Ko je pravi Džon Mekafi?
Čovek koji se dao u beg kad mu je komšija pronađen mrtav, ležeći na leđima, sa metkom u glavi.
Čovek koji je preko noći pokrenuo industriju antivirusa tešku više milijardi dolara.
Čovek koji je verovao da može da vas učini nevidljivim na internetu.
U tehnološkim krugovima odavno je bio legenda.
Ali za većinu ljudi, Mekafi je postao poznat 2012, kad je pobegao iz doma u Centralnoj Americi – zatamnjenih zuba, ofarbane kose, maskiran – umesto da dozvoli da ga saslušaju vlasti koje je optužio za korupciju.
Za BBC je rekao da „nije imao nikakve veze” sa smrću komšije. Policija je tvrdila da je i dalje „bezbednosno interesantno lice”.
Kad se vratio u SAD, pošto je objavio slike mladih „prijateljica” kako maze njegov goli tetovirani torzo, planirao je da neutrališe sistem za sajber nadzor Nacionalne agencije za bezbednost.
„Zvali su me paranoikom, šizofreničarem, divljim detetom Silicijumske doline”, priznao je Mekafi.
Ali on je imao drugačije viđenje svega: „Ja sam preduzetnik. Oduvek sam bio. Ja sam radoznao i obožavam da rešavam probleme.”
„Mislim da kad siđemo sa utabane staze, kad izađemo iz kutije, mi postajemo ono što stvarno jesmo i hodamo neustrašivo putevima koje drugi ljudi ne bi ni pogledali, jer tad dolazi do pravog progresa. I ponekad do izvorne lepote.”
„Nedostaje nam to. Nedostaju nam ljudi koji imaju hrabrosti da zađu u divljinu samo da bi videli šta se tamo nalazi.”
Ovako ga je opisala Ejmi Emšviler, bivša prostitutka tinejdžerskog uzrasta sa kojom je živeo u Belizeu:
„On je mio, velikodušan. Voli da se upušta u avanture. Ozbiljan je i povremeno ima mračan smisao za humor. Uglavnom je mio. Samo ne voli kad ga vuku za nos.”
Ko je, dakle, bio pravi Džon Mekafi?
Da biste stekli bilo kakvu realnu sliku o tome šta je motivisalo njegovo haotično ponašanje posle ubistva Gregorija Faula, morate zaći duboko u njegovu prošlost.Uprkos njegovom južnjačkom akcentu, ovaj biznismen izbeljene plave kose i potkresane bradice zapravo je polu-Britanac.
On je sin Engleskinje koja se upoznala sa američkim vojnikom na zadatku u Velikoj Britaniji tokom Drugog svetskog rata.
„Osećam se kao Britanac jednako kao i Amerikanac”, rekao je Mekafi. „Nema mnogo razlika između naših zemalja.”
Oni su se preselili u Virdžiniju dok je još bio dete, gde je imao problematično detinjstvo.
Njegov otac je bio alkoholičar sklon zlostavljanju, koji je, kad je Mekafi imao 15 godina, izvršio samoubistvo pištoljem.
Narednih godina, pričao je Mekafi, i on je počeo mnogo da pije i da se drogira, ali je i dalje uspevao da održi ambicioznu akademsku karijeru.
Tome je došao kraj kasnih šezdesetih, kad je Državni koledž u Luizijani povukao njegov doktorat iz matematike pošto se ispostavilo da je spavao sa studentkinjom kojoj je bio mentor.
Oni su se kasnije venčali i Mekafi je veštine usmerio na niz programerskih poslova kod nekih od najvećih tehnoloških organizacija, među kojima NASA, Dženeral elektrik, Simens, Univak i Kseroks, sve vreme nastavljajući da udovoljava zavisnostima.„Većina mojih šefova takođe su upražnjavali bar neku vrstu droge”, kaže on.
„Radio sam na tehnološkom polju, na kraju krajeva, bili smo predvodnici u tehnologiji i predvodnici u ličnim eksperimentima.”
Morao je to da krij od majke i ponekad od žene.
„Ali u radnom okruženju – u zavisnosti od toga gde ste radili – u nekim kompanijama su se droge uzimale otvoreno u vreme ručka u kancelarijama. Bila su to bizarna vremena.”Kriza je nastala početkom osamdesetih kad ga je napustila žena, kad mu je njegov tada najskoriji poslodavac Omeks dao otkaz, a intenzitet njegove narkomanske zavisnosti ga je naterao da zatraži pomoć.
„Bila je to 1984. godina, poslednji put da sam uzeo drogu, okusio alkohol, pa čak i prodavao drogu, ako ćemo pravo”, rekao je on.
