Razgovor i prevod: Valentina Novković
Arsenije Tarkovski koga često zovu poslednjim pesnikom Srebrnog veka napisao je „poezija je najmanje od svega književnost. Ona je način da se živi i umre“ a u jednoj pesmi „besmrtno je sve. sve je besmrtno…“
Šta je za Vas poezija? Umire li pesnik ili postaje besmrtan u svojim pesmama?
– Da bismo govorili o poeziji uopšte, a posebno o nečijoj životnoj, sudbinskoj vezi sa njom, neizbežna je, da tako kažem, neka vrsta retoričkog, uznemirenog, gotovo neprirodnog, stila. Šta se tu može, poezija traži i lepe i tanane zauvek žive žrtve! A u mojim godinama više i ne mogu da zamislim sebe bez poezije, bez lične sudbine sa njom. Ako pomenemo alter ego, moje drugo Ja je, sigurno, poezija. Uzajamno smo vajali jedno drugo. Na pitanje o besmrtnosti odgovoriću jednom lakonskom pesmom:
čovek je toliko neuk,
čovek je toliko zanimljiv
čovek je toliko neodgovoran
da može da kaže,
na primer:
besmrtnost…
– Može li poetski glas ostati podalje od onoga što zabrinjava njegovog nosioca?
– Setimo se paradoksalne formule poezije radi poezije. Odnosno, najčistija poezija o sebi, za sebe koju kao da ne uznemirava ništa od svakodnevnog, istorijskog, socijalnog itd. Moj odgovor je: nosilac takve „aseptične“ poezije ne može da ostane po strani od onoga što ga je uznemirivalo, šta je živeo, o čemu mislio, šta je trpeo. Brinula ga je, govoreći u užem smislu (za naš primer), upravo čista poezija, poezija radi poezije. U njeno ime i zajedno sa njom, on je stvarao umetnost, ali i svoju sudbinu. I moramo da verujemo da je radi svojih ideja on mislio, filosofirao, stradao. Znači, nikako nije mogao da ostane po strani od onoga što ga je kao nosioca zabrinjavalo. Niko to ne može, čak ni bogovi najčistijeg, hladnog razuma, „lišeni“ sentimentalnosti. Poezija omogućava pesnicima da se na razne načine ne udalje od sebe.
– Može li poezija biti poput molitve?
– Verovatno je to moguće samo u dečijem svetu, dečijem mentalitetu. U mitskim vremenima, poeziji su se molili i odrasli, ali se u svetu mnogo toga radikalno izmenilo. U dečijim molitvama, Bog je i dalje poetičan, može se svesti na Sv. Nikolu ili Deda Mraza koga mole za zemaljske darove. Ali, za decu ti pokloni nisu beznačajni na primer, lutka, sladoled… To je poezija bajke i stvarnosti.
Pomalo u šali govoreći, potreba za poezijom u čoveku nije tako velika kako misle pesnici, i mnogo veća, nego što misle prozaisti.
–Da li živite i pišete sve što mislite ili je to samo iluzija?
– Ja sam čak i u komunizmu bio slobodan pesnik, iako to nije bilo lako. Trpeo sam jer nisam pristajao na ideološke kompromise ali je nagrada za to da sam sada zadovoljan i ponosan na sebe. U današnje vreme, možeš da pišeš o svemu o čemu misliš, (ipak, razmislite o tome!). O iluziji sam čak objavio i knjigu pod nazivom Neophodna iluzija. Neki rumunski kritičari su me imenovali za pesnika neophodne iluzije. I drugi ističu da je naša generacija pesnika – generacija potrebne iluzije. Bilo je nemoguće preživeti bez potrebne iluzije za vreme drakonske boljševičke cenzure. A sada, biti slobodan ne znači biti nihilista, staviti na papir, uneti u računar sve što ti pada na pamet (ili drugim rečima, pored nje…). Sama umetnost se opire apsolutnoj slobodi, tražeći selekciju, odabir, veštinu, visoki stil, a ne petparački minimalizam, nepoštovanje najviših kreacija svojih prethodnika. Na prvo mestu, umetnost je umetnost izbora. Ako umeš da izabereš, ako si u tome umešan, onda ćeš napisati nešto uverljivo o onome o čemu misliš, osećaš, maštaš. U skladu sa potrebnom iluzijom ideala.
