Ljubivoje Ršumović, jedan od najvećih srpski književnika druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka, autor kultnih dečjih emisija Radio Beograda i RTV Srbije, autor prvog „Bukvara dečjih prava“ kod nas i nadasve institucija detinjstva generacija na ovim prostorima, ovogodišnji je dobitnik Kočićeve nagrade. Na Svečanoj akademiji 56. Kočićevog zbora, u prepunoj koncertnoj dvorani Banskih dvora u Banja Luci, na Veliku Gospojinu, nagradu je srpskom književnom bardu uručio domaćin Akademije, gradonačelnik Banja Luke, Draško Stanivuković. I možda bi ostalo zabeleženo zvanično da samo nekoliko sati ranije, na prijemu kod gradonačelnika, nismo prisustvovali susretu dva dečaka, čoveka velikih vizija i pesnika njegovog detinjstva, vizionara vekova. Možda bi ostalo zvanično, da tih dana uz Ršuma, kako volimo da ga svojatamo (baš kao i Zmaja), nismo bili veliki koliko smo mali. A Ršum kao Ršum, samo se brkom šeretski nasmejao i pitao: „Kako ste smeli Kočićevu nagradu da date jednom pesniku za decu?“ Ovacije publike bile su odgovor!
Fokus vesti: Kočiću ste, mesto besede, posvetili pesmu, a umesto velikih govora, setili ste se svog detinjstva i prvog susreta sa Kočićem. Zašto je taj susret bio tužan? I šta bi danas rekao njegov David Štrbac kada bi se osvrnuo oko sebe? Koliko smo ostali na Kočićevom putu?
LJ.R: Bilo je tužno saznanje da je pisac koji je opisao Davida Štrpca završio u duševnoj bolnici koja se zove Beograd. Tako sam ja shvatio belešku iz Kočićeve biografije! Štrbac mi evo već šapće: „Dobro si shvatio, brkati gospodine, i meni danas Beograd liči na ludnicu!“ A na Kočićevom putu nas održavaju brojni aforističari i satiričari, kojima se i ja, s vremena na vreme, pridružim! Recimo, pesmom: „Krivu Drinu, koju grle klanci, ispravljaju Srbi i Bosanci. Možda bi je ispravljali življe, kad bi znali kod koga je krivlje!“
Fokus vesti: Kočić Vas je vratio u detinjstvo. Da li ponekad pomislite kolikom broju dece su Vaše knjige, pre svega Vaši stihovi, trasirali put u svet odraslih i oblikovali ih kao ličnosti? Na Kočićevom zboru prišla Vam je žena koja je doslovno plakala od sreće što ima priliku da upozna pesnika svog detinjstva. Taj susret je i Vas istinski ganuo. Šta pomislite u takvim trenucima?
LJ.R: Najradije bih zagrlio i poljubio tu ženu, ali sam se u poslednjem trenutku osvestio – prijaviće me neko zbog seksualnog uznemiravanja! Ili ću dobiti nagradu, u obliku korone!
Fokus vesti: Nemoguće je govoriti o Kočićevom podneblju, a ne setiti se Branka Ćopića. Kakve uspomene Vas vežu za susrete sa Ćopićem i koliko je njegov šeretski duh ostavio traga na srpskoj književnosti za decu?
LJ.R: I Ćopić se, zasigurno, vaspitavao Kočićevim knjigama! I njemu je ta „ludnica Beograd“ došla glave! Upoznao sam ga kao mladi novinar Radio Beograda. Pratio sam jednu grupu pisaca iz Beograda, u avionu za Split. Snimao sam njihove vesele razgovore, sve dok nas iznad Bosne nije uhvatilo nevreme. Naš „de-ce 3“ se počeo ljuljati, Mira Alečković vrištati, a Branko se počeo moliti Bogu: „O Bože, ako jesi na nebesi, daj udesi, ako nam se nešto desi, da padnem po stjuardesi!“ Odmah se strah pretvorio u smeh. Uvek je imao spreman neki šeretluk. Jednom smo zajedno nastupali u Kolarcu na književnoj večeri satire, i ja mu se u pauzi izvinim što sam, kao učenik osnovac, uzimao njegove rime, a pisao svoje pesme… A on se nasmeje: – Ajde, bogati, šta se izvinjavaš, dobro si ti ispao na koga si se ugledao!
Fokus vesti: Kao osnovac, u trećem-četvrtom razredu, dobijate literarnu nagradu, za koju ćete tek kao student književnosti u Beogradu saznati da Vam ju je dodelio Duško Radović. Da li verujete u nebeske i andrićevske „znakove pored puta“?
LJ.R: Ta nagrada iz ruku Duška Radovića potpuno me opredelila da se bavim pisanjem pesama. Verujem, naravno, u kosmičku magiju slučaja! Kad sam ga sreo u Beogradu, zatražio mi je da objavi neke moje pesme u emisiji za decu. Ljutito sam mu rekao da ja ne pišem za decu, a on ponišani prstom u mene: – Ne znaš ti za koga pišeš! Ta njegova rečenica me i dan-danas opominje da i ne treba da znam za koga pišem, nego da samo pišem!
Fokus vesti: Objavili ste preko 90 knjiga, kako za decu, tako i za odrasle. Književna kritika i čitalačka publika uvek su Vas pre svega smatrali neprikosnovenim perom književnosti za decu. Da li je čuvena rečenica Duška Radovića: „Ne znaš ti za koga pišeš“, bila vizionarska?
LJ.R: Ta Duškova presuda me i danas prati, ja u stvari pišem za sebe, verujući da ono što se meni sviđa mora se sviđati i mladim i starim ljudima!
