(Izabrane pesme, Treći trg, 2022.)
a uvek je neko govorio da nema ljubavi
i uvek je neko pevao
Austrijska književnica čija se poezija može čitati u prepevu Jelene Radovanović, autorka koju prati epitet tzv. hiperprodukcije, oprobana u svim književnim rodovima, kao i u scenariju, književnosti za decu, stvaranju muzike i filma – sa razlogom poseduje prevashodnu osobinu pesnika odnosno pesnikinje. Poeziju obično posmatramo kao žanr, sa stanovišta za koje nas ne bi iznenadilo da se ispostavi kao potpuni promašaj u percepciji ili omaška u terminu na srpskom/hrvatskom jeziku. Žanrovi su naučna fantastika, erotika, horor, pa tragedija/komedija i slično. Poezija, kao rod u književnosti, ukoliko je ostala u vremenu makar dvesta godina posle nastajanja – predstavljaće sintezu ili pak nerazlučenost svih ovih žanrova kao mikro-čestica u njoj. U tom smislu ona je hiper-žanr, jedan svemirski prostor. I ne samo to, lirika je fenomen koji nema jedino potrebu da obuhvati različite frakcije književnosti i bude prapočetak svake literature, ona štaviše prevodi muzičko i likovno u jezik ili barem uvek postoji dobar deo poezije u kojoj je ovo prisutno. Ona je i ambasada drugih umetnosti u umetnosti reči. Pomenuto se odnosi i na poetiku i bibliografiju Sofi Rajer, gde bavljenje drugim umetnostima jeste očekivano ako se razmotri njena poetika, – bilo bi možda čudno da je autorka ostala isključivo ozbiljni pisac. Jedan od paradoksa poezije leži verovatno i u tome što širenje prostora interesovanja, spoznaje i teme – dovodi do spregnutosti i bezmalo haiku oblika pesme. S druge strane, nekonvencionalnost prilikom emanacija, izlivanja poetskog glasa u nauku, druge umetnosti, sociologiju, fiziološku sferu (ovde u biomoć) – dovodi i do odsustva limita, pre je reč o izvesnom limesu, o onostranom, te otuda mnoštvo pesničkih knjiga Rajerove, i nizanje uglavnom kraćih lirskih pesama u prividnoj nepreglednosti, u matematičko kosmičkom, ili intimističkom, introspektivnom nizu i nizovima.
planete i posejani
zvezde pletu nevidljive
niti koje ih vežu. dospavati
jedno detinjstvo. ubodi
igala na nebeskom svodu. nebo u
plamenu, podigni ruke. pustopoljina
iza kuće. pevanje bez
udaha. mi smo ti posejani, da se kladimo. u
zvezdanoj odeći nadiremo u
sadašnjost – odistinski
Tu se moramo malo osvrnuti i na prozu i očekivanja od navodnog savremenog trenutka. Knjige bi zapravo trebalo da budu sve kraće, ljudi nemaju vremena, pažnja je razbijena i svest doživljava distorziju. Naravno, to predstavlja samo jedan narativ. S druge strane proza u Hariju Poteru duža je od svih Balzakovih i Fjodorovih glavnih remek dela zajedno. Opaska se svakako ovde odnosi samo na kvantitet, koji je opet imao neke svoje raloge. A sudbina dugačkog romana (kakav je čak često i Uelbekov) sudbina je onog epskog, koje je takođe spojenim sudovima povezano sa lirskim, Dakle, ako je danas moguć ep, makar kao samo za decu, je li moguća i nova Sapfa… Kada razmišljamo o tome šta izvesnu poeziju približava antičkoj pesnikinji od koje su doduše sačuvani samo nedovoljni fragmenti, može nam doći na um kako je to ona obuhvatnost kojom poezija parira epu na asimetričan način. Dakle jedna kratka forma, čak i jedan haiku pariraće epu po svom obuhvatu, ukoliko više dimenzija, njenih spoznaja i vrsta osećaja omogući u sebi (uz specifične reference na stvarnost – šlem, noć, mesečina, itd). U prozi nam je lakše, jer možemo reći – genijalni/a romansijer/ka (pripovedač) uvodi politiku, sociologiju, nepomirljive likove i najzad – uvodi fantastiku ili je na granici iste. Izvesna savremena promišljanja pokušala su da poeziju stave u fioke fantastike i realizma/verizma, međutim to u pogledu lirike nije izvodljivo. Kratki stihovi Sofi Rajer, nalik na dnevnik ali i čudnovati video nadzor duše ili duha, sa zadiranjem u antropološko i biološko na suptilan lak način, obuhvatiće mogućnosti našeg iskustva, realnu predmetnost uključujući i svemir koji nije samo oblak osećanja ili kulisa intimnog ili pak političkog socio-stanja, već je opipljiva materija po sebi i poriv često dečije radoznalosti. Mala slova, nalik mnogim pesnicima (kod nas Gabrijelu Babucu na primer), te de fakto izostavljanje naslova pesama (i kada ga ima to liči na prvi stih) i običaj da znak dve tačke prethodi svakoj pesmi (ili sledi na završetku bez kraja, koncu koji izriče sledeću pesmu ili prazninu, poput izričnih rečenica u sintaksi) govori nam dosta o poetici Sofi Rajer, kao što nas tera na razmišljanje o trenutku u kome se poezija, barem ovog kontinenta – sada nalazi.