– Vi ste pesnik, prozaista, esejista, prevodilac, laureat mnogih značajnih nagrada, Udruženje pisaca Moldavije predložilo Vas je za Nobelovu nagradu. Koja je Vama najznačajnija nagrada, šta se promenilo u Vašem životu i odnosu prema poeziji od kad ste objavili debitantsku knjigu poezije „Krilo na svetlosti“?
– Najveća po značaju nagrada, bez nepotrebne patetike je bezuslovno kreativno postojanje, raznolik, ponekad, fantastičan život koji su mi darovali Poezija, Reč. Naravno, veoma složen, težak život traži i nagradu, a vredi je i dobiti, zahvaliti Bogu, roditeljima (uostalom, svoju prvu knjigu sam posvetio uspomeni na moju rano preminulu majku Anastasiju), poeziji, bibliotekama, tajnoj intuiciji, svom anđelu čuvaru i ne na poslednjem mestu Slobodi koja me je naučila kako da se njome racionalno vodim.
… Od tada, od pesničke knjige „Krilo na svetlosti“, jasno se pojavilo, rekao bih, i drugo krilo koje je tada još bilo u provaliji, senci, magli – takav je i smisao pesama koji je dao naziv mojoj debitantskoj knjizi.
A šta se promenilo u mom životu? Bilo je neverovatnih, nezamislivih promena, metamorfoza! Prošao sam preko duge starosne granice, a duševno, pa i stvaralački, čini se da nikad nisam bio tako slobodan, ingeniozan, energičan. Da, pun snage, stvaralačke, da preciziram. Što se tiče moje fizičke snage… Šta da Vam kažem? Šta nekadašnji najjači mladić, mišićav atletski čovek misli o sebi? Pa, ovde, naravno, postoje neki tabuističkи nagoveštaji nedoslednosti. Ali, kako kažu, gorka uteha je da nismo ni prvi, a ni poslednji. I pre nas su bili, biće i posle nas. Proći će životni, stvaralački putevi. A u jednom svom leologizmu kažem: Kratak uvod u život? Sam život… Sa svim svojim čarima i žaljenjem. Iz toga su se, uostalom, u svetu izrodili čitavi okeani poezije, književnosti…
– Imala sam neizmernu čast i zadovoljstvo da prevedem Vašu knjigu stihova „Prostranstvo u snegu“ (izdavač „Alma“, pripređivač Dr Milutin Đuričković.) Kako ste se osećali kada ste saznali da će izbor iz Vaše poezije biti preveden na srpski jezik?
– Rekao bih da ste me vi, moje srpske kolege i prijatelji, razmazili! Pre ove knjige bile su još dve, objavljene u Nišu i Novom Sadu. A što se tiče prevoda mojih pesama, još je osamdesetih godina prošlog veka Adam Puslojić objavljivao prepeve mojih stihova u srpskim časopisima i antologijama (rumunske poezije)
Veoma cenim srpsku poeziju, srećan sam što ostajem u krugu ovih književnih i iskrenih događaja. Poezija uvek održava svežinu ljudskog postojanja, njegovog intelekta, stvaralaštva. U mojim knjigama se ponekad kao poetski kredo pominje neophodnost poezije u čovekovom životu. Jedna od najstarijih takvih maksima je iz 1983. godine, a koja se, decenijama kasnije, pojavila kao naslov jedne od mojih knjiga prevedenih prevodu na ruski u Moskvi:
Poezija,
radost i otrov,
nikoga ne činiš
zaista srećnim,
i tek —
manje nesrećnim
činiš…
Hvala
na tom izuzetku…
– Kome je potrebna poezija, kada je prosećan tiraž pesničke knjige 300 primeraka?
– I sami znate da se za koncerte simfonijskog orkestra proda simbolična količina karata. Ali, to ne znači da će Ministarstvo kulture ili čak i Vlada ili sam predsednik, iako i nemaju veoma visok koeficijent inteligencije, raspustiti simfonijske orkestre, operska i baletska pozorišta koja ne samo da ne donose prihode već, naprotiv, zahtevaju ozbiljne socijalne subvencije. Simfonijska muzika je potrebna narodu, čak iako taj isti narod ne juri na njene koncerte. Ta je ozbiljna muzika atribut nacije, nešto poput sine qua non, (neophodnog uslova) sviđalo se to nama, ili ne. Da li to govori o stepenu razvoja civilizacije? Dakle, stavimo umesto simfonijske muzike – poeziju (… simfonijska… poezija!) i odgovor će, nadam se, biti jasan, možemo ga izvesti metodom dedukcije. Da kažem retorički, pompezno, ali svakako prirodno: Poezija je potrebna narodu, naciji, potrebna je Čovečanstvu. Bez nje se nikako ne može zamisliti život na Zemlji.
