MAI VAN FAN, vijetnamski pesnik, esejista i prevodilac : Svrha umetnosti je stvaranje posebnog sveta sa estetskim idealom stvaraoca.

 

FokusVesti: „Dve stvari opravdavaju postojanje čoveka na zemlji: ljubav i kreativnost, pisao je I. A. Brodski, Aristotel je verovao da je cilj svih ljudskih akcija sreća (eudaimonia), koja se sastoji u spoznaji suštine čoveka“. Šta je, po Vašem mišljenju, smisao života?

MVF:  I. A. Brodski i Aristotel dali su prilično potpun prikaz smisla ljudskog života. Naravno, svako od nas ima svoju percepciju smisla i takođe bira pravi put za sebe. Rođen sam u hrišćanskoj porodici i od malih nogu vaspitavan sam u duhu milosrđa i predanosti u ljubavi Hristovoj. Stoga je pravac mog duhovnog života stremljenje ka svetlosti Božijoj, daleko od grehova sveta. Kada sam upoznao devojku koju volim i kada je postala moja žena, moja verska osećanja su se promenila. Ona je budista i zbog toga sam duboko proučavao budističku filosofiju.  Buda je, poput Isusa Hrista, učio ljude da budu dobri, da pokazuju duh milosrđa, altruizma i univerzalne ljubavi, ali je ljudima pokazao da nirvana nije čudno mesto koje postoji u svakom trenutku našeg života. Skladno sam spojio duh ove dve religije, koji prodire u svaki trenutak postojanja i uživa u njemu. Ova percepcija je osnova estetskog značenja čitavog mog stvaralačkog procesa.

FokusVesti: Da li pamtite prve pročitane knjige, o kojim autorima je reč? U kom stepenu su ti prvi susreti sa pisanom rečju uticali na Vaše stvaralašatvo?

MVF: Jedna od prvih knjiga koje sam pročitao i u koju sam se zaljubio bila je „Kako je kalio čelik“, ruskog pisca Nikolaja A. Ostrovskog. Odrastao sam tokom rata, severni deo Vijetnama su danonoćno bombardovali američki avioni. U to vreme, naš težak život zahtevao je knjigu poput “Kako se kalio čelik” i tipičnog junaka koji voli svoje ideale, poput Pavla Korčagina. Ona nije uticala na moj dalji rad, ali ljubav i vera u ideale pisca N. A. Ostrovskog me uvek podstiču. Za mene je knjiga prešla više od pola veka. Ideali koje je obožavao Pavle Korčagin srušeni su i u Rusiji i drugim bivšim socijalističkim zemljama. Mlađe generacije u Vijetnamu  više se ne oduševljavaju ovom knjigom, niti je čitaju.  No, lik Pavla Korčagina mi je postavio mnoga oprečna pitanja o mom životu i pogledu na svet, o idealima i estetskim modelima itd. Moje raspoloženje je pokazalo mnogo nivoa privrženosti liku, što je dovelo do „revolucije“. Stvaraocu su potrebne „revolucije“ da bi postigao nove ciljeve.

FokusVesti: Koji ruski pesnici su na Vas ostavili najveći uticaj, zašto?

MVF: Ruska poezija je u Vijetnam stigla dosta kasno, verovatno od 1947. godine, kada je pesnik To Huu  preveo pesmu K. Simonova „Čekaj me i ja ću sigurno doći” sa francuske verzije na vijetnamski. Ranije je u Vijetnamu, kineska poezija tokom srednjovekovnog i ranog modernog perioda bila pod uticajima, a francuska poezija od kasnog 19. do početka 20. veka. Od sredine 20. veka moguće je da su Vijetnam i Rusija imali istu ideologiju, a da su u isto vreme mnogi vijetnamski intelektualci studirali u Sovjetskom Savezu, zbog čega je ruska poezija postala rasprostranjena u Vijetnamu. Izučavajući dela pesnika iz „Puškinоve ere“, „Postpuškinove ere“ i savremene ruske poezije, otkrio sam da je ruska poezija veoma bogata i raznovrsna po stilovima. Ali, postoji jedna zajednička stvar: bez obzira šta ruski pesnici pišu u bilo kom poetskom stilu, čitaoci će i dalje lako prepoznati otvorenu, toplu i ljubaznu lepotu ruske duše, koja zrači divnom svetlošću sa dubokim i snažnim karakteristikama ruske kulture.

