je izložena zloupotrebi raznim tumačenjima, a da pri tom, nema nikakvu mogućnost da se brani. Na koji način vidite pisanu reč i koja je njena uloga, da li može biti zloupotrebljena raznim tumačenjima?

Ivan D. : Volim Sokrata. Na primer, za razliku od Isusa – još nikada niko nikog nije ubio u ime Sokrata. No, to nije vrednosno poređenje. Pisana reč u književno-umetničkom delu ne počiva na filozofskim aksiomima niti na naučnoj pretpostavci, te zato odbrana njoj nije ni potrebna. Religija, nauka i filozofija lako se mogu zloupotrebiti posle smrti/vaskresenja filozofa/ideologa/mesije, ali umetnost je teško zloupotrebiti, iz prostog razloga što ona ništa ni ne tvrdi, i teško ju je predstaviti kao čvrstu tvrdnju ili uverenje. Umetnost je čudovišna, teško ju je ideološki ukrotiti. Veliko je to čudovište. Nova čitanja odnosno analize neke knjige koja se zadrži u vremenu mogu zvučati i kao dijalog, u kome učestvuje i fiksirani književni tekst, gde se napisano „brani“ na „neprimetan“ način.

Fokus Vesti: Rade Drainac nam je ostavio stihove „O, što nisu zvezde topli lebovi na prozoru pesnika-beskućnika“, a nedavno je na klupi od hladnoće okončao život jedan srpski pesnik. Izdiše li poetska reč na literarnom nebu, iako svake godine iz štampe izađe veliki broj pesničkih knjiga koje, uglavnom, finansiraju sami autori?

Ivan D. : Kod nas je dobar deo populacije egzistencijalno ugrožen na neki način, nezavisno od toga da li se pojedinci bave beletristikom, poezijom, ili recimo građevinom. Veliki broj pesničkih knjiga posledica je daleko većeg broja stanovništva u „srpskom svetu“ nego pre dve stotine godina, sa jedne strane, i sa druge – mnogo veće dostupnosti individualnog obrazovanja, slobodnog adolescentskog ili penzionerskog vremena, pa fakulteta, kurseva, trendova i prostog „znanja pisanja slova i kucanja“, nego što to beše u tursko doba, recimo. Može se kazati da je ono što nekada beše spomenar i prepiska – sada postalo onlajn mreža, samizdat, sajam i slično. „Pesnička zvezda“ ili pojava nove kratke lirske poezije ili poeme – verovatno ne nestaje, uvek ima značajnih pesnika u određenim pesničkim krugovima, koji su ujedno i čitalački, što opet podseća na plemićke i druge kulturne (dvorske) mini-krugove kakvi su postojali i pre nekoliko stotina godina.

Fokus Vesti: Pesnička knjiga „Roršahove ispovesti“ objavljena je 2015. Godine u Brankovom kolu. Znamo da je švajcarski psihijatar Roršah osmislio test sa mastilom još davne 1921. godine i da su se te kartice dugo upotrebljavale za ispitivanje ličnosti ljudi i njihvog mentalnog zdravlja, one se već duže vreme ne koriste, jer ne mogu da budu pokazatelj mentalnog poremećaja ako neko u određenoj mrlji vidi životinju a neko čoveka, dakle one su više pokazatelj kreativnosti. Zbog čega ste se odlučili za ovakav naslov, kakvu poruku nose stihovi iz ovog pesničkog rukopisa?

