„Otežanja na putu svakodnevne realnosti gledam kao sastavne delove života“
FokusVesti:Anisur Rahman je u jednom intervjuu izjavio:“Pisanje je arhiva tvojih bolova i zadovoljstava zarad istine i lepote. Ne dopusti da tvoja priča ostane neispričana po tvojoj smrti. Primarni kapital pisca su olovka, papir i sloboda imaginacije.“Na koji način doživljavate pisanje, šta Vas je pokrenulo da napišete prve stihove, da li ih se sećate?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Za mene je pisanje način života, razmišljanja, bivstvovanja. Sa jedne strane pisanje predstavlja beg od stvarnosti, a sa druge strane pisanje o svemu što se u toj istoj stvarnosti dešava, mada vam pisanje daje i tu mogućnost da dodirnete i želje i budućnost i maštu i može da vas odvede u takvo vreme i predele gde verovatno nikada ne biste kročili da ne pišete.
Prvih stihova se ne sećam da bih znala sada da izgovorim, ali znam da su nastali pred kraj osnovne škole, a nakon pročitane knjige „Šta sanjam i šta mi se događa“- Ive Andrića. Tada sam osetila tu želju da počnem da pišem i da iskažem sebe kroz stihove. Prepoznala sam svoj drugi svet.
Rahman je, takođe, rekao: „Pisanje je ljubavna poruka vremenu. Pisanje je gledanje“.Svi se mi trudimo da ostavimo neki trag u vremenu na svoj način i svako od nas ima izbor i način gledanja. Moj izbor je poezija. Tu se osećam sigurno, moćno, zaštićeno, komforno, tu se osećam u drugom svetu, a opet kod kuće.
FokusVesti:„Nigde ne može čovek pronaći takvo sklonište kao u vlastitoj duši.“ (Aurelije), u vremenu rudimentirane empatičnosti i izokrenutih horizonata ima li prostora za okretanje sopstvu, šta je za Vas sklonište, beg od onoga što ne možete da promenite?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Ima jedna stara izreka: “Nijedan čovek nije tvoj neprijatelj, nijedan čovek nije tvoj prijatelj, svaki čovek je tvoj učitelj”.”Pokušavam da primenim ovo na svoje sopstvo i u većini slučajeva uspevam, a to znači da rešenja moramo tražiti u nama samima, jer sve što treba da se desi, desiće se, hteli mi to ili ne, svi ljudi koji se javljaju u našim životima treba da su tu. Neko je stalno prisutan, drugi su u prolazu i svi nas uče nečemu. Mnogo treba rada i upornosti da bi ostvarili neke ciljeve, ali isto tako treba znati kada treba pustiti sve od sebe da ode. Poezija je definitivno moje utočište, skriveno mesto gde mogu reći sve što sam u stvarnom životu prećutala, moje gledanje na svet u smislu mojih opažanja šta se nekom drugom dešava. Nekad je dovoljna reč koju neko izgovori, situacija na putu do posla, ptica koja peva kada se budi proleće. Uzroci su različiti, a posledica mojih opažanja je definitivno poezija.
FokusVesti:Kako učiniti postojanje dostojnim?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Čim smo kročili na ovaj svet znači da smo izabrani i taj izbor treba opravdati. Smatram da je osnovno polazište porodica u kojoj ste rođeni, naučeni, vaspitavani. Beskrajno sam zahvalna svojim roditeljima na svemu što su me naučili i nesebično pružili. Zahvalna sam svojoj sestri što postoji, svojoj predivnoj deci, svojoj drugoj polovini i osobama bez kojih moj život ne bi ovako izgledao, zahvalna sam i svom psu koji me je naučio u kojim oblicima se ljubav javlja. U toj zahvalnosti trudim se da budem najbolja verzija sebe dostojna ljubavi i poštovanja. To nije nešto što se desi u trenutku, već to gradite i učite godinama, neke stvari morate ponavljati hiljadu puta, ali kad dođe do ostvarenja, vi shvatate da je taj put bio život koji ste živeli tragajući.Morate biti dostojni čoveka i da stremite uvek višim ciljevima. Moj moto je neodustajanje, mada to nije lako i zna da bude bolno, ali lestvicu stalno treba podizati i prepreke smatrati samo jednim delom života.
FokusVesti:„Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu“, smatrao je Brodski. Na šta Vas podseća ono što zapišete, šta ste saznali o sebi kroz stvaranje? Ko je od pisaca, pesnika na Vas imao najintenzivniji uticaj?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Pisanje poezije je za mene stvar trenutka, inspiracije. Vrlo često krene nenadano kao bujica i reči izlaze kao kada neko otvori branu i voda poteče. To je kao kad čujete muziku i počnete da igrate i ne prestajete dok muzika ne stane. Ovo su stihovi moje nove pesme „Reči“ pa će vam možda biti jasnije.
“Samo se pojave,
a onda sakriju,
možda negde vino piju,
pa se vrate pijane
na belom papiru igraju
moje snove snevaju
i onda na kraju zapevaju.
Kroz pesme sam postala jača i sigurnija. Vrlo često napišem pesmu, pa je posle nekog vremena pročitam i ne verujem da je moja, pa čitam iznova. Imam utisak da je to neko drugi pisao, a u stvari to je samo neka druga stvarnost u koju preselim sebe dok pišem.
Pored Andrićevih pesama koje su mi neprikosnovene, tu je Miroslav Antić čije pesme su mi inspiracija, pesme Crnjanskog, Disa, Laze Kostića, Desanke Maksimović.