FokusVesti: „Svrha umetnosti je da pripremi čoveka za smrt, da preore i izbrazda njegovu učinivši ga sposobnim za okretanje dobru. (Andrej Tarkovski „Zapečaćeno vreme“), šta je svrha umetnosti, poezije, književnosti uopšte?

MVF: Za mene je cilj umetnosti, poezije i književnosti uopšte stvaranje posebnog sveta sa estetskim idealom stvaraoca. Ovaj svet opčinjava, poziva ljude na savršenu lepotu, poštenje, pravdu i bezuslovnu filantropiju.

FokusVesti: Koje sposobnosti ili znanja su potrebna da bi neko postao istinski stvaralac?

MVF: Pravi tvorac mora biti izabran od Boga. Prema hrišćanstvu, ova osoba treba da bude „pozvana“ od Boga. Samo nečija strast, ljubav prema umetnosti može mu pomoći da postane umetnik amater. Međutim, ljudi sa „pozivom“ treba da umeju da akumuliraju znanje, da imaju bogato iskustvo, da umeju da žive lepo da bi sačuvali svoje emocije, onda mogu da odu daleko i postanu veliki umetnici.

FokusVesti: Hauard Filips Lavkraft je verovao da je „nesrećan onaj kome sećanja na detinjstvo nose samo strah i tugu.“ Kakvo je bilo Vaše detinjstvo, koliko je važno ne zaboraviti unutrašnje dete koje tokom života živi u svakom čoveku?

MVF: Rođen sam u malom primorskom selu u delti Crvene reke u severnom Vijetnamu. Moj dom je u malom religioznom selu, a crkveno zvono zvoni ujutru i popodne. Odjek zvukova hrišćanskih himni ispunio je moje detinjstvo tada i do danas nailazi na odjek. Odrastao sam tokom rata, gledajući kako američki avioni bombarduju severni deo Vijetnama. Posle trenutaka užasa i straha gledajući duboke kratere od bombi koje uništavaju kuće, puteve, mostove, mrtve i ranjene, prohladna reka i toplina domovine ispunili su moje srce, moju detinju dušu u to vreme. Još se sećam dana kada su moji mali drugari plivali u seoskoj reci koja protiče kroz selo… Sećam se, svaki put kada bismo zaronili na dno reke i izašli na površinu, zlatno sunce kao da je farbalo našu kožu sjajnom bojom. Onda sam otišao odatle… Sve više sam ostavljao svoje nevino i izmazano detinjstvo. I znam da idem u pravcu mudrosti, koja je takođe sinonim za čvrstinu i starenje. Ali,  poezija me je probudila i vratila u divno detinjstvo. Starijem čoveku koji se vraća u prošlost da bi postao dete, nije lako. No, držao  sam se za svaki svoj stih da bih se vratio u detinjstvo. I što više hodam, osećam se mlađim, stvaralačke emocije jure beskrajno… Umetnik vidi perspektivu deteta, videće kako poznati svet oko njega postaje nov, zanimljiv. Pesnik može da piše o cvetu, o životinji u mnogim delima. Jer, svakim radom on izgleda nov, iznenađen je, čak i šokiran, kao da prvi put vidi ovaj cvet ili životinju. A ovaj umetnik ga je otkrio u izvoru emocija toliko svežih, intenzivnih i raznolikih kao i sam život.

FokusVesti: Kažu da je jedini mogući put onaj koji vodi u naš duhovni svet, da li ga je lako naći u savremenom svetu, kako, u čemu ga Vi pronalazite?

