MIRJANA BULATOVIĆ: PESMA JE ŽIVO BIĆE

Mirjana Bulatović objavila je tridesetak knjiga poezije i proze. Pesme Mirjane Bulatović objavljene su u mnogim domaćim i stranim antologijama.

Fokus vesti: Kada ste prvi put osetili pesnički impuls? 

Mirjana  Bulatović: Komešanje pesme, rimovane, doživela sam, poput većine rođenih pesnika, veoma rano ubrzo pošto sam se opismenila. To iznenađenje, začuđenost što mi se u duhu nešto živo mrda, pamtim i danas…

Fokus vesti: Da li se sećate svoje prve pesme?

Mirjana  Bulatović:  Ne, ne sećam se. Samo pamtim da sam u četvrtom razredu osnovne škole imala, i pokatkad grlila, svesku sa četrdesetak pesama. No, kroz koju godinu sam zaturila tu svoju ljubav. Nikada ništa nisam pomno čuvala, čak ni priznanja sa ugraviranim imenom.

Fokus vesti: Da li je za Vas pesnički talenat dar, ili možda pomalo i kazna?

Mirjana  Bulatović: Ako se otimate svom životu, sve može biti i kazna. Ja sam se u mladosti malo jogunila i koprcala, ali sam u suštini veoma rano prihvatila svoju sudbinu i počela da služim. Nastojala sam da to bude kako valja. Kraće vreme sam povlađivala poeziji na način ukletog, a već dugo na način blagoslovenog pesnika. 

 

Fokus vesti: Po završetku studija književnosti u Novom Sadu, radili ste kao novinar u podgoričkoj “Pobjedi”. Da li nam možete reći nešto o tom radu?

Mirjana  Bulatović:  Počela sam kao skromno plaćeni volonter. Već prvih dana sam zapazila da tu ima i višegodišnjih volontera koji, govorkalo se, nikada neće dobiti posao. Sela sam naspram urednika i kazala mu da dajem sebi mesec dana. Ako ne savladam zanat, sama ću napustiti posao. Nije prošlo mnogo, a urdnik mi je rekao: “Hajde da zajedno pogledamo ovaj moj tekst.” Za godinu i po u “Pobjedi” objavila sam oko šest stotina tekstova, obavljajući uzgred i lektorske poslove…

Fokus vesti: Četiri meseca ste živeli u manastiru Vraćevšnici i to je sigurno bitno na Vas uticalo?

  Mirjana  Bulatović: Upravo sam u Vraćevšnici pokušala, i uglavnom uspela, da se oslobodim zaraze novinarstvom. Bojala sam se greha prema ljudima o kojima pišem –  da za kratko vreme neću jasno uočiti ni tačno sagledati ono što me zanima kod sagovornika… No, glavni razlog napuštanja moje novinarsko-lektorske pozicije u jednoj novosadskoj redakciji (gde su mi, ukoliko ostanem, nudili stan u centru grada) jeste moja želja da upoznam pravoslavlje u njegovoj žiži – među monaštvom. Mnogo mi je značio boravak u Vraćevšnici, tamo sam dušu oslobodila tamnih pega i prikupila  novu snagu za proboj kroz život.

Fokus vesti: Član ste Udruženja književnika Srbije već 35 godina. Vodili ste Tribinu Francuska 7. U jednom perodu ste bili i sekretar Udruženja. Da li možete da nam kažete nešto o tom radu?

 Mirjana  Bulatović: Udruženje književnika Srbije ima previše članova, tako da bi i dva sekretara imala pune ruke posla. Radila sam svojski. Kad sam sela u tvrdu sekretarsku polufotelju, dočekalo me je na desktopu svega dvadeset elektronskih adresa, a kad sam posle dve i po godine napustila posao, za mnom je ostalo hiljadu trista adresa naših članova i ljubitelja književnosti od Pirota do Toronta, kojima sam svakodnevno slala mejlove…

Fokus vesti: Jedan ste od osnivača “Adligata”. Recite nam nešto o Vašoj saradnji sa Viktorom Lazićem?