Fokus vesti: Koliko često se vraćate svojoj omiljenoj knjizi „Kroz pustinju i prašumu“ i koliko je Rastko Petrović bio inspiracija Vašoj proznoj književnosti za decu?
LJ.R: Posle prvog čitanja u Lјubišu, pročitao sam je još jednom kao gimnazijalac u Užicu, i odmah počeo da pišem novu knjigu pod tim naslovom, ali sada i ja da budem, sa Stašom i Nelom, tamo u Africi, da se borim protiv nekih negativaca… A Rastko Petrović je bio moja inspiracija utoliko što sam disciplinovano pisao jezikom kojim „ljudi govore“. Pogotovo ako su ti ljudi – deca!
Fokus vesti: Od Vaše pesme „Lako je prutu da se sokoli“ do „Bukvara dečjih prava“, koji je objasnio Konvenciju UN o pravima deteta, na ovim prostorima put je bio dug. Velike književne nagrade ste za ovu knjigu dobili: UNESKO, NEVEN i Oktobarska nagrada grada Beograda. Ali, kako su bukvar svojih prava dočekala deca? Kako su zvučale najzanimljivije reakcije kada ste im predstavljali ovu knjigu?
LJ.R: Deca su bila oduševljena, odmah su shvatili o čemu se radi i počela maltretirati roditelje svojim pravima. Roditelji su počeli da me zovu i naređuju mi da odmah napišem i Bukvar dečjih obaveza. Naravno, pošto sam ja uvek na strani mladih ljudi – nisam poslušao roditelje. Neka se oni sami prilagode i pomire sa decom, pa će deca sama shvatiti da imaju i neke obaveze prema „dobrim“ roditeljima! Kad sam im pročitao da je Konvencijom UN zabranjena „trgovina decom“, jedan dečko je podigao dva prsta: – Meni moja baba preti da će da me proda Ciganima za petsto maraka, kao da su Cigani blesavi!
Fokus vesti: Spominjemo nagrade. Nedavno je objavljen Konkurs za nagradu „Dušan Radović“ za književnost za decu i omladinu. Novčani iznos ove nagrade duplo je niži od novčanog iznosa za nagradu „Beogradski pobednik“, za najbolji roman u minuloj godini. Da li nam, možda, nedostaje i neki bukvar prava pisaca za decu?
LJ.R: Ne treba se zavaravati, literatura za mlade ljude nikad neće biti vrednovana kao ona za odrasle. Zašto je to tako? Nisam siguran, ali mi se čini zbog toga što ti ozbiljni pisci i kritičari misle da je ništa lakše nego pisati za decu. Previđaju, ili ne poštuju, reči Duška Radovića, da „za decu treba pisati kao za odrasle, samo mnogo bolje!“ Svojim delom Duško je to potvrdio, ali ga ipak nije bilo ni kao kandidata za Srpsku akademiju nauka i umetnosti!
Fokus vesti: Od pre godinu dana konačno imamo i Institut za dečju književnost u Beogradu, koji već broji oko 800 naših pisaca za decu i mlade u zemlji i svetu. Da li primećujete pomak u odnosu prema književnosti i književnoj kritici za decu u odnosu na drugu polovinu 20. veka, kada smo ovom oblašću suštinski tek počinjali valjano da se bavimo?
LJ.R: Prvi put čujem da postoji taj Institut. Očigledno ja nisam ni među 800 „naših pisaca za decu i mlade u zemlji i svetu“. Ne znam ni ko se to „suštinski tek počinje valjano baviti“ tom „oblašću“!
Fokus vesti: Nisam se odvažila da Vam kažem, ali Vaša pesma „Miš je dobio grip“ bila je moja prva naučena pesma, razlog zbog kojeg sam i pre škole krenula u biblioteku i poželela da postanem pesnik. Upravo ta pesma bila je neprikosnoveno jača od svake nedaće koja bi me katkad snašla. Ali, ne mogu da se otmem pitanju – šta bi danas, u vreme kovida, Mačak rekao deci?
LJ.R: Rekao bi im: – Budite odgovorni! Nosite masku!
Fokus vesti: Danas sa Vašom Akademijom „Saradnici Sunca“ rastu neki novi pisci. Šta im najčešće savetujete. I šta biste poručili roditeljima – kako vaspitati dete, a ostaviti mu prostor da bude i ostane pre svega svoje?
LJ.R: Trudim se da ih ohrabrim. Pričam im da to što oni sad pišu – nikad niko do sada nije tako napisao! Tražim da poslušaju Anatola Fransa, francuskog književnika, koji nam je poručio: „Čitajte, da biste živeli!“ A onda im ispričam svoju tajnu – da ja sad živim petsto dvadeset treći život, i da nikom ne kažu kako to uspevam, nego da se trude da me stignu! A savetovati roditelje porukama – to je ćorav posao! Možda bi, al` da me ne čuju deca, batine pomogle!
Fokus vesti: Da li se danas s poletom izgovara: „Domovina se brani lepotom“? Da li su pred nama decenije povratka prirodi, sebi i svojoj nacionalnoj kulturi?
LJ.R: Plašim se da su pred nama decenije borbe za opstanak. Planeta se naljutila na nas. Proglasila je ljude virusima koji žele da je unište. Brani se vulkanima, poplavama, požarima i zemljotresima. Ne vredi. Virusi su osvojili nuklearnu energiju, kojom prete da će Zemlju pretvoriti u pustinju! A Zemlja likuje, jer će tako nestati virusa koji je maltretiraju! Šta ono beše „nacionalna kultura?!“
Autor intervjua: Gordana Jež Lazić