Jasenka Lalović. Paštrovka. Rođena i školovala se u Crnoj Gori, studirala u Beogradu. Tu je svila i porodično gnezdo, u kojem su u ljubavi i slozi odrasla tri ‘tića, što kako ističe, predstavlja najlepši uspeh. Uspela je da objavi svoj prvi roman „S one bande moje gore“ i pobere komplimente čitalaca, ali i kritike. Opisala je crnogorsku ženu i uspela da razveje mnoge stereotipe koji vladaju ovim prostorima.
Fokus Vesti: Kako biste voleli da se predstavite čitaocima portala Fokus Vesti?
Jasenka Lalović: Rođena sam u Buljarici, pa zato i volim da kažem da sam Buljaričanka. Živim u Beogradu. Mama sam Kristine, Luke i Teodore. Srećno udata. Trenutno pišem. Naglašavam posebno da sam ponosna tetka jednoj Dorotei. Uvek u torbi imam papir i olovku, za karmin može da se desi da ga nemam. Koji je to trenutak kad sam prelomila da napišem roman? Ne znam. Umem da kažem da se meni ova knjiga jednostavno, desila.
Fokus Vesti: Otkud pisanje kao preokupacija?
Jasenka Lalović: Sve to što se stvori olovkom, bilo pisanje ili crtanje koje takođe volim, to je neki drugi svet u koji sam kao mala volela da pobegnem. Početak pisanja je oslonjen na objave priča koje sam postavljala na društvenim mrežama. To se desilo jednostavno; čovek u jednom trenutku oseti da ima krila, osmeli se da piše, pa tako i ja. Imala sam dilemu koliko to valja? Neko sam ko voli da čita a ovo vreme dozvoljava da objavite šta god poželite.[highlight][/highlight]
Fokus Vesti: Kako ste prelomili?
Jasenka Lalović: To nisam prelomila ja. To su učinili drugi. Desio se trenutak da mi je divna Goca Predić poslala poruku, nakon čitanja nekih mojih objava. Sećam se da sam tada bila na Zlatiboru. U poruci je pisalo: „Jasna, ja uz tvoje tekstove preživljavam.“ Ja sam joj prenela svoju dilemu da nisam sigurna da je to što pišem dobro, međutim, ona je bila ta koja me je tada ohrabrila i nastavila „gura“ napred.
Fokus Vesti: Umeli ste da iskoristite pozitivan učinak društvenih mreža u cilju promovisanja svojih tekstova.
Jasenka Lalović: Imala sam na stranicu bez slike i imena. Želela sam da vidim koliko nepoznati ljudi cene moj rad. Znate, ljudi koji vas vole sigurno će vam dati „lajk“. Pustila sam stranicu da živi, i tako, dobila ciljnu grupu. Većinom su to bile žene koje nisu Crnogorke, bilo je mnogo žena iz Beograda, a onda se sve kasnije promenilo zahvaljujući Dušanu Vesiću i još nekim muškim čitaocima. Knjiga je izgubila status „ženske knjige“ upravo zahvaljujući muškarcima koji više nego žene dele moje objave. Promenio se put romana „S one bande moje gore“, pa je tek kasnije stigla do Crne Gore, iako je reč o Crnogorkama u knjizi.
Fokus Vesti: Zašto ste roman nazvali „S one bande moje gore“?
Jasenka Lalović: Moram da krenem od reči gora. Ja sam po mami Crmničanka, a po tati Paštrovka. Kao mala sam shvatila da postoji ta mala gora u mom životu koja me deli. Da li sam tamo ili ovamo; genetski ili po naravi? Došavši u Beograd na studije shvatila sam da postoji mnogo nekih drugih gora koje nas dele, i kulturološki i tradiconalno, svakojako. Vreme mi je pokazalo; da bi postojala neka gora u našem životu a to su veliki visovi, životne vertikale, moramo imati ovu i onu bandu, to jest stranu. Ako nema ove, onda nema ni one. Uvek će jedna biti sunčana, druga prisojna, druga blaža, prva strmija, ali da bismo postigli vrh, trebaju nam obe. Taj vrh nije granica razgraničenja, to je šav po kome treba da se sastavljamo. Pokušala sam da pišući, svemu tome dam simboliku koju će čitaoci prepoznati.
Fokus Vesti: Stereotipe o ženama u Crnoj Gori ste, u svom romanu, uspešno razvejali. Kako stara crnogorska žena izgleda iz Vašeg ugla i iskustva, ako imamo u vidu poreklo Vaših predaka.