MVF: Stvaranje duhovnog sveta – jedna od važnih tehnika u mojoj poetici. Nije mi bilo teško da stvorim taj svet, jer mi se činilo da postoji u mom umu. Kao što je rečeno u prethodnom pitanju, na mene su uticale dve velike religije: hrišćanstvo i budizam. Postoji još jedna religija koja je duboko ukorenjena u mojoj glavi od detinjstva, a to je animizam. Ove tri religije su tri stuba mog duhovnog sveta. Animizam je prvi, univerzalni pogled na svet čovečanstva, koji pomaže ljudima da komuniciraju jedni sa drugima i da se usklade sa Univerzumom. Ova religija pretpostavlja da su ljudi i stvari različiti u smislu entiteta, ali svako ima dušu. Animizam se pojavio u zoru čovečanstva, ali su ga potom druge religije u mnogim zemljama primorale da nestane. Naročito u Vijetnamu, čisto poljoprivrednoj zemlji, animizam i dalje postoji i u kombinaciji sa lokalnom religijom, odnosno Tao Mau (Obožavanje Boginje Majke), stvara duhovnu kulturu bogatu vijetnamskim koloritom. Objedinio sam ove tri religije da bih stvorio slojeve prostora koji su istovremeno usklađeni i inkluzivni kako bih formirao multisistemski Univerzum. U tom duhu vraćam svoju poeziju duhu „iskonske harmonije“, brišući granice između mene i ne-mene, između mene i sveta, kako bih stvorio trend čiste vijetnamske savremene poezije.

 

 

FokusVesti: Neki od najpoznatijih pesnika vaše zemlje: Chan Nhan Tong, Nguien Trai, Ho Ksuan Huong, Cao Ba Kuat, Truong Han Sieu, Chu Man Trinh, Phan Hui Chu, Nguien Huien i mnogi drugi. Ngujen Du se smatra velikim vijetnamskim pesnikom, čija se uloga u vijetnamskoj književnosti poredi sa onom Aleksandra Sergejeviča Puškina u ruskoj književnosti. Koga biste izdvojili među brojnim vijetnamskim pesnicima, zašto? Koji su trendovi u savremenoj vijetnamskoj poeziji? Da li postoji interesovanje mladih za poeziju, da li postoje večeri poezije na kojima autori čitaju svoje stihove?

MVF: Hvala vam što ste spomenuli Ngujen Dhua, kojeg nazivaju velikim pesnikom Vijetnama, kojeg je UNESCO priznao kao svetsku kulturnu ličnost od 2013. godine. Lično biram Ho Ksuan Huonga za svog omiljenog vijetnamskog pesnika do sada. Njena misao i poetika stvorile su drugačiji i složeni estetski model u njenom vremenu i sada. Poezija Ho Ksuan Huonga odgovara estetskim navikama čitalaca i deluje kao otpor, podstičući ih da uče i nastave da uče. Njena poezija, koja se pojavila pre više od dva veka, uvek je direktno uticala na tok vijetnamske poezije, izazivajući nastanak nove poetike i novih trendova. Savremena vijetnamska poezija ima različite stilove. Pored stabilnih tradicionalnih trendova, postoje moderni trendovi koji imaju tendenciju da budu spontani, pa čak i uvezeni sa Zapada. Mladi su verovatno manje zainteresovani za poeziju nego prethodne generacije. Ali na svakom mestu još uvek postoje pesnički klubovi. Takođe redovno organizuju prezentacije knjiga, u uskom krugu čitaju poeziju jedni drugima.

FokusVesti: Dobitnik ste mnogih značajnih književnih nagrada u Vijetnamu i širom sveta. Objavio 16 zbirki poezije i jednu knjigu kritika na svom maternjem jeziku. Šta je potrebno za održavanje inspiracije, da li postoji vreme kada samo posmatrate svet oko sebe i razmišljate o onom što biste kasnije preneli na papir?

MVF: Hvala Vam na interesovanju! Iskustvo pisanja mi pokazuje da inspiracija ne treba dolazi, već je treba tražiti. Gde je inspiracija? Da, to je u planiranu stvaraoca. Reč planiranje koristim kao da je reč o pripremnim radovima za izgradnju grada, ili bar vile. Ali, u stvarnosti je skoro isto. Ako pročitate svih 16 mojih zbirki poezije, lako možete realizovati ideju faznog „planiranja“ velikog projekta. Pritisak rada mi daje snažnu inspiraciju da mogu da stvaram kontinuirano. Obično nisam pasivan u odnosu na svet oko sebe. Ovo se takođe pojavilo samo da dopuni mnogobrojne ideje koje sam već planirao.

FokusVesti: Osim što ste pesnik i kritičar, i ste i prevodilac. „Ne treba prevoditi reči, već snagu i duh“, verovao je IA Bunin, a Gogolj je verovao da „prevodilac treba da bude kao staklo, tako providan da ga ne možete videti“. Šta je za vas prevod, koliko je potrebno duboko ući u suštinu napisanog da biste mogli da napravite ispravan prevod?

