Fokus Vesti: A. Tarkovski je isticao da je „uloga umetnika u savremenom društvu kolosalna! Ako nema umetnika, neće biti ni društva. Jer umetnici su savest društva.“ Da li je uloga umetnosti, zaista, kolosalna, može li da utiče na s(a)vest društva, na koji način?
Nikola Živanović: Tarkovski govori o filmu, koji je skup, glomazan, delo više ljudi, vlasništvo države ili privatnika koji su je platili. Poezija je intimna umetnost. Što je prevratničko u poeziji, to je prevratničko u pesniku. Istovremeno, baš zato što je intimna, što je sažeta, baš zato što ne mora ni biti podvrgnuta kritici, cenzuri (barem dok nastaje) ona je otvorenija, čak i prednjači u odnosu na druge tvorevine duha. Otuda ona može biti inspirišuća, može pokretati pisce, filozofe, reditelje (ne zaboravimo na odnos Tarkovskog prema poeziji svog oca). Napokon, kada bi se pesnici i društvo slagali ili ne bi bilo pesnika ili ne bi bilo društva.
Fokus Vesti: Šta znači biti pisac ili pesnik u našem dobu? Da li postoji odgovornost prema pokolenjima, kako se iz mnoštva novih izdanja izdvoji ono što je vredno čitanja? Pomažu li tome moderne tehnologije, reklama?
Nikola Živanović: Kojim pokolenjima? Mlađe generacije su utonule u glupost interneta. Nikakva umetnost tu ne može pomoći. Njihovi umni kapaciteti, kao i kapaciteti za čitanje su znatno oštećeni. Ako se i bave nekom umetnošću ili zanimaju za nju to je u najefemernijem, najdiletantskijem vidu. Reklama, služi ekonomiji i kako se do sada pokazalo, uspeva samo da pokvari ukus, nudeći čtaocima sve slabije i slabije knjige. Taj neprekidni pad se mora nastaviti zarad ekonomske dobiti izdavača koji svoje čitaoce čine sve nesposobnijim da se uhvate u koštac sa nečim ozbiljnijim pa da bi našli nešto što će ih zainteresovati, moraju naći nekog još ispraznijeg autora koga će mu ponuditi, a koga će čitalac, upravo zato što mu ne stvara intelektualni napor smatrati izvrsnim. Kada je poezija u pitanju, stvari su deset puta gore pošto većina čitalaca nema ni elementarnu pripremu za čitanje poezije tako da je dovoljno na knjizi napisati da je to poezija i onda kupac oseća zadovoljstvo što je, eto, toliko širokog duha da je čak i knjigu poezije kupio. Bez obzira što niti u toj knjizi ima neke poezije, niti što će je najverovatnije samo ovlaš prelistati ili pokloniti.
Fokus Vesti: Orhan Pamuk smatra da je pisanje kratkog romana kao pisanje poezije „morate da budete vrlo precizni. Mala greška može da uništi celu konstrukciju“. Na koji način nastaju Vašu stihovi, da li pre stavljanja na papir, ekran imate zamišljenu konstrukciju, temu, poruku ili se oni sami od sebe ispišu koristeći Vas kao medijum?
Nikola Živanović: Pesme pišem u glavi. Od početka do kraja. Ponekad prođu meseci pre nego ih stavim na papir. Najčešće sa puno tipfelera.
Fokus Vesti: U Srbiji postoji preko trista književnih nagrada, laureat ste jedne od najznačajnijih: „Branko Miljković“. Kakav je Vaš stav: odakle potreba za tako velikim brojem nagrada u našoj zemlji? Šta u Vašem daljem stvaranju predstavljaju ove kojima ste ovenčani, zbog čega je važno da rad jednog pesnika, stvaraoca bude vrednovan i na taj način?
Nikola Živanović: Država mora da izdvaja deo novca i za kulturu. Ne možemo nekom strancu reći: „Mi nemamo kulturu“. A pošto je tog novca malo, onda treba da bude vidljivo gde je otišao. Zato su skupovi, najčešće okupljeni oko neke nagrade, lak način da se poezija, nešto što je inače nevidljivo pokaže javnosti.
Fokus Vesti: Dejvid Hjum je smatrao da „ne treba mešati objektivno i subjektivno u umetnosti“, kojim kriterijumima se rukovodite kada vrednujete pesmu, roman?
