Dok se Portugalsko učešće u trgovini robovima nije okončalo 1836. godine, portugalski brodovi su prevezli blizu deset miliona robova tokom 400 godina trgovine. Skoro 70% ukupnog broja ljudi uhvaćena je u Africi, međutim dobar deo robova činili su i kinezi iz bivše portugalske kolonije Makao. Ali ubedljivo najgori vid trgovine ljudima je trgovina decom. Moderno robstvo procvetalo je u poslednjih nekoliko godina i preti da zaseni mračnu slavu Portugalaca, a najveće žrtve te trgovine su upravo deca.
Na globalnom nivou skoro 20 miliona ljudi je uključeno u sistem trgovine ljudima, tu računamo i trgovce robljem i robove. Ta nezakonita privredna grana godišnje donosi blizu 30 milijardi dolara zarade kriminalnim organizacijama. Danas u svetu ima najmanje 8 miliona dece robova, od kojih se mnoga drže za prinudni rad.
Skoro milion i po dece širom sveta je prisiljeno da rade kao prostitutke, a gotovo trista hiljada dece je angažovano u raznim paravojnim i terorističkim formacija. Međutim, najveći procenat dece robova, više od šest miliona drži se za prinudni rad u nehumanim uslovima. U nekim zemljama, ovi dečji robovi su jednostavno maloletne žrtve napredne kulture ropstva, ali u drugim zemljama opet deca se kupuju i prodaju posebno kao dečiji radnici tu ujedno postižu i najveću cenu. Milioni dece širom sveta su zarobljenici okrutnih robovlasnika koji ih prisiljavaju na težak rad, što ih lišava detinjstva, njihovog zdravlja, obrazovanja i osuđuje ih na život pun siromaštva i tuge, a dosta često i na smrt. U nekoliko intervjua saznali smo od nekadašnje dece robova grozomorne stvari koje normalnom ljudskom biću ne bi pale napamet.
Demokratska republika Kongo, jezero Tanganjika, dečak Mobutu, 8 godina. Kada je Mobutu bilo 5 godina prodat je lokalnom ribaru od strane svojih siromašnih roditelja. Mnogo ružnih stvari je video za kratko vreme koliko je proveo sa ribarom i njegovom porodicom. Drugog dana po dolasku u ribarev kamp odveden je po prvi put na jezero Tanganjika da baca mrežu, nije znao da pliva, tada je video šta se dešava sa onom decom koja ne znaju da plivaju, a moraju da uđu u vodu preko kolena.
Toj jadnoj i namučenoj deci su vezivali olovo za noge, stavljali u čamac, odvozili u dublju vodu i bacali ih da se udave. Kako im je gazda govorio, bar će privući velika jata riba i biće od neke koristi. Prvih nedelja Mobutu se nije baš najbolje snalazio na poslu, skupljanje mreže za njega, tako malog i neuhranjenog, bio je najteži posao na svetu i zbog toga je od gazde dobijao teške batine veslom, sav slomljen, krvav i gladan legao bi na zemlju malo prekrivenu sušenom travom i spavao do 3 ujutru kada bi ga gazda budio udarcem noge u leđa.
Po ceo dan se radilo u blatu i vodi, od ujutru do uveče, bez pauze, sa jako malo hrane, ako se to nešto moglo nazvati hranom koju su na kašikicu dobijali. Ali to nije bilo najgore što je snašlo decu robove, jedno jutro Mobuta je probudilo neko tužno jecanje i zapomaganje koje je dolazilo iz kolibe do njegove, tiho se prišunjao i video je užasnu scenu, njegovog druga gazda je silovao, dečak je imao samo 10 godina.
Tog trenutka Mobutu se odlučio da pobegne. Dok je suznih očiju satima lutao opasnim prostranstvom punim divljih životinja naleteo je na grupu turista iz Evrope koji su ga poveli sa sobom i predali policiji, ali insistirali da Mobutu bude smešten u bolnici Ujedinjenih Nacija. Tog dana Mobutu je po prvi put ugledao sunce u svom životu. Ubrzo ga je usvojila porodica iz Švajcarske. Okružen ljubavlju Mobutu već 6 meseci živi u jednom malom, živopisnom mestu u kantonu Cirih.
TEKST: Karlo Astrahan
FOTO: Luka Karadžuleski