Fokus Vesti: Želim da provedem život sa ljudima koje krasi istinska čovečnost. Ljudima koji razumeju svoje predodređenje i ne kriju se od svojih dužnosti. Onima koji brane ljudsko dostojanstvo i žele samo da budu na strani istine, pravde i pravednosti. To je ono što život čini vrednim življenja. napisao je Mario de Andrade.
Šta je, po Vama, vredno življenja?
I.L: Nisam se otisnuo iz gnjezda svojih roditelja bez prihvaćenih vrednosti koje umnogome korespondiraju i sa ovom postavkom čuvenog brazilskog pesnika, koga tako lepo citirate.
Vaspitan sam tako da se dajem društvu, da pružam doprinos da ono bude zdravo, suptilno, da prepoznaje potrebe čoveka, da čuvam plamen ljudskosti, da za bližnjeg podnosim žrtvu. Da sina izvedem na prvi sneg i radujemo se vejanju divnih prilika, da sa kćerkom uživam u njenim fotografijama nesvakidašnjih senzacija prirode. Ženi svojoj da sipam s večeri vino, da joj nazdravim i kažem: opet bih ti prišao, u ma kojoj prilici, lepotice. Mislim da imam rašta Boga moliti da sve ovo potraje, a kako bih upražnjavao njegove milosti ovaploćene u divnim čudima života.
Fokus Vesti: Da li se sećate prve pesme i šta Vas je podstaklo da je napišete?
I. L:Prvu pesmu sam napisao kao dečarac od nekih 7, 8 godina, podstaknut neprevaziđenim palačinkama moje uvažene mati. Pročitao sam je pred porodicom, gromoglasno i dobio lep aplauz. A potom svi i palačinke, radovali smo se kao na seoskom vašaru. Tu pesmu je posle koristio, upotrebljavao i zloupotrebljavao moj otac u čestim prilikama, mada je umesto palačinki u pesmi navodio sarme, škembiće, pasulj sa rebrima, zavisi za čim je osetio glad. Uspevalo mu je.
FokusVesti: Poezija je duša koja inauguriše jedan oblik, pisao je Pjer-Žan Žuv, kako biste definisali poeziju i njeno mesto u savremenom, populističkom vremenu?
I.L: Pesnik Nenad Grujičić kaže: Poezija je najduševniji impuls bića u jeziku ka dubinskim spoznajama, duhovna vertikala ljudske egzistencije. Šta kažete? Ja tu ne bih, što bi rekao jedan neobični majstor štimunga, ništa diro. Vrli pesnik je rekao sve. Ispod prozora moje spavaće sobe zeleno se gordi raskošan kedar. Ima prilika kad se zagledam u njegove grane dok kišica škropi snene iglice. Nađe se tu par senica, javka dobrote večnosti. Polete nekud pa se vrate, onoliko telašce, a pluća puna slobode, toliko da se napune njome svi kontineneti i traženja smisla čoveka. Razumeo sam to iz njihovog cvrkuta. To je sama, netaknuta svetlost. Poezija, bez dvojbe. Tako potrebna, kako ste rekli, u savremenom vremenu. Reče Miljković jednom prilikom pred svedocima: Pesnik je oduvek bio onaj koji pesmom u drugima leči bolest od koje sam umire. Poeziju ište, za nju moli čovek ovog obezljuđenog vremena. I poezije ima, u svim bojama i agregatnim stanjima, dragocen je štit duši, hvala joj na tome.
Fokus Vesti: Milan Rakić je u intervjuu iz 1934. na pitanje Stanislava Vinavera, šta misli o vremenu u kom živimo, odgovorio: Uvek su vremena bila pogodna za književna stvaranja… Vrlo složena i živa intelektualna aktivnost primećuje se i kod nas. Nikada se nije toliko pisalo, raspravljalo, nikada interes nije bio probuđen kao danas.
Da li delite Rakićevo mišljenje kada se osvrnete na vreme u kom živimo, gde je u njemu mesto književnosti, umetnosti uopšte?
I.L: Svako vreme nosi potrebu jedinke da sagleda svoje mesto u odnosu na sunce, ljude, prirodu, pravde i nepravde. Živi su to razgovori čoveka sa svopstvenim bićem. I to je put ka spoznaji sopstva. Isto tako, potrebu da sagledaju svoje mesto u prilikama i neprilikama vremena sadašnjeg, ali prošlog i budućeg, imaju i narodi. Pa i naš, dobri, pošteni, lepi i iskreni narod. Takve spoznaje ne može da bude, između ostalog, bez razumevanja književnosti ( za potrebe našeg razgovora poezije ) – i epike i lirike, bez gusala Filipa Višnjića, Njegoša, Radičevića, Vasiljeva, Disa, Rakića, Pope, Branka. V. Radičevića, pesnika naših savremenih, čija reč jeste plamen nade. Negujmo kulturu sećanja na naše književne velikane, negujmo kulturu upražnjavanja umetnosti. Odnos prema sebi, izmerimo i odnosom prema književnosti, umetnosti uopšte. Bez prosvećivanja, potonućemo u nemuštost i niko neće razumeti naše potrebe, ni kao jedinki ni kao naroda.