Mirjana  Bulatović: Viktor Lazić je kao mlad pisac poželeo da postane član Udruženja književnika. Predao je molbu. Nisam ga poznavala, ali me je zanimalo šta će biti. Komisija ga beše precrtala, iz nejasnih razloga! Miljurko Vukadinović je samo kazao: “To je neki putopisac…” Nisam mogla da verujem. Zamolila sam ih da me saslušaju i pročitala jedan nasumično odabran odlomak iz Viktorove knige. Precrtali su svoju crvenu crtu i primili ga. Ubrzo mi je Viktor ispričao sve o planu osnivanja dva muzeja književnosti i biblioteke. Tražio je pomoć, da ga spojim sa uglednim piscima. Odmah sam, dok je tu sedeo, pozvala Matiju Bećkovića, Ljubivoja Ršumovića, Peru Zupca, Emira Kusturicu… Tako je počelo. Sad Viktor ima zamak pun knjiga i artefakata. Srbija ima – ne gradi on to za sebe… 

Fokus vesti: Pišete i za decu. Zajedno sa Ljubivojem Ršumovićem i još šezdesetak istaknutih kulturnih poslenika, osnivač ste Akademije “Saradnici Sunca”. Kako napreduje saradnja sa decom?

Mirjana  Bulatović: Akademija radi već četvrtu godinu, a pokrenula ju je Fondacija RŠUM. Zamisao glave Akademije – Ljubivoja Ršumovića je da darovita deca provedu sedam dana u prirodi sa poznatim pesnicima, koji su davno savladali tajne zanata. Deca pišu i čitaju svoje pesme, pa se podrobno o svemu razgovara – gde su greške, kako ih ispraviti, šta bi moglo da bude još bolje, kako uopšte oblikovati stih, valjanu rimu, ritam… Glavno je srdačno druženje, deci sve to veoma prija, a kad je njima lepo, i nama je.

Fokus vesti: Dr Andrej Bazilevski iz Ruske akademije nauka je u svoju ogromnu trotomnu Antologiju srpskog pesništva, na tri hiljade strana, uvrstio ukupno 75 naših pesnika, hronološki, od Laze Kostića do Vas. Znači li to da ste Vi sada poznati u Rusiji?

Mirjana  Bulatović: Mislim da sam sasvim nepoznata. Premda, Andrej je ispoklanjao svoju antologiju mnogim ruskim bibliotekama i institucijama, ali, molim Vas, ja sam nepoznata i u Srbiji! Nema više slavnih, nakon najstarije, poslednje naše slavne generacije pesnika. Nedavno sam na jednom fakultetu čula da čak ne znaju ni za izvrsnog Đorđa Sladoja! Naprosto, poezija više nije slavna, ni kod nas, ni u Rusiji.

Fokus vesti: Kako je ruska književnost uticala na Vas?

Mirjana  Bulatović: Uh, uticala je na ceo moj život! Najpre Dostojevski. Kad imate sedamnaest godina i magli vam se tekst od suza zbog teških sudbina ljudi i njihove dirljive dobrote – onda Vam to uđe u duhovni metabolizam, osnaži Vas i učini da bolje podnosite neumitnost. Ali, najvažnije je ozarenje pritajenim, nebeskim smislom postojanja…

Fokus vesti: Kako Vaše životno iskustvo utiče na Vaše stvaralaštvo?

Mirjana  Bulatović: Direktno. Moj se život stalno sliva u reči. Ako hronološkim redom čitate moju poeziju, možete jasno uočiti, recimo, razvoj vere u Boga i večni život. Vidi se da mi se ustrojstvo sveta na početku uopšte nije dopadalo, a sad znam da tu postoji nekakav teško dokučiv smisao i nije moje da popravljam svet već sebe. U mladim godinama štošta bih Bogu prigovorila, a u srednjim godinama pukao mi je vidik iza smrti…

Fokus vesti: Bili ste u statusu slobodnog umetnika. Nedavno ste otišli u penziju. Šta mislite o dodeljivanju nacionalnih penzija i mestima u “Alejama” koja zauzima estrada?