Ivan D. : Naziv ukazuje na simetriju, preslikavanje kao na Roršahovim mrljama, ali preslikavanje je ovde vremensko – stihovi do pola poeme od 25 delova – idu u jednom redosledu, a od polovine (od 13. dela) u obrnutom, i to bukvalno. To je istovremeno i pesnički venac. Venac kao takav pak ima izvesne veze sa fizikom, to jest sa lančanom, uzročno-posledičnom reakcijom. Na kraju venca jeste nešto nalik magistralama, sažetku. I to može biti povezano sa savremenom naukom o prirodi, hipotezama da crna rupa (sažetak) čuva jezgrovitu memoriju o događajima i stvarima. Ta poema je između ostalog inspirisana ranijim idejama Stivena Hokinga da vreme (i u makro-kosmosu) zaista može teći unazad, da fizika to dopušta. Zašto sam „uzeo“ toliko fizike? To je stoga što u toj Hokingovoj hipotezi stoji da bi u obrnutom smeru vremena (prvo smrt – ustanak iz groba, unazad – pa na kraju rođenje, vraćanje u fetus) – sećanja bila samo iz budućnosti, a o prošlosti (starosti) se ne bi znalo ništa. Ako bismo sada zamislili dva lika pomalo dostojevskolika – nešto nalik na (…) Rogožina koji čini zlo, a srećan je, i Miškina koji čini dobro a nesrećan je po sopstvenim rečima; e tada bi u ovom obrnutom smeru stvari došle na svoje mesto: zločinac bi bio nesrećan a pravednik srećan, jer bi imajući sećanja iz budućnosti (iz početka života) zločinac stalno video pred sobom svoj početni greh kome (unazad) ide u susret, a pozne svoje (staračke, „nezaslužene“) sreće se ne bi sećao. Pravedni se pak ne bi sećao tužnih završetaka dobrih namera (tužnoga svoga kraja), već samo dobre ljubavi i začetka ispred sebe. Razume se, ovo nije tako crno belo kao u trenutnoj pojednostavljenoj ilustraciji. Promena redosleda (smera) stihova menja i raspoloženje u pesmama. Tu bi se opet postavilo pitanje – ali čemu baš toliko fizike? To je stoga što živimo u pretpostavci da je Bog mrtav. Pokušao sam da zamislim situaciju u kojoj fizika doslovno zamenjuje Boga – i to u onom pravednom smislu reči. Ostaje mi još pitanje – Da li ona to čini sasvim slučajno, pa time i ne-pravedno? Je li pravda koincidencija koja nam se samo doima drugačije…

Fokus Vesti: Vasilij Kandinski je napisao: „Video sam sve svoje boje, shvatio sam da slikarstvo ima istu moć kao muzika“, kakvu moć ima književnost, da li su ove tri vrste umetnosti neraskidivo isprepletane?

Ivan D. : Književnost ima recimo istu onoliku moć kao i slikarstvo. No, književnost i slikarstvo „zbunjuju sopstveno tumačenje“ korišćenjem simbola, figuracije, čak i kod Kandinskog. Muzika nema tu nevolju, jer note iz standarnih oktava nisu nikakvi simboli (ili su izuzetno blagi simboli), te mislim da muzika ima veću (manje usporenu) moć – nego slikarstvo, skulptura i literatura i poezija, strip, film, etc. Pod uslovom da se muzika „ne uprlja; ne zamuti“ ljudskim glasom.

Fokus Vesti: Junak romana „Lovac u žitu“, Holden Kolfild, kaže:

Dosta mi je od ega, ega i ega. Svog, i svačijeg drugog. Dosta mi je od toga što svi žele negde da stignu, urade nešto drugačije ili budu interesantni. To je odvratno“. Oslikava li vreme u kom živimo njegove reči?

Ivan D. : Moguće je da je ego u dvadesetom i dvadeset prvom veku samo infantilniji i neozbiljniji nego ego iz prethodnih vremena. Verovatno je Selindžerova kritika usmerena ka potenciranju zapadne individualnosti naspram kolektivne nekadašnje dužnosti – individualnosti za svakog pojedinca „širokih narodnih masa“, ali individue izvezene na suviše slaboj podlozi; kako se Balzak izrazio za Lisjena Šardona, a što zapravo stvara život bez međusobnih obaveza, življenje specifičnog i lakog ega.

Fokus Vesti: Vaša prva pesničku knjiga „Ništa nije tako“, objavljena je kao najbolji rukopis na konkursu fonda Dejan Mančić, 2007. Potom je usledilo sedam poetskih i četiri prozne knjige od kojih je roman „Urok“ doživeo dva izdanja. Gao Singđen je izjavio: „Pisanje mi ublažava patnju. Kada koristite reči, u stanju ste da držite um živim. Pisanje je način na koji ja potvrđujem svoje postojanje…“ Na koji način doživljavate pisanje?

Jeste li bolje spoznali sebe ispisujući ove knjige? Šta je potrebno da se napiše pesma, prozno delo koje objedinjuje umetničku i saznajnu vrednost?