FokusVesti: Laureat ste mnogobrojnih pesničkih nagrada, između ostalih: Pečat varoši sremskokarlovačke, Srpsko pero, Zlatni orfej, Đurin šešir i mnogih drugih. Poslednja u nizu je nagrada Nebojša Devetak za najbolji prilog objavljen u časopisu Trag za 2019. godinu. Kakav značaj imaju za Vas nagrade, u kojoj meri je važno da, pored toga što je stvaranje samo po sebi nagrada, ono bude primećeno i od strane onih koji su relevantni da ga vrednuju?
I.L: Ja da se lažno predstavljam ne mogu. Ne bih se prenemagao, odmah da kažem da se radujem nagradama. I da ih neprestano čekam. Nek ih bude što više. Kako u vidu plaketa, povelja, diploma, gramata, tako, i pre svega, u iskazivanju interesovanja čitalačke publike prema mojoj poeziji. Hvala žirijima, zahvalnost i za buduća odlučivanja, ali nagrada koju sam, recimo, dobio putem jutrošnje sms poruke, da mi je pesma takva da njenog čitaoca izmešta na najviše spratove osećanja i duha, najdraža je na svetu.
Fokus Vesti:Čovek novog doba, mada zna za metafiziku, za svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negodovanja, ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh i sadržaj života mu je da umesto očinske ljubavi sopstveno Ja stavi u središte. (Bela Hamvaš)
Kakav je čovek novog doba, u čemu greši?
I.L: Čovek novog doba veruje u jeftine reklame neverujućih, u bajke da se može bez obrazovanja, književnosti, umetnosti spoznati vrednost života. Egocentrizam savremenog čoveka potkopava tradicionalni model pogleda na svet, i mi već danas dovodimo u pitanje snagu porodice, običaja, istorijskih pobeda, gnušamo se porekla, svega pristojnog. Čovek novog doba je zalutao u nešto mračno, ljigavo i beznadežno. Da li je do čoveka ili do onoga što ga vabi iz navedenog mraka ne znam, ali znam da se treba uhvatiti u kolo, stisnuti jedni drugima ruke, zaigrati kao nikad pre i izboriti se za vreme poezije, vreme poštovanja, ljubavi i praštanja.
Fokus Vesti: Vaša knjiga Slovenska figura iza koje je stala izdavačka kuća Gramatik, predstavlja izbor iz dosadašnjih pesničkih knjiga uz dodatak jedne nove pesme. Šta ste naučili o sebi i svetu tokom pesničkog sazrevanja? Da li je lakše polje preći kao pesnik ili poetski način posmatranja stvarnosti nosi izvesna otežanja?
I.L: Kako se pesničko iskustvo nagomilavalo tako je svet bivao tajnovitiji, a traganja za odgonetkama sve dublja i sve duža. U tim traganjima je trik. Dođe se do neočekivanih veleobrta, poente su neobični pajaci, izleteli iz šarenih kutija. Pesničkim se očima vidi sve, sve. To je, ogolimo stvari, veliko breme.
Fokus Vesti: Onda se, bogami, i mi, ljubavi, međusopce razlikujemo taman toliko koliko se svemir prostro između nas, napisali ste u jednoj pesmi iz knjige. Nema u ljubavi sreće trajne i potpune, sem u prozračnoj atmosferi savršene iskrenosti, tvrdio je Moris Meterlink. Šta je potrebno za potpunu i trajnu sreću u ljubavi, da li je iskrenost jedan od preduslova?
I.L: Iskrenost je uslov svih uslova. Pa tako bez iskrenosti nema poezije, čitaj ljubavi.
Da se sazna više o tome preporučujem knjigu Milovana Stankovića : O čemu sanja cveće. Pravo je uputstvo za upotrebu.
Fokus Vesti:Šta ostaje iza pesnika sem krljušti ukroćenih reči ?
I.L: Ostaje svedočanstvo pesnikove boli, otpora, nepristajanja, svedočanstvo razočaranja. Svedočanstvo, takođe, o biću koje ljubi, o biću neshavaćenom što shvata i razume reči vekova koje kroti i raspoređuje po hartiji, slikajući vlastiti lik.
FokusVesti: Šta je istina postojanja?
I.L:Sneg. Koji pada po brezi. Ćutke. Po molbi pesme.
Autor intervjua: Valentina Novković
Foto: Privatna arhiva
Ivan Lalović, pesnik, diplomirao i završio master studije na Pravnom fakultetu u Beogradu. Pesme objavljuje u književnoj periodici i dnevnim listovima. Knjige poezije: Skrovišta, Ne znam gde, ne znam zašto, Drangulije samoće, I na nebu i na zemlji, Dušini odblesci, Putevi posle, Slovo pretka, Stara barka, Zimovanje, Leptirice i ostala čuda, Dušina ratišta, Na škrge, Slovenska figura (izabrane pesme). Član Udruženja književnika Srbije i Udruženja za kulturu, umetnost i među narodnu saradnju Adligat. Živi u Beogradu.