Nikola Živanović: Ne ocenjujem književna dela. Ne radim u školi. Neke knjige mi znače, neke ne. Neke mi znače sada, neke mi znače u nekom drugom periodu. Ima knjiga koje su, naravno, od početka do kraja đubre, ali ja to ne znam. Mnoge knjige ne čitam dalje od sedme strane.
Fokus Vesti: Umetničko sazrevanje zahteva posvećen i mukotrpan rad, ono nije samo plod talenta, koliko su ljudi, zaista, na to spremni? Da li je samoproklamovanost mnogo češći slučaj u bilo kojoj vrsti umetnosti?
Nikola Živanović: Talenat i rad. To je mnogo veća tema nego što se čini na prvi pogled. Umetnost je poriv mladosti. Tako da do tada i nije moglo biti ne znam koliko rada i sazrevanja. Mada ga svakako mora biti. Otuda ta fraza o tome da je talenat jedan posto a ostalo rad i potiče iz srednjih umetničkih škola. Ali, ako se čovek sa četrdeset godina prvi put uhvati umetnosti, a računamo da je stekao neke veštine u vezi sa umetnošću kojom se bavi, on neće, ako je recimo roman u pitanju, a pre toga nije pisao pesme, da napiše neki umetnički roman. Napisaće triler, fanastiku. Dakle, zanatsko delo. U zanatskim delima, kakva je žanrovska književnost, ili veći deo stripa, ljudi koji to prate tačno znaju šta je dobro, a šta ne. U umetničkim delima, kakva je poezija o takvom nekakvom znanju se ne može ni govoriti (sem ako u pitanju nije potpuni diletantizam, koji čini 99% pesničke produkcije, ali s obzirom da svi pišu pesme, poezije je i pored toga sasvim dovoljno).
Fokus Vesti: Postoji nekoliko književnih konkursa za mlade pesnike, a nagrada je štampanje knjige, napisali ste da je „zlo koje se mladim ljudima čini kada im se objavljuju knjige preveliko“. Zbog čega?
Nikola Živanović: Ti konkursi su produžetak školskih literarnih sekscija. Kao takvi su dobri. Omogućuju mladima da se upoznaju sa sebi sličnima iz drugih mesta, da razmenjuju iskustva i mišljenja. A sem toga lepo je i da dobiju neku nagradu – novčanu. Međutim, baciti mladog čoveka, koji je krenuo da malo upozna šta njegovi vršnjaci pišu i da se odmeri sa njima na književnu estradu, nametnuti mu zahteve da piše na ovaj ili onaj način, preseći ga u njegovom prirodnom razvoju pre nego je sasvim oformio svoj individualni glas, jeste zlo. Pogledajte koliko je pesnika koji nikada nisu stigli do druge knjige ili koji su ono što su postigli u prvoj samo fiksirali i onda ponavljali iz knjige u knjigu bez značajne inventivnosti. Što se mene tiče, prve knjige sam na nagovor nekih pesnika objavio pre nego sam i čuo za te konkurse. Trebalo mi je deset godina i jedno potpuno odustajanje od pisanja da ponovo nađem i razloga i načina da pišem.
Fokus Vesti: Na koji način pristupate prevodu, da li je važno samo dobro poznavanje jezika ili sposobnost da se prenesu emocija, ideja, prećutano?
Nikola Živanović: Cilj je dobra pesma. Svega ostalog se treba držati koliko prevodilac može i koliko pesma to dopušta. Ali, pesma ni na jeziku na kom je napisana nema precizno značenje pa da se ono može tek tako preneti. Melodija se takođe menja jer se pebacuje u prozodiju drugog jezika.
Fokus Vesti: Kako bi izgledala pesma koja bi Vas najbolje predstavila, a da je sastavljena isključivo od stihova koje ste već objavili?
Nikola Živanović: Posljednja koju sam napisao me uvek najbolje predstavlja ovakovog kakav sam sada.
Autor intervjua: Valentina Novković
Nikola Živanović rođen je 1979. u Kragujevcu. Završio je opštu književnost sa teorijom. Objavio je zbirke pesama:
Aleja časovnika (1998, sa Aleksandrom Šarancem),
Narcisove ljubavne pesme (1999),
Astapovo (2009, 2010),
Carmina Galli (2014). Živi u Beogradu.