Veliko stradanje srpske vojske u Prvom svetkom ratu i njen doprinos u
veličanstvenoj pobedi saveznika je dobro poznata činjenica. Ovo je pismo srpskog
ratnika Josifa Dimića iz Crne Trave, pisano 1915. godine u Peći pred povlačenje
srpske vojske preko Albanije. Kada je Josif Dimić pisao ovo pismo nije znao da
mu je majka već umrla od difterije. Uskoro će i on umreti od iste bolesti na ostrvu
Vido. Kada je pismo stiglo posle tri i po godine, u Crnu Travu, difterija je završila
svoj smrtni pohod u njegovoj porodici. Umrli su mu i sin Stojanča (u osamnaestoj
godini) i kćer Simka (u dvadesetoj godini). Ratne golgote jedino su preživeli
Josifova žena Perka, i osmogodišnji sin Jakov, kojima je najčešće koren slatke
paprati bila jedina hrana. Autentičnost i istinitost pisma koje se pojavilo na
Internetu nije još utvrđena.
Zdravo male,
Evo dojde vreme da vi se javim da sam zdrav i živ, iako se gine svaku čas ko da
smo se orodili sas smrt. Mene nije ič stra od smrt, ti znaš male da mi je ovo četvrti
rat kako ratujem za ovu mučenu Srbiju.Ali pravo da tu kažem male, ponekad me
stra uvati od smrt kad pomislim na vas, na dečicu, a ja sam male sin jedinac, pa
ako se živ ne vrnem nema kuj da vi rani iako znam da i vi sag trpite paklene muke,
pa ne znam kome je poteško. Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali.Mi
smo sag na naše Kosovo, vikaju će se povlačimo preko nekakvu pustu Albaniju, pa
se sag malko odmaramo pred grad Peć, zbiramo dušu pa da pojdemo preko taj
pustinjak. Male vodi račun od dečicu, slušajte Stojanču mojega, on je
muško.Simku moju moje prvo radovanje da odariš, a Jakov je još malečak. Ako se
živ ne vrnem kazujte mu kude sam ostavil koske. Neje mi mnogo žal za mene,
osvetil sam se na ove švapske ale malko im sve i njina zemlja pa oće i našu da ni
uzmu.
Da znaš male kad smo gi počeli brzimo iz našu zemlju bilo ke krvi do kolena,
ginuli su ko vrapci od orlovi, a begali ko zečevi. Ali švapske ale su ale bile i ostale
pa se povrnuše. Ko pceta su, kolko gi tepamo a oni ko da izviru iz zemlju.Ama
male ponovo mi nešto gori ispod grudi ovoj dokle vi pišem čini mi se neću živ da
dojdem.Ma neje mene stra za život nego stra me što ću ostavim onaj pilišta sama,
još su nejaka za život.Kad dojde