Uticaj slema kao jedne od živih pozornica stihova, što se izvodi u barovima, hangarima, gde poezija postaje jedna vrsta sestre od tetke rokenrola, da se tako pikantno izrazimo – potreban je pesmi, te je prisutan i ovde, nekad i anaforama, ponavljanjem istog početka stiha, pa opkoračenjima i ritmikom. No to je i uticaj interneta, video stvarnosti, naučnih spoznaja, i arhitekture društvenog pčelinjaka. Čemu naslovi pesama, dovoljne su dve tačke, jer ni individua junakinje ili junaka književnog zapisa više nije onako monumentalno odvojena od drugih i od spoljašnjosti, a sve se preliva. Pojačani individualizam, kao opet samo jedna predodžba, usitnjava potrebu za raskošnim individualnim, pesme su kraće, na distanci nužne samoće, koja postoji i u prostoru izvan Zemlje. Opet je u njenim pesmama prisutan suštinski lirizam, kakav znamo na ovim prostorima a na sasvim drugačiji način kod Vesne Parun, te introspekcija koja se ne libi da unese čiste motive prirode (i Alpa), pa aporije, opet kao antičke paradokse (podiže se kiša /a kuda /pada Zemlja), ne ustručava se da elemente bajke i naivnog sintetiše sa jednim matriksom oseta, sećanja i ideja.
za zrakom sunca
trepću oči oblaka
kad protutnji oluja
povijeno preko ravnice
trese se vitla lomi
granje
kad plavetnilo
kukiča nebo velikim stabljikama trske
okrećeš se čigrasto dete
trčiš
strela si
kidaš zujiš pevaš
u krajoliku
svog sećanja
ljeska se protiče
zdenac
u izbledelim ljušturama
još po tebi uz titraj padaju
krila i perje
Prividna ambijentalnost u nekim još svedenijim pesmama Rajerove i njihova vanvremena trenutačnost i (post)modernost, prožeta je zapravo mnogobrojnim citatima iz tradicije, pesničkih prethodnika na nemačkom jeziku. Dete prisvaja nehotice ili po promisli, krila i perje koje je otkinula oluja. Poezija je, moguće, posledica nekih fizičkih i drevnih, nimalo antopocentričnih zbivanja. Ona je stara, možda mnogobožačka. No njen lirski subjekat usamljen je kao u kakvoj Odiseji u svemiru. Hans Zaks, pa narodna pesma Zimska ruža, Fon Logau, Johanes Rist, fon Cezen, Hajnrih Hajne, kineska Knjiga gora i mora – samo su neke od aluzija koje Rajerova stavlja čak i u pesme približne haikuu. To donekle osvetljava njen odnos prema maternjem jeziku i prošlosti oseta i mišljenja na nemačkom, – a u skladu sa izvesnim osećajem da je cela knjiga nasnimljena ili kako se odvija uživo u realnom vremenu (live-streamu) toka svesti odnosno toka oseta/osećaja/dodira – provlače se i izlizane engleske fraze, kao prisutne sa globalne mreže. Ipak, ova knjiga nije projekat već nadahnuće, forma matriksa švercuje i alegorije o življenju ili poeziji kao školjci ili retkom kamenu.
plovim celog života
od jednog ostrva
do drugog tražeći
onaj kamen
koji je drugačiji
u snu vidim
kako ga režem
a da ga ne uništim u
starom sećanju ga
čujem
kako diše
to je kamen
mekan
na dodir on
peva
Iako bi se reklo da ovakva slika ne reprezentuje Sofinu poetiku, možemo pak tvrditi da ona ne predstavlja poetiku početka 21. veka u svetlosti postmoderne. Možda je pesma citat iz prošlosti književnosti, no moguće i da je sveža u onom sada. U tom smislu, savremena Sapfa bila bi moguća.
padanje
ruke što se rvu
shake tela
epilepsija srca
čak i bez
užeta
ne možeš
da se pustiš.