Mirjana  Bulatović: Ako je pesnik zatočenik sopstvenog jezika, te stoga ne može da emigrira u neku zemlju blagostanja jer poezija insistira da ostane u otadžbini i stvara na svom jeziku, onda je u redu da otadžbina pripomogne pesniku nacionalnom penzijicom. Ne kažem ovo zbog sebe, jer kako se počasne penzije u poslednje vreme dodeljuju, stići ću na red posle smrti. No, važno je da ih bude što više, uz što manje promašaja prilikom dodele. A što se tiče estrade i Aleje velikana, možda bi mogao da se osnuje ogranak, svojevrsna aleja estradnih velikana…

Fokus vesti: Dobitnica ste nekoliko značajnih nagrada. Između ostalog, prošle godine ste dobili ,,Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za celokupno poetsko delo za decu. Šta mislite o našim pesničkim nagradama?

Mirjana  Bulatović: Nije pisac svako ko piše, pa čak ni svako ko dobije nagradu. U Srbiji se godišnje odštampa oko dvanaest hiljada knjiga i dodeli oko četiristo književnih nagrada! Malobrojne nagrade su uspele da sačuvaju ugled, a mnogobrojne ga nikad nisu ni stekle. Hiperinflacija – knjiga, pisaca, nagrada… I kako sad da učvrstimo književnu valutu i da razlikujemo knjige po vrednosti a ne samo po boji? Meni lično najveću nagradu predstavlja dar pisana, ali i mnoštvo lepih poruka. Posle nedavne književne večeri u Čačku, voditeljka programa, veroučiteljica Irena Čolović mi je napisala: “Sinoć sam tokom programa osećala tišinu i vedrinu i trepetno stajanje kraj tvojih stihova kod svih nas prisutnih. To do sada nisam doživela.” Ubrzo je Marko Toković, čovek iz publike, napisao Ireni Čolović: “Ničiju poeziju ne volim da kritikujem, pa čak i ako je ispod nivoa mora, jer ona nastaje kao susret srca sa spoljnim (ili bilo kojim drugim) svetom. Poezijom Mirjane Bulatović sam oduševljen – tako jasno, tako jako, sa duhovnom konotacijom, tako moćno, iznad oblaka…”

Fokus vesti: U Vašim pesmama ima puno dobrote. Čak je i smrt dobra. Vaš čuveni stih ,,Pazi, stepenik” govori o tome. Kako se stiže do takve spoznaje?

Mirjana  Bulatović: U mladosti sam žudela za lepotom u tekstu, ali mi odavno lepota nije dovoljna, mora biti i dobrote. Pesma kao hitna lirska pomoć. Javljaju mi se, tu i tamo, “pacijenti”, utešeni, zalečeni. Dobrota je delatna ljubav, svetlo u tami sveta. Kako se stiže na svetlu stranu? Kroz mrkli mrak, svim srcem. Sad sam puna čistog, posmrtnog života – kazala sam u jednoj davnoj pesmi.

Fokus vesti: Aktivni ste na društvenim mrežama. Objavljujete svoju poeziju na Fejsbuku. Vi ste afirmisana pesnikinja. Da li društvene mreže mogu da pomognu mladim pesnicima u afirmaciji? 

Mirjana  Bulatović: Mene je Fejsbuk, kao pesnika, upoznao sa svima koji su me površno poznavali, ili znali pa zaboravili.  Tu spada zavičaj, familija, stari prijatelji… Današnji tiraži knjiga su mali, Fejsbuk je moćniji. Knjigu kao zlatnu polugu smestiš u “banku” – Narodnu biblioteku Srbije, a na Fejsbuku objavljuješ pesmu po pesmu. Tu se sve lepo vidi, zna se ko je ko. Ne žudim za čitalačkom publikom, ali Bog mi sigurno nije dao dar da ga skrivam, nego da u Njegovo ime pokatkad pozdravim svet.

