„Ispirajte usta vrućom vodom i na taj način se spasite od Korone. 5G mreža pogoduje razvoju virusa. Kovid 19 je nastao u nekoj laboratoriji. Kina je sve smislila da bi uništila Ameriku. Amerika je biološki napala Kinu, pa joj se vratilo. Bil Gejts je sve zamesio. Francuski naučnici razmatraju lečenje nikotinom“ – i još stotine raznih teorija, vrti se društvenim mrežama.
Opštem naelektrisanju, pripomogla je izjava Novaka Đokovića o vakcinaciji, da se žestoko podelimo “za i protiv; da li smo za vakcinu, i u isto vreme, da li imamo pravo da iznosimo stav o tako važnoj temi. Potom smo na nož dočekivali svako obraćanje medijima od strane Kriznog štaba, sipali neukusne i vulgarne komentare preko svake mere na društvenim mrežama, ili smo, opet, bezrezervno davali podršku članovima, šta god da su izjavili.
Zašto smo postali takvi i da li je samo ova pandemija razlog što smo osioni i netolerantni jedni prema drugima? Zašto smo skloni da poverujemo u teorije zavera? Zašto bezrezervno prihvatamo ili sumnjamo u sve i svašta što nas ovih meseci preplavljuje iz medija? Čini mi se da je u pitanju ista stvar kao kada smo optuživali veštice ili zlu sudbinu za sve nedaće koje su nam se periodično dešavale kroz istoriju.
Čovek lako upada u vlastitu lenjost duha i traga za najjednostavnijim rešenjima i odgovorima, koje dovode do nespremnosti za sagledavanjem šire slike događaja ili pojava oko njega. Na primeru društvenih mreža, vidimo da se sve objašnjava sa par rečenica, a još ako se začini vulgarnostima (bože moj, pa to je savremeni jezik), takva osoba ego hrani lajkovima i komentarima saglasja i podrške. Spremna da olako baci kamen na druge ljude, čini to iz ubeđenja da su oni problem svih nas, pa i nje same. Ako njih nema, ako ih okrivimo za zlo koje nas je snašlo, odmah će svima biti bolje. Spaliti vešticu nekada, ili razapeti na fejsbuku doktora medicinskih nauka sada, mogu da urade u suštini nesrećne i tužne osobe. Iz tog očaja, pogled na svet je uvek pesimistički, jer se jednom lomačom ili valjanjem u blato interneta, vrlo brzo oseti da suštinski ništa nije rešeno. Zato iznova valja tražiti novog krivca, zarad ostvarenja ličnih želja I potreba. Osobe lenje duhom, ne idu dalje od materijalnog, a druga bića postaju sredstvo za zadovoljenje lične sebičnosti, žudeći da mu se oni na ovaj ili onaj način potčine i dive.
Sada, svako od nas, internetom, brzo dolazi do informacija, ali problem je što ih osobe lenjog duha olako usvajaju ili odbacuju zatrpani suvim činjenicama, dok uleću u “višak značenja”. Nerazumevanjem upadaju u paranoje, a od velike neorganizovanosti primljenih podataka dobijaju šizofrene pomisli. Zabludom o znanju, takve osobe postaju gorde. Goran Trajkovski u pesmi kaže: “O gordosti, zla učiteljice”. Ako nam je gordost učiteljica, teško da ćemo biti pre svega dobri sami sa sobom, a još manje prema drugima. Gord čovek je često sakriven iza plašta smirenosti i samokritike, toliko dobro, da je ni sam nije svestan. On je ubeđen da su mu postupci plemeniti i da sve što radi, čini u ime viših ciljeva. Nije u stanju da prihvati “neke druge istine”, jer je u zabludi da raspolaže mudrošću neslućenih razmera. Takva osoba lako se hvata reči.
“Reč može da spase, ali i da ubije. Reč može da nadahne, ali i da otruje. Ona je u isto vreme oruđe istine, ali i laži. Raspolaže velikom pozitivnom silom, ali ima i užasnu negativnu snagu”, parafraziram. Nažalost, u ovim teškim vremenima, kada su životi ugroženi a ekonomije se klimaju, prijateljski i porodični odnosi su na velikim iskušenjima; sve više do svih nas dolaze reči pune otrova u kojima možemo naći samo malodušnost ili bes. Ohrabrenje, razumevanje, solidarnost, stpljenje, tolerancija, ljubav… Sve to sada nije “in” i skoro da je sramota izgovoriti bilo šta dobro.
Tekst: Vojislav Radojković