Jasenka Lalović: Živo pamtim svoju babu Dragicu, maminu mamu. Ona je živela sa one prisojne strane, koja je za razliku od primorske, gospodske, imala mnogo manje, živeći skromnim životom. Izrodila je mnogo dece. Danas je nas, od đeda i babe, sto. Mislim da je to najveće bogatstvo koje su oni ostavili iza sebe. Pamtim njene šake koje su bile tople, i zagrljaje. Uvek je kuvala na velike teće, nije znala koliko će nas biti na ručku. Ona nije mnogo zborila, što kažu Crnogorci, nije ni stizala. Kao mala pratila sam njen položaj u porodici i razmišljala koliko je njoj teško. Nikada se nije žalila na sudbinu, na boga… Bila je svesna trenutka u kojem živi i mesta u kom se nalazi. I, nije bila jedina. To je jedini model po kojem je mogla da sačuva porodicu. Bilo mi je krivo što se stereotip o Crnogorkama gradi u pogrešnom smeru. To su bile dostojanstvene žene koje su bez pokude na ma koga, iznosile ono što je bilo pred njima. One su bile čuvarice, kućnice. Ne treba posmatrati iz savremenog stanovištva njihov tadašnji položaj. To je tada bio njihov zadatak, da budu tri koraka iza svog muškarca. Ne odnosi se ovo samo na žene između dva rata, već i mnogo ranije. Trebalo je da izrode junaka, koji će da ratuje, da brani… I sina, i muža, i junaka koji će da brani… To je mogla samo jaka žena da izrodi.
Fokus Vesti: A kako je danas, tamo?
Jasenka Lalović: Savremeno vreme je donelo promene, svuda. Pa, i tamo. Ne kažem da toga nekadašnjeg više nema, ali, negde verujem da postoji genetski zapis u svima nama, ali opet, nisam sigurna. Pošto se smatra da je tradicija kočničar u razvoju i napretku, nisam sigurna da smo se odrekli onog pravog dela.
Fokus Vesti: Šta ste želeli da postignete svojim štivom?
Jasenka Lalović: Kad sam pisala knjigu, moja namera je bila da ona bude samo podsetnik. Ništa više. U vreme kad su nam sva znanja na jedan klik, mislim da su ljudi umorni od pametovanja. Nije mi bila namera da ma koga impresioniram svojim znanjem, za tim nije bilo potrebe. U tom smislu podsećanja, bila je dobra reakcija čitalaca jer su mnogi od njih u mom štivu pronašli komadić sebe.
Fokus Vesti: Kako ste uspeli da sačuvate svoj mir, porodicu, ostvarite snove?
Jasenka Lalović: Ne verujem da postoji recept. Verujem u dualizam. Svako mora da ima svog para. To je prirodno. Da nema mraka, ne bi bilo svetlosti. Živimo u vremenu kada nas taj lajf koučing, u koji inače lično ne verujem, uči da smo dovoljni sami sebi. Ne postoji kompromis, nema mesta ustupcima. Stalno nešto merimo, koliko si ti meni, a ja tebi učinio? Da li smo poravnati na ravne časti? To ne postoji, mada ostavljam svakome pravo izbora. Jedino što nam preostaje, jeste da sledimo svoj osećaj. Porodica je svedena na samodovoljnost. Sve je manje kompromisa. U stvari, kompromisa više i da nema.
Fokus Vesti: Da li ste se žrtvovali svesno, birajući porodicu pa tek onda karijeru pisca?
Jasenka Lalović: To nije žrtva. Sledila sam svoje osećaje. Nisam nikada verovala u žrtve. Čovek sebe svesno pozicionira kao žrtvu u nekom trenutku kada učini neki životni ustupak. Svako treba da sledi sebe i svoje osećaje. Ja jedino žalim što nisam rodila četvrto dete ako sam već bila posvećena porodici. To je model po kojem živim, ne namećem nikome šta treba da čini, neka jednostavno sledi sebe.
Fokus Vesti: Da li je istina da uvek nosite sa sobom papir i olovku da biste u pravom trenutku mogli da zabeležite neke misli koje bi kasnije postale deo neke nove knjige?
Jasenka Lalović: Imam celu svesku, a ne samo papir uz sebe. Evo i sada. Tako virim iza onoga što vidim, a najviše volim ljudsku dobronamernost iz koje crpim teme. Trenutno pišem nastavak nove knjige, baš sam počela nešto da beležim malopre, nadam se da će od toga ispasti još jedna dobra priča.
Fokus Vesti: Kako su mediji ispratili objavljivanje romana „S one bande moje gore“ i da li su bili dobronamerni prema Vama, s obzirom na to da je u pitanju prva knjiga?
Jasenka Lalović: Verujem u dobre namere ljudi. Bilo je neprijatnih pitanja tipa, zašto sam ja iz Beograda pisala o Crnoj Gori, i odakle taj narodni jezik u mom štivu. Ne znajući da ja pišem jezikom svoje babe, neki predstavnici medija nisu razumeli kako je to moguće. Bile su dobre reakcije, generalno, ali i ako nisu, ja sam ih ili prećutala ne ulazeći u diskusiju, ili ignorisala kad sam procenila da su zlonamerne. Videćemo šta će biti dalje.
Fokus Vesti: Da li ste uspeli da sprovedete svoj naum pišući ovaj roman i kakve su reakcije onih koji su ga čitali?
Jasenka Lalović: Ono što je meni bila namera, a to su simboli u pričama, jeste da ukažem na savremene trenutke iz svog ugla. Na kraju knjige sam ostavila rečnik starih reči, lokalizama da bi ljudi mogli da razumeju šta čitaju. Interesantno je da su mi mnogi čitaoci rekli da im on nije bio potreban. Kad sam upitala jednu divnu čitateljku iz Makedonije, kako je moguće da je baš sve razumela, odgovorila je lakonski: Emocija se ne prevodi.
Autor intervjua i foto: Dejan GRUJIĆ