– Da li pamtite Vaše prve stihove, čime su bili inspirisani?
– Generalno, mnogo sam pisao o svojim preddebitantskim i debitantskim periodima, objavljujući eseje kao dokumente iz određene sovjetske, imperijalističke prošlosti, sedamdesetih godina prošlog veka. Tamo je i priča kako sam ja, seoski dečak od 13-14 godina, počeo da pišem kritičke članke za regionalne novine. To je bilo pre prve pesme koju sam napisao dok sam studirao u Kišinjevu, glavnom gradu moldavskog Sovjetskog Saveza. Čini mi se da su ti stihovi pokušavali da postanu prolećni pasteli. Iz njih se sećam samo raznih reči, neologoizama, kako se to čnilo meni, seoskom dečaku, koji je intenzivno počeo da se urbanizuje. To je bilo negde 1964 godine. Pre no što sam počeo da pišem stihove, crtao sam, svirao, pravio papirne maske, bavio se iz hobija skulputurom, učestvovao (s ponosom) na školskim scenama kao konferansije, pevač, igrač, recitator… Тo jest, sasvim sigurno mogu da znam da sam bio predodređen za umetnost, ali Bog zna, da bih, da je blizu mog sela Negurena bila umetnička ili muzička škola, možda postao slikar, kompozitor itd. Tj, ostao sam upravo u okvirima stvaralačkih parametara sudbine.
– Šta Vas nadahnjuje?
– Rekao bih da su moja poezija, proza, pa i esejistika, ali i književno-istorijska istraživanja, kao i razni prevodi takvi, da bez preterivanja, mogu da kažem: Lea Butnara nadahnjuje ceo svet, Kosmos, postojanje kao takvo, beskonačnost, večnost, filosofija svakodnevnog života i umetnosti – u svemu tome on nije ništa drugo do vlat trave. Ili trunka prašine. Možda, ona misleća trska o kojoj je filosofirao Blez Paskal.
– Koji su pesnici imali poseban uticaj na Vas?
– Ja sam sve vreme bio neumorni čitalac poezije. Naroda, Sveta. Ne verujem pesnicima koji nisu upoznati sa istorijom poezije, počev od antičkih vremena do današnjih dana. I sva ova neverovatna poezija je uticala na mene tokom bavljenja njome, kroz nadahnuto pisanje o njoj. I prevod poezije je veoma ozbiljan posao – tvoj lični prevod je kao deo ( i jeste deo), ali i solidarnost s zlatnim senkama korifeja univerzalne poezije. I mislim da sam sve to uradio, radim, u potpunosti. I dalje živim poeziju sveta u svetu poezije
– Adam Zagajevski je u jednom intervjuu izjavio da „poezija bez detinjstva ne postoji. Detinjstvo – to je poezija života”. U jednoj Vašoj pesmi, napisali ste „nije isključeno da ću se još jednom vratiti u detinjstvo…„ Da li se pesnik vraća u detinjstvo ili zauvek ostaje dete?
–– Odakle da počnem? Nisam se samo jednom vraćao u detinjstvo. Pisao sam knjige dečije poezije, prozu za decu, mnogi se tekstovi sada nalaze na Yutube kanalu a čitala su ih, govorila deca, učenici, bibliotekari ili analizirali nastavnici osnovnih škola, u ovim vremenima učenja na daljinu. Naravno, srećan sam. Ali, u osnovi sam se vratio u detinjstvo, kada sam pisao memorijalističku prozu „Dete sa Rusima” (Copil la ruși), o mom seoskom detinjstvu za vreme sovjetskog režima. Drugi kažu da je to memorijalni roman, ali nije, to je priča u esejističkom stilu sa mnogo poezije u njoj. Knjiga je imala dva izdanja u Bukureštu i ima perspektivu ponovnog pojavljivanja, uz neke dopune.