Fokus vesti: Šta se sprema novo u pesničkoj radionici Mirjane Bulatović?

Mirjana  Bulatović: Krčka se knjiga izabranih i novih pesama, za odrasle, prvi put u životu. Pre dve godine Fondacija RŠUM je objavila jedinu moju knjigu izabranih pesama “za decu i bezazlene”, na 240 strana. Ova za odrasle će biti znatno veća – oko 400 strana. Tek sad sam otkrila da ipak više pišem za odrasle nego za decu, i to mi je zanimljivo iznenađenje.

Fokus vesti: Koja je Vaša poruka mladim pesnicima?

Mirjana  Bulatović:Na muci se poznaju junaci.” Neće vam biti lako, sad kad poezija više nije slavna. Moja je generacija ugrabila bar deset dobrih godina – na Jugoslovenskom festivalu poezije mladih u Vrbasu govorili smo pesme na glavnom trgu pred pet hiljada ljudi! Sada mi pesnici više nismo toliko važni. Ali, poezija ostaje važna – dokle god nam bude dato da osećamo u sebi pesmu kao živo  biće.

Razgovor vodila: Gordana Simeunović

BELEŠKA O PESNIKINJI 

MIRJANA BULATOVIĆ rođena je 19. juna 1958. godine  u Lovćencu. Završila je gimnaziju u Srbobranu i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radila je najpre u Podgorici, kao novinar i lektor, potom u Novom Sadu, a osećanje stranca iskusila je u Londonu, živeći u britanskoj prestonici četrnaest meseci (1985. i 1986). Damare otadžbine, maternjeg jezika i pravoslavne vere najdublje je osetila u toku četiri meseca života u Manastiru Vraćevšnici, krajem 1988. i početkom 1989. godine. Na tom svetom mestu, živeći naporedo s monahinjama, u konaku bez ogledala, umila se iznutra, oslobodila novinarstva, skinula s duše još neke terete, i opredelila se za Beograd kao svoj grad. Od 1989. živi u Beogradu, uglavnom kao slobodni umetnik. Početkom 2001. izabrana je za urednika Tribine Francuska 7 Udruženja književnika Srbije (čiji je član od 1987). Tokom  2002. godine uređivala je odnose sa javnošću   u Gutenbergovoj galaksiji. U 2004. godini održala je oko dvesta predavanja o narkomaniji na osnovu svoje knjige Đavo u prahu. (Ministarstvo vera Republike Srbije, u dogovoru sa Ministarstvom prosvete, knjigom Đavo u prahu započelo je akciju zaštite mladih od bolesti zavisnosti.) Radila je  i kao sekretar Udruženja književnika Srbije. Godinama je uređivala dečje strane u Istočniku, listu Srpske pravoslavne Eparhije kanadske. Za Pozorištance Puž i Branka Kockicu već četvrt veka piše songove (koje, iz tajanstvenih razloga, ne objavljuje u svojim knjigama).

Mirjana Bulatović objavila je tridesetak knjiga poezije i proze: 