Savremeno u tom Sapfinom bilo bi jedno osećanje punoće stanja i srca u koordinatama interneta, objektiva, društvenih mreža, mnogostranih kancelarijskih poslova, kratkotrajnih ili dugih ljubavi, opet moćne Afrodite, kamuflirane vakuumom duha vremena ove epohe, njenom takozvanom alijenacijom, što opet vuče na fantastiku u ovom štivu, kada bi bilo prozno, a zapravo na onostrani angažman u delu koje je u punoći poetsko. Intimni razgovor, eho mikro-hronike, opet ima prizvuk rečene aluzije na drevno sažeto pevanje ženskog glasa.
Ono što se nalazi dole ili je sklono padanju (kiša i slično) neretko se kod Sofi Rajer pomiče naviše, u kontra smeru. I drvo se zaliva unazad, navodnjava mu se koren koji je zapravo prava krošnja, i štošta ide naopačke. Kada bismo se zapitali nad razlogom takvih pojava u tekstu, mogli bismo pomisliti i kako se ukupna poezija pesnikinje resetuje (poetički i fenomenološki) te vraća na određeni stari poredak. Poezija ne samo da ponegde motivski – takozvano švercuje – književnoistorijsko sećanje jednog jezika ili ljudske vrste, ili samo socijalnih običaja, ona se upravo doslovno vraća na noge koje su ličile na glavu, organski se preobražava u čvršći, predmetniji pa i božanskiji poredak i formu. I to sve potpuno novim, ili do sada suviše neupotrebljavanim postupkom, u realnom referentnom vremenu savremene tehnike i društva.
Povratak
ne pleti se više
u samu sebe
tkaljo
život te pritiska
kako bi se konačno udaljila
od tog mnoštva svoga ja
na niti prošlosti se
priveži
opet
Ukoliko je reč o Penelopi, a Odisej (kao moguće i prosci) predstavlja jedan od bezbrojnih hipotetičkih noviteta (jer možda se i Odisej apdejtuje tokom lutanja) – onda lirska svest ili junakinja može odustati od postmoderne polifonije i istovremenosti i privezati se na prošlost kao na svoju pravu Itaku. Treba postaviti stvar u najprostodušnijem i najlogičnijem poretku. S druge strane, kontinuum stihova Sofi Rajer, uzet iz reči kritike na nemačkom, pripada (ovde bih dodao) radije jednom sloju prikazane predmetnosti i socio-političke stvarnosti, nego što je deo metafizičkog elementa njene poezije. Drugim rečima, kontinuum kod Rajerove nije osobina relativnog prostor-vremena uzeta kao metafora za relativnost duše, duha, dobra/zla ili imaginarnog/realnog boga ili života. Kontinuum je metafora (odrađena odnosno ponikla u književnoj, pesničkoj formi) za društvene konvencije i fizio-psihologiju ljudi pa i lirskog subjekta, u prvoj polovini tog našeg veka. To je haljina za igru.
Intrigantan savremenoj čitateljki/čitaocu može biti i pojam biomoći koji je još Fuko definisao kao mehanizme i strategije moći kojima se u savremenim društvima vrši Kontrola i Regulacija života i to kroz potčinjavanje tela, a sa ciljem Optimizacije i razdvajanja Normalnog od nenormalnog. Zvuči poznato, zar ne. Rajer koristi sintagmu Kraljica biomoći. Lirski subjekt je dakle samo jedan otključano-zaključani pogled, oko ili stvor, sa istim onim osobinama koje su vekovi sećanja i pisanja upleli u njega. To je pesma u kapsulama, porinuta u beskonačno istraživanje jedne svemirske i intimne Odiseje – telo koje se okreće oko sebe, ne uspevajući da izbegne valcer.
Tekst: Ivan DESPOTOVIĆ