Rođen je u Šapcu, odrastao u Bijeljini, učio muziku od Buce Jovanovića, pio sa Radetom Vučkovićem, pevao sa Kodićem i Bosancem, komponovao i jednom Harisu Džinoviću, kumovao Zorici Brunclik, lupkao o sto i tako komponovao hitove, radovao se uspesima početnika i podržavao ih. Za fudbal je uvek imao vremena, očijukao je sa mladim koleginicama a voleo samo jednu ženu, i svoju decu, pesmu, kafanu i pecanje. Obeležio pola veka na estradi a onda…
Otišao je neočekivano, mada niko nikada pouzdano ne očekuje da se nekome dogodi ono što se dogodilo njemu; beda, siromaštvo, fudbal, pesma, kafana, novac, žene, karijera, popularnost, krunisanje, priznanja, deca, talenat, pogibija i nezaborav. On nije otišao u legendu, jer je on bio Legenda.
Pojavio se tražeći utjehu, zbog neverstva jedne žene. Onda je postao pijanac zbog nje, koja nije došla kada ju je zvao. Ta, pakosna žena, koju je poznao međ‘ hiljadu i zbog koje je uvenuo narcis beli, donela mu je sreću zbog dva oka njena, ali je ipak pitao kako si majko, kako si oče dok su dva galeba bela, letela morem a bura je bila a njega vozio stari kočijaš. Sanela, Ilda, Snežana, Gordana, Bojana, bile su lančić mali od srebra i zlata, a poziv dođi da ostarimo zajedno jer je s namerom došao u veliki grad bio u stvari žal što nema ništa majko od tvoga veselja.
I tako bismo mogli do sutra da jednu poluvekovnu karijeru pretresamo koristeći samo naslove pesama kojima broja nema i koje su većinom ostale hitovi za neke savremene i buduće antologije novokomponovane muzike.
Mnogo je glupo da jedan kralj tako ode, takoreći bez pozdrava, ali srećom da postoje nosači zvuka i platforme gde se nalaze spotovi u kojima je s perikom ili bez nje prašio sjajnim glasom i interpretacijom bez mnogo detalja opterećenih spoljnim već isključivo unutrašnjim osećajem za prenošenje emocija publici koja je željno čekala da se pojavi s mikrofonom i bez prestanka peva, pije, tuguje i leči.
Fenomen šabana u Srbiji sigurno nema veze sa Šabanom Šaulićem.
Gospodin, otac, pevač, umetnik, nenametljiv, čestit i human, čija je nacionalnost bila samo pesma i ništa više, bio je i ostao nacionalni simbol ponosa. Mora se i ovo reći: Srećni smo što ga imamo za sva vremena i što će ostati u srcu obožavalaca ali i sećanju onih koji nisu pravili srču zbog njegovih pesama ali su svakako znali da je krunisani kralj narodne pesme, sevdaha i meraka samo on – Šaban Šaulić. Pesme ostaju, srećom. Zbogom, Kralju.