Inače, sad se spremam za objavljivanje (reizdanje) i knjige stihovanih zagonetki za decu. To je, takođe, predivno vraćanje u detinjstvo!
– Šta je po Vašem misljenju potvrda toga da je čovek još uvek živ?
– Jedna od osnovnih potvrda je to da čovek svakog jutra ustane. Ustajem, znači živim! Umor, ali prijatna spoznaja o završenom poslu, rezultat tvoje misije na zemlji, ispod sunca, pod zvezdama, u zracima saznanja koja udvostručuju svetlost stvaralaštva, poezije, metafora, ljubavi…
Moj Bože, nemoj da na sebe uzimaš obavezu nekog tragičnog protokola! Blagodareći tebi, ja živim, dobrovoljno stvaram, nikome se ne obavezujući. Amin!
– Na čemu sada radite, na prevodu, Vašoj knjizi stihova, esejima?
– U ovoj opštoj krizi, čini se da konačno dolazim sebi, vraćam se u svoj uobičajeni ritam. Čak sam se vratio i svojim jutarnjim šetnjama (u 5-6 sati) dugim 4-6 km, kako kad. To mi, na prvom mestu, omogućava da um održim u dobrom stanju. Na drugom, naravno da i fizički budem u formi. Ove godine će se, ako Bog da, moje knjige pojaviti i u Nemačkoj, Poljskoj, a i kako i sami znate (kao prevodilac iste) i u Srbiji. U Bukureštu je u mom prevodu izašla antologija stihova ruskog imažiniste Anatolija Marijengofa, velikog prijatelja Segeja Jesenjina. Prvi put na rumunskom jeziku. S mojim drugom iz Novosibirska, predivnim pesnikom i suptilnim filologom, Igorom Lošćilovim radim na prevodu moje nove knjige na ruski jezik. Prevodim, pišem, pišem rubrike za četiri ili pet rumunskih časopisa. To je eho onoga što sam temeljno naučio iz profesije novinara radeći u predivnim omladinskim novinama još od studentskih dana, od treće godine fakulteta. Postoje ponude, namere, pa čak i prvi rezultati prevoda mojih knjiga na italijanski i španski jezik. Neka da Bog prevodiocima zdravlja i nadahnuća! Vratio sam se i na neka dela za decu koja su nekoliko godina stajala u fioci usled izdavačke krize. I evo, čekam okončanje ove kuge ХХI veka.
– Koji je Vaš recept za životnu sreću?
– Verovatno je čovek, kog metaforički, biblijski nazivaju božanskom životinjom, već isuviše mudar u poređenju sa tim šta mu je potrebno za sreću, za skromnu zemaljsku sreću, da tako kažem. A, možda se u naše vreme koje, nažalost, sve više nalikuje dobu kiča pojavio sasvim drugačiji vid sreće od onog u davnim vremenima: danas je … sreća-surogat… А, uopšte, mislim da niko i ne može da odgovori na to nadljudsko pitanje. Što se tiče odnosa između lične sreće i poezije, sigurno je da se o tome može napisati samo jedna (veoma koncentrovana, lakonska!) pesma. Ako pokušaš da napišeš još jednu, znači da si nesrećan. Naravno, takvo pravilo lako naruše i pesnici i prozaisti itd, vraćajući se toj sakralno-ljudskoj temi, koja iznova i iznova nadahnjuje stvaraoca kada je srećan ili duboko nesrećan. Ovih drugih bilo je mnogo u istoriji Svetskog Stvaralačke Reči.
Ne znam, da li je važno da Vam kažem ili ne, da već mnogo godina sakupljam iz mojih beležaka takozvane leologizme. Tj. fraze koje je napisala i smislila moja malenkost. Objavio sam čak dve knjige u Jašiju, pripremam i narednu. Među njima je mnogo onih koje imaju u okularu… sreću. Evo nekih:
Osećanje sreće? Trajni nedostatak iskustva. / Osećaj da sreća ipak nije u smeru u kom svet trči za njom. / Kao i u vojnoj sferi, u borbi za sreću, oružje se modernizuje. / Boriti se za sreću? S kim? / Formula sreće je složenija čak i od Ajnštajnove teorije relativiteta. / I poslednji (od desetina koje čekaju čitaoce knjiga leologizama): Život je, na neki način, udžbenik izučavanja sreće bez profesora (učitelja)…
Foto: Privatna arhiva