„Samo sam prestao. Počeo sam da posećujem organizaciju po imenu Anonimni alkoholičari… i to je bilo poslednji put da sam bio u tom svetu.”Rekao je da mu je telo prekriveno tetovažama iz tog perioda.
„Plašim se da su neke od mojih ideja, koncepata i stavova koji su oblikovani tokom tog perioda još uvek sa mnom. Zbog toga ljudi misle, možda, da baš nisam sasvim svoj.”Uprkos njegovim problemima, Mekafi je uspeo da se zaposli kod preduzimača iz sektora odbrane Lokid Martina, gde je radio na strogo poverljivom programu za prepoznavanje glasova.
Tamo je naišao na neobični deo koda koji se sam umnožava osmišljen tako da se iskopira na flopi diskove ubačene u zaražene kompjutere.
Kad ga je proučio, video je da sadrži poruku: „Dobro došli u tamnicu. Čuvajte se ovog VIRUSA.”
„Tada sam prvi put čitao o virusu Pakistanski mozak, nikad pre nisam čuo za viruse, a nije ni niko drugi ko je radio u tehnološkom sektoru”, prisetio se Mekafi. „Fascinirao me je.”
Smislio je način da se kompjuteri izleče, a potom i da raširi taj lek preko sistema foruma, preteče interneta.
Ovaj izazov ga je inspirisao da osnuje vlastitu kompaniju: Mekafi asosijets.
Firma će kasnije biti prodata, godinama pošto ju je napustio, Intelu za više od 7,6 milijardi dolara.
„Znao sam da će ovo polje postati izuzetno veliko, zato što će, s obzirom na to kakvi su ljudi po prirodi, uvek će biti hakera”, rekao je on.
„Zato imamo grafite na zidovima u problematičnim kvartovima. Ljudi vole da unakaze stvari. Vole da oštete stvari.”
„Imajući, dakle, to u vidu, kompjuterski virus ne samo da neće nestati, već će postati samo još gori. Uradio sam samo ono što sam mogao da budem predvodnik te industrije koliko god dugo budem mogao.”
Uprkos tome, rekao je, sam nikad nije koristio bilo koji od proizvoda koje je pravila firma koja i dalje nosi njegovo ime.
„Konstantno me napadaju, a opet ne koristim nikakvu softversku zaštitu.”
„Štitim se tako što stalno menjam IP adresu, ne vezujem nijednu mašinu koju koristim za svoje ime i ne odlazim na sajtove na kojima biste mogli da pokupite virus.”
„Porno sajtovi, na primer. Njih prosto ne posećujem.”
Tvrdio je da upražnjavam bezbedan kompjuterski rad.
„Ako mi neko pošalje imejl sa linkom, ne odlazim na njega dok god ne pozovem dotičnu osobu da mi potvrdi da mi je ona poslala taj imejl.”
„Zvuči apsurdno živeti na taj način, ali radije bih verovao vlastitim uređajima i pravilima nego nečijem tuđem softveru.”Pošto je prodao vlastiti udeo u kompaniji 1994. godine, Mekafi je osnivao i prodavao i druge kompanije, uključujući sistem za instant poruke, provajdera za fajervol i ranč sa kog je nudio letove u „trajkovima”.
To su niskoleteće kabine sa motorima koje vise sa glajdera.
Potom se preselio na jug.Godine 2008, u životnom dobu kad drugi razmišljaju da dignu noge u vazduh, Mekafi se preselio u džunglu Belizea tvrdeći da mu je namera bila da izleči jednu drugačiju vrstu infekcije.
„Naleteo sam na koncept zvan ‘kvorum sensing’, tehniku koju koriste bakterije za komunikaciju među sobom.”
„Do pre desetak godina nismo ni znali da bakterije komuniciraju među sobom, ali smo onda otkrili da imaju veoma sofisticirani sistem komunikacije. Želeo sam da proučim i istražim to da bih video možemo li da izmislimo neke nove antibiotike.”
Odabrao je ovu oblast, tvrdio je on, zato što su biljke koje rastu uz reku Rio Nuevo u ovoj zemlji sadrže jedinjenja koja sprečavaju bakterije da šalju hemijske signale jedne drugima i tako im osujećuju sposobnost za koordinaciju napada.
Stvari nisu išle po planu.
Prvi znakovi nevolje nastupili su kad su novinari koji su bili pozvani u njegovu bazu u Karmeliti, u Orindž voku, napisali priče koje su jasno stavile do znanja da ne znaju šta da misle o toj njegovoj operaciji.
Potom je svađa sa mikrobiološkinjom sa kojom je radio, Alison Adonicio, ugrozila projekat kad ga je ona napustila.