  • Stopalo na dnu sveta, poezija; Matica srpska, Novi Sad, 1984. (nagradno štampanje na konkursu Prva knjiga);
  • Molitva Huane Ines od Krsta, poezija; Dnevnik, Novi Sad, 1987;
  • Prasvedok, poezija; Nolit, Beograd, 1990.   (nagradno štampanje na jugoslovenskom     konkursu);
  • Đavo u prahu – ispovesti narkomana, A-Š delo, Beograd, 1991; Gutenbergova galaksija, Beograd 2002. (drugo, dopunjeno izdanje); Zavet, Beograd, 2004. (dopunjeno treće i četvrto izdanje);
  • Budući drevni narode, poezija; Naučna knjiga, Beograd, 1993;
  • Pesme za diplomiranu decu; Književna zajednica Novog Sada, 1994;
  • Pesme za diplomiranu decu, drugo, dopunjeno izdanje, Novi Sad,1995;
  • Hotel Zemlja, poezija; Kupola, Beograd,  1995;
  • Lepa sela lepo gore (zapisi sa snimanja istoimenog filma, uz istinite ratne priče) – četiri izdanja, 1995. i 1996;
  • Hej, vanzemaljci!, poezija za decu; Matica srpska,  Novi Sad, 2000;
  • Popravni dom za roditelje, poezija za decu; Rad, Beograd, 2001;
  • Hitna knjiga, poezija za decu; Prosveta, Beograd, 2003. godine; drugo izdanje – Prosveta, 2004;
  • Salon za negu duša, poezija; Itaka, Beograd, 2005;  drugo izdanje – Artist, Beograd, 2006;
  • Ko je stavio miris u luk? – izabrane misli dečaka Matije (beležene tokom pet i po godina dečakovog odrastanja), Beograd, 2005;
  • Škola ljubavi, poezija za decu; Zavet, Beograd, 2006. godine; drugo izdanje – Prvo slovo, Beograd, 2007;   
  • Romančić o poštenju, proza za decu; Zavod za udžbenike, Beograd, 2008;
  • Hvala autobusu koji nije došao, proza za decu; Artist, Beograd, 2008;
  • Velike misli malih ljudi, zapisi; Istočnik, Toronto, 2008;
  • Sanjao sam da mi gori škola, poezija za decu; Gramatik, Beograd, 2010;
  • Smrt je moja kratkog veka, poezija; Gramatik, Beograd, 2010;
  • Spone, poezija; dvojezično, rusko-srpsko izdanje, Moskva – Beograd, 2010;
  • Čudna lica poslovica, proza za decu, srpsko-englesko izdanje; Istočnik, Toronto, 2011;
  • Čudna lica poslovica, preuređeno izdanje; Flavijan, Ljubovija, 2016;
  • Ako je nekom srce stalo, poezija; Gramatik, Beograd, 2017;
  • Stonoga Elvira traži pedikira – Izabrane i nove pesme za decu i bezazlene; Fondacija RŠUM, Beograd, 2020;
  • Majstor svetla, poezija; knjiga nagrađena štampanjem na konkursu Matice srpske – Društva članova u Crnoj Gori; Podgorica, 2020;
  • Zona Amazona, poezija za decu; knjiga štampana kao deo nagrade za celokupno stvaralaštvo za decu ZLATNI KLJUČIĆ Međunarodnog festivala poezije Smederevska pesnička jesen, 2021.
  • Svi putevi vode u nebo, izabrane i nove pesme; Balkanija, Novi Sad, 2022.

Pesme Mirjane Bulatović objavljene su u mnogim domaćim i stranim antologijama. U uvodu antologije Kada budemo trava (1998), Vladimir Jagličić ističe: „U savremenoj srpskoj poeziji, posle smrti Desanke Maksimović, među ženama prednjači Mirjana Bulatović. Njena muški otvorena poezija katkad ima lepotu prizvanog anđela.“ Dr Andrej Bazilevski, saradnik Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka i umetnosti, uvrstio je šezdeset pesama Mirjane Bulatović u svoju trotomnu Antologiju srpskog pesništva, koja obuhvata 75 pesnika, od Laze Kostića do Mirjane Bulatović. Drugi program Radio Beograda je 2005. godine, u čuvenoj Antologiji pesnika Dragomira Brajkovića, načinio zvučni zapis pesama koje govori pesnikinja, u trajanju od pedeset minuta. Za Interplov iz Londona načinjen je 2009. godine zvučni zapis knjige pesama za decu Sanjao sam da mi gori škola. Mirjana Bulatović prevela je sa ruskog jezika jedan pozorišni komad u stihovima i tri knjige poezije.Dobitnica je, pored ostalih, Nagrade Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, potom nagrade  Zlatni ključić  Međunarodnog festivala poezije Smederevska pesnička jesen za celokupno stvaralaštvo za decu, te nagrade Zlatno pero Rusije „za visok nivo književnih prevoda“.