FokusVesti:Pravnik ste po struci, među srpskim pesnicima je bilo i pravnika poput Laze Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Avakumovića i drugih. Kako se profesija pravnika uklapa u život pesnika?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Moja struka je ono što me čvrsto drži na zemlji i što sam vremenom zavolela, jer što više znate više volite. Biti pravnik je moj posao i to je moje ja u spoljašnjem svetu i volela bih da tako ostane, a moje pesme su nešto moje lično, intimno, što se dešava posle ili većinom pre radnog vremena, tako da vrlo držim odvojeno ta dva sveta.
FokusVesti:Haruki Murakami je izjavio da između čitalaca i njega “postoji tajni prolaz i možemo poslati poruku jedni drugima.“ Šta biste poručili Vašim čitaocima? Da li možete da pretpostavite šta je ono što bi oni Vama želeli da kažu?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Nikoga ne možete naterati da vas voli. Znate kako kažu „retki nadju retke, izuzeci izuzetke“, zato tajni prolaz ne vidi svako i dobro da je tako. Svako u životu mora da nadje bar jednu Osobu koja će znati, prepoznati, ćutati, a opet biti tu. To je pravo bogatstvo i retki su oni koji nađu pravi odraz u ogledalu. Čitaocima bih poručila da svako postupa prema svojoj savesti, jer je to neophodno za miran san, a da li će neko voleti poeziju, fudbal, muziku to je stvar izbora koji nam je dat i svako svoj izbor treba da sledi. Da li neko voli da čita poeziju ne određuje veličinu čoveka, poezija je stvar duše.
Ljudi koji su čitali moju poeziju, rekli su da me prepoznaju u pesmama i to je meni sasvim dovoljno, a šta žele da mi kažu ako budu hteli reći će mi, ako ne kažu, i to je u redu, ali osećam veliku podršku od ljudi koji su meni bitni i to mi je najvažnije, taj vetar u leđa za korak napred.
FokusVesti:Blagoje Baković ima pesmu „Zrno soli“, a Vi pesnički prvenac „Zrno tišine“. Koliko dugo su nastajale pesme, kako se rodila potreba da ih ukoričite i objedinite ovakvim naslovom?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Radna verzija naslova zbirke je bila „Unutrašnji razgovori“, što ova zbirka i predstavlja. Ko stvarno bude hteo da čita, videće da je u osnovi obraćanje nekom drugom ili sebi i svaka pesma je u osnovi ljubav u najširem smislu reči. „Zrno tišine“ čine pesme nastale od 2016. godine do početka 2021.g, a korice knjige krasi moj crtež, obris mojih šaka nastao neke davne 1980. godine. Sve čeka svoj trenutak, pa tako i moje pesme. Ja to kažem, zvezde su se poklopile. Zašto baš taj naslov, vrlo jednostavno svakome od nas je potrebno bar jedno zrno nečega što će ga usrećiti i vratiti u prapostojanje i svako od nas ima svoje izbore, Ja sam izabrala tišinu, jer se tu najbolje osećam. Potvrda urednika da će mi pesme biti objavljene došla je za mene u nekim teškim trenucima. To su bili poslednji trenuci koje sam provodila sa ocem, pa radost zbog izlaska knjige je bila delom obojena tugom. Ali, nisam odustala već sam svoje tišine želela da podelim sa drugima. Nekad pobediš, nekad izgubiš važno je da uvek nešto naučiš. Moj otac je uvek govorio „ne može sve uvek da ide nizbrdo“, zato prihvatam sve što mi dolazi.
FokusVesti: Da li ste saglasni da „najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati“ (I. Sekulić)? Ima li poezija tu moć da ozbori neizrecivo?
Ljiljana Karadinović-Janjić: Da ima tu moć Vi i ja ne bismo sada razgovarali, jer bi neko mnogo pre nas pronašao tu alhemiju. U pesmi kažem „…nije imao ko da mi kaže
da je ljubav u traženju
da je samo na papiru stvarna
mi samo igramo u igri sećanja.”
Neizrecivo će uvek ostati neizrecivo, a mi ćemo se ceo život truditi da prava reč izađe iz nas.
FokusVesti:Rilke je u jednom pismu napisao: „Postoji neprestano preda mnom taj jedini zadatak na koji do sad nisam prilegao: naći put, mogućnost svakodnevne realnosti…“ Kakva se otežanja nalaze na putu svakodnevne realnosti?
Ljiljana Karadinović – Janjić: Stih moje pesme „uhvatim trenutak i reč neizgovorenu“govori o trenu, koji, dok se dešava, već prolazi. Od momenta kada prvi put udahnete vazduh pa do trenutka kada poslednji put izađe iz vas, Vi se borite. Za mene je sinonim reči život – borba, praiskonska, zato ta otežanja na putu svakodnevne realnosti gledam kao sastavne delove života koji moraju da postoje i tako ih prihvatam. Ne odustajem, ukoliko ne moram, volim jer tako želim, zahvalna sam i to me čini srećnom. Moja zbirka se završava rečima vladike Nikolaja „majka je biće najbliže bogu“, i za mene je to najveća istina. Zato zagrlite svoje majke jer vam niko ne misli toliko dobra kao ona i neizmerno hvala mojoj majci Veri kojoj s ljubavlju posvećujem sve napisane reči.
Rodjena u Arandjelovcu. Živi i radi u Beogradu. Majka dve ćerke. Ranoranilac, ljubitelj životinja. Piše za sebe i drage osobe, o ljudima i snovima, prijateljstvu, ljubavi, svakodnevnim dešavanjima i sitnicama koje život znače.“Zrno tišine“ je prva zbirka pesama koju je objavila beogradska izdavačka kuća Liberland.
Autorka intervjua: Valentina Novković