Doktorka Adonicio, koja sada živi u Filadelfiji, nije želela da bude intervjuisana.
U aprilu 2012. godine, sve se još više zakomplikovalo kad je policijska jedinica Belizea za borbu protiv bandi upala u njegov institut za istraživanje.
Mekafi je objasnio kako su policajci tvrdili da sumnjaju da se ona koristi za pravljenje ilegalnih psiho-stimulanata metamfetamina.
Upucali su mu psa, tvrdio je on, oduzeli mu oba pasoša i pronađeno je njegovo oružje sa dozvolom za korišćenje, pa su ga nakratko zatvorili da bi na kraju odustali od optužnice.
„Ni u jednom trenutku nisu stvarno verovali da je to laboratorija za pravljenje meta”, tvrdio je on.
„Svi su znali da je to biotehnološka laboratorija, zato što sam zaposlio pola ljudi iz sela. Svi su znali šta tamo radim.”„To je stecište pirata. To je jedno izuzetno korumpirano i opasno mesto.”
„Znao sam to i svi prijatelji su me savetovali da to ne radim. Samo sam mislio da sam dovoljno pametan da to zaobiđem. Nažalost, nisam bio.”
„Bio sam tamo godinu dana a lokalni političar je poslao svog predstavnika i tražio mi dva miliona dolara kao donaciju za kampanju. Odbio sam. Dve nedelje kasnije, izvršili su raciju na moj kompleks.”
Mekafi je ispričao da je, kad su mu drugi put tražili novac, pošao u javnu ofanzivu, objavivši poruke onlajn, i govoreći za lokalnu i međunarodnu štampu o incidentu.
To je odjednom postalo političko pitanje.
Belize tajms – koji objavljuje vodeća opoziciona stranka – sugerisao je da je „varvarski napad” na Mekafija „globalna modrica” na licu ove zemlje i pretnja po njenu turističku industriju.
„Zaista mi je žao što nisam socijalno inteligentniji”, prisetio se Mekafi.
„Mislim da posedujem sposobnost da veoma lako rešavam matematičke jednačine i programerske probleme, ali sam pomalo naivan u nekim društvenim situacijama. A svakako sam u Belizeu bio mnogo naivan.”U vreme racije, Mekafi je započeo aferu sa šesnaestogodišnjom bivšom prostitutkom koju je upoznao na Dan nezavisnosti Belizea.
„Bila sam u provodu, pila sam i ušla sam u bar, a vlasnik mi je rekao da jedan njegov prijatelj želi da me upozna jer mu se dopadam”, prisetila se Ejmi Emšviler, koja i dalje živi u Belizeu.
„Pitao me je da li može da dobije moj broj i potom me je dve nedelje kasnije pozvao.”
Ona kaže da nije bio svestan da je četiri puta mlađa.
„Nije znao koliko godina imam. Lagala sam ga da imam 18 i on je mislio da je to u redu.”
„Pustila sam ga da se prvo zaljubi u mene, pre nego što sam mu otkrila pravo godište.”
„Kad sam mu rekla, bio je toliko šokiran da nije znao šta da radi. Bio je zatečen. I rekao mi je: ‘I dalje te volim, ne znam šta da radim. Ja sam zaljubljen u devojčicu.’ Tako se to desilo.”
Mekafijeva dugogodišnja američka devojka ga je bila napustila. I kao i mnoge druge stvari u njegovom životu, nova afera se pokazala komplikovanom.
Jedne noći Emšviler je uzela Mekafijev pištolj. Uperila ga je u njegovu glavu, zatvorila oči i povukla obarač. Promašila je.
On je nastavio vezu sa njom.
„Kao prvo, Ejmi – kao i mnoge druge devojke u Belizeu – ima jeziv istorijat zlostavljanja u koji, kad bih vam ispričao za nega, ne biste poverovali”, objasnio je Mekafi.
„Naravno da se neće osećati dobro. Naravno da će imati probleme.”
„Kad je pokušala da mi puca u glavu, video sam u njoj preplašeno dete.” „Video sam zbunjenu devojčicu koja je toliko bila zlostavljana – fizički, seksualno, emotivno – da je to nemoguće opisati.”
„Šta možete da uradite? Da je izbacite? To joj neće pomoći.”
„Samo mi je probila bubnu opnu. Gluv sam na jedno uvo sada, ali zato nemam metak u glavi. Opraštanje je jedna od vrlina koje posedujemo kao ljudska bića. Možete li mi zameriti?”
Rekao je to sa osmehom Džon Mekafi i otišao u legendu!
Preuzeto sa BBC