Ivan D. : Da, važno je da shvatimo da evro-američka (grčko-rimska) književnost nije jedina na kugli, da tu postoji i Kina, i Indija… Mislim da pisanje ne može ublažiti patnju… Sad, s druge strane, pitanje je jesam li bolje spoznao sebe ili samo više odredio neke probleme postojanja u takozvanom materijalnom svemiru, ili ih prosto odredio za sebe, na svoj način. Pisac verovatno može ublažiti patnju nekakvom „milijarditom“ čitaocu, pre nego sebi samom. Ako takvom akcidentalnom čitaocu i pomogne da ovaj „spozna sebe“, ostaje fizičko pitanje – da li je i to slučajno. Da li je zapravo sve slučajno?

Fokus Vesti: Pesničku knjigu „Kalemegdan“, (2015, Kov), urednik pokojni Draško Ređep, posvetili ste Raši Popovu, zbog čega, koji su Vaši uzori u pesništvu i književnosti, uopšte? Sećate li se prve pročitane knjige?

Ivan D. : Raša Popov spada u izvesne neobične i nepredvidive kontakte koji se nekom (recimo meni) mogu dogoditi i dogodili su se, u periodu kada se čini da pisanje ili značajnije objavljivanje nije ni moguće. Ta vrsta podrške nije fizička – u smislu pisane preporuke, kritike, podržavanja nekoga mlađega kao projekta. Ona je nekako simbolička, što se vremenom čini kao da se zaista ispostavlja za bitnije od nečega što bi „realno u stvarnom životu trebalo da bude jedino tako i tako“. „Jer, budimo realni.“ Sećam se prve napisane priče sa šest godina (omaža jednoj postojećoj pročitanoj priči). Na mene su najviše uticali… pa to ne mogu precizno ni znati. U našoj „novijoj književnosti“ možda najviše cenim Crnjanskog, Disa, Miljkovića, a pre toga Kostića. Zapravo, u našoj književnosti najviše cenim Teslu, uz tu nezgodu što on (valjda) nije pisac. Zanimljivo je uticati na stvari bez dodira i bez „veze“. Kafkijansko u fizici i kvantno-fizičko kod Kafke. U književnosti volim velike metafizičare, poput Kafke i Dostojevskog, i odmah „ispod njih“ (?) Džojsa (Virdžiniju), Prusta, Bulgakova, Bodlera. Priznajem da će Uelbek i (…) Handke sigurno biti zapamćeni i u budućnosti, i to ne samo stoga što su „imali sreće“.

Fokus vesti: Dobitnik ste nekoliko značajnih nagrada: „Stražilovo“ ( 2011.), Sremčeve nagrade u Elemiru (2007. i 2012.), kao i nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“ (2021.). Na koji način nagrade doprinose stvaralaštvu autora, osim što javno vrednuju njegov talenat i rad?

Ivan D. : Nagrade doprinose teoriji nevidljive veze, motoru bez četkica i dodira. Naravno, one mogu i da upropaste pisca. Ili ne, ako se rukuje pažljivo.

Fokus Vesti: Sa razvojem teorijske misli, a i samog čovečanstva, došlo do problema tj. opasnosti da se utopije ostvare, kao što je to definisao Berđajev, a Orvel se složio „pošto su ljudi sada u stanju da ostvaruju utopije, pred nama je jedan novi ozbiljan zadatak – kako da ih izbegnemo.“ Da li savremeni čovek izbegava utopije ili se trudi da ih ostvari?

Ivan D. : Jedno je jasno, ovaj kosmos (tzv. jedini koji poznajemo) nikada neće niti može biti utopija, niti pak distopija. U tom smislu je svejedno da li se čovek trudi da ih ostvari ili ne. To govori samo o osećanju pojedinca, neko oseća „čežnju za utopijom, neko i za distopijom, mračno“, neko ne. To je razlika i među piscima, pesnicima, dramaturzima, simfoničarima, etc. Najbolje pitanje bi bilo: da li su Betoven i (…) Dostojevski „ostvarili“ „utopiju“, tako vešto da mi nikada „ne provalimo“ da su to uradili – ili su pokazali da utopije nema. Baš nema, opet – tako vešto da nas to „ne potopi skroz“. Ne znam odgovor. Kao što pojedinac (poneki) oseća želju za utopijom, tako to izraženo osećanje može da ima i jedna društvena, politička zajednica, država, ili blok zemalja. Utopije se menjaju i to je zanimljivo, ukoliko ne postane i tragično. Budući da i svaka država nekako imitira kosmos, ona sama nikada potpuno ne veruje u utopiju, to jest zna da ova i nije bila moguća. Tu dolazimo i do humora naposletku. Možda je „takozvani život“ samo skrivena kamera, sa svih strana.