MVF: Da, tačno je da prevodilac mora da prepozna „snagu i duh” originala, kako je rekao I. A. Bunin. Mi, stanovnici Istoka, često kažemo da svaka pesma ima svoj duh, ili, drugim rečima, posebna je svetlost književnog teksta. Prevodilac mora da prepozna ovaj „duh” i „svetlost” u pesmi, pa mora da obavi i prevodilački posao. Sledeći važan zadatak je spoznati specifičnost jezika i pesničkog stila svakog autora. Ako stavite jednu pored druge mnoge pesme mnogih autora, a čitaoci i dalje razmišljaju o jednom pesniku, to je neuspeh prevodioca.

FokusVesti: U izdanju izdavačke kuće „Četiri“ nedavno je na ruskom jeziku izašla vaša knjiga „Odleteo u zoru“. Možete li nam reći nešto više o sadržaju knjige?

MVF: Sadržaj knjige „Odleteo je u zoru“ čini 7 delova, koji nose naslove: Bez svoda, Iznenada vetar duva, Sutradan, Labud je odleteo, Vreme za povlačenje, Radovi, Intervju. Knjiga je zbirka mojih pesama, prevedenih na ruski, objavljenih u 2 knjige: „Dva krila” (Izdavačka kuća „Nonparel”, Moskva, 2016) i „Vreme za povlačenje” (Izdavačka kuća Centar za duhovno oživljavanje Crne zemlje, region, Voronjež, 2020) … Pored toga, knjiga „Odleteo u zoru“ sadrži niz pesama koje sam nedavno napisao o Uzbekistanu i Belorusiji. Pored poetskog dela, knjiga sadrži i niz radova ruskih pesnika i kritičara o mojim pesmama. Na kraju knjige – tri razgovora između mene i pisca Aleksandra Karljukeviča – bivšeg ministra informisanja Belorusije o književno – izdavačkoj situaciji u dve zemlje.

FokusVesti: Koja Vaša pesma Vas najbolje opisuje?  

MVF: U ovom trenutku za Vaše pitanje privremeno biram pesmu „Gorka medicina“, drugi put može biti neka druga pesma. Ovo je pesma koju sam napisao za svoju ćerku Ngok Čam, koja je 1990 imala 3 godine.  U pesmi figuriram kao otac, grub spolja, ali dubok i mek iznutra. Priča govori detetu, ali otkriva čitaocima razmišljanja o ljudskom životu, prirodi, Univerzumu…

Razgovor vodila i sa ruskog prevela:  Valentina Novković

 

 

Mai Van Fan. Rođen 1955. u Gimšonu (provincija Nin Bin), u delti Crvene reke, u severnom delu Vijetnama. Od 1974. do 1981. služio je vojsku, pešadiju. Nakon službe, upisao je Koledž stranih jezika u Hanoju na Fakultetu za lingvistiku i rusku kulturu. Godine 1983. nastavio je studije u gradu Minsku (glavnom gradu Beloruske SSR), na Pedagoškom institutu po imenu A.M. Gorkog (danas – Beloruski pedagoški univerzitet po imenu M. Tanka). Trenutno živi i radi u gradu Haifong. U Vijetnamu je objavio šesnaest zbirki poezije i knjigu kritičkih eseja. U inostranstvu je objavljeno dvadeset sedam njegovih pesničkih knjiga. Decembar 2012 kompilacija Firmament Vithout Roof Cover je postao jedna od Amazonovih 100 najprodavanijih knjiga poezije. U junu 2014. već postoje tri kolekcije Mai Van Fana: dve dvojezične (na vijetnamskom i engleskom) Košenje trave u vrtu hrama, Seme noći i dana) i jedna kolekcija na vijetnamskom i francuskom A Ciel Ouvert („Nebesa bez krov”) – ušao u prvih deset stotina najprodavanijih knjiga poezije. Stihovi Mai Van Fana su prevedeni na 40 jezika: engleski, francuski, ruski, beloruski, ukrajinski, španski, nemački, italijanski, švedski, makedonski, albanski, črnogorski, slovački i druge.