Fokus Vesti: „Život bez pobune je kao godina bez proleća. Pobuna bez istine je kao proleće u suvoj, neplodnoj pustinji. Život, pobuna i istina jesu Sveto trojstvo koje se ne može odvajati ni menjati“, smatrao je H. Džubran, na koji način Vi posmatrate život?

Ivan D. : Čini mi se kao da sam o tome razmišljao u knjizi Urok, koju sada u književno-političkoj savremenosti treba da nazovem prosto romanom. Trudio sam se da život posmatram kao Džojs ili Bulgakov, ili barem kao Prust, no život je mene posmatrao – mnogo više kafkijanski i dostojevskoliko, pri čemu ovo poslednje uopšte i nije toliko protivurečno. Meni je zanimljiv primer „ekstremne pobune“, ona Van Gogova rečenica: Ali imajmo takvu tehniku (u slikarstvu), da niko ni ne poveruje da imamo bilo kakvu tehniku. Takva „pobuna“ zapravo samo deluje ekstremno u periodima kada su politika i kultura postale „pomalo totalitarne“.

Fokus Vesti: Koji Vaš stih Vas najbolje definiše?

Ivan D. : Rodio sam se jer snih kazaljke Raja. Mada su definicije često – najgore što nam se može desiti.

Autor intervjua: Valentina Novković

 

Biografija

Ivan Despotović je rođen 1978. u Beogradu.

Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar. Poeziju i prozu objavljivao je u periodici: Stanje stvari, 2002 – 2006; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn” (Zagreb), 2007; Тhe best of the Kišobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književni pregled iz Beograda, Aždaha iz Kragujevca, Kovine iz Vršca, Maxminus iz Sarajeva. Član je Srpskog književnog društva od 2012

Objavljene knjige – proza

Prekoračenje“ (pripovetka, Zavetine 2008)

Bezazlene priče” (Knjaževac, 2008)

O Nataši i Nevenu” (priče, Alma, Beograd, 2009)

Pesnikove priče” (Alma, 2010)

Urok“, (Alma , 2015.)

Poezija

Ništa nije tako” (kao najbolji rukopis 2007; izdanje Fonda Dejan Mančić, Niš, 2007.)

Prekoračenja“ (Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2011.)

Predeo“ (poema, Brankovo kolo 2013.)

Roršahove ispovesti“, (Brankovo kolo, 2015.)

Kalemegdan“ (poema, Književna opština Vršac 2017.)

69 soneta“, UNPS, 2019.

Plava knjiga“, UNPS, 2020.

Zastupljen u Gramatikovoj antologiji novije srpske poezije (Beograd, 2018.) i drugim antologijama.

Eseji:

Poreklo tajne“, Kovine 20, Vršac, april 2013; „Simbolička krv sveta“, Avangra 16; „Večito ženstveno i večna fantastika“ (Faustovsko u Bulgakova), Književni pregled br 1; i drugi.

Kritike o knjigama Ivana Despotovića:

N. Grujićić: „Majstor metričkog skaza“ (o knjizi Prekoračenja) Književni pregled broj 5, oktobar 2011. Beograd.

Predeo Ivana Despotovića“, Andrea Beata Bicok, Književni pregled, Beograd, 2014.

Branislav Dimitrijević: „Putovanje posvećenika“ (o knjizi „O Nataši i Nevenu) Književni pregled broj 1 april – maj – juni 2010.

Branko Ćurčić: „Pesnikova“ knjiga priča, Avangrad br 8, septembar-oktobar, Sombor 2010.

Branko Ćurčić: Roršahovo stihovanje, Avangrad broj 20, 2015.

Dr Draško Ređep „Kalemegdan“, KOV, 2017.

Nagrade:

Stražilovo“ (knjiga pesama Prekoračenja) za 2011. godinu

Stevan Sremac“, Elemir, 2007. i 2012 . godine

Brankova nagrada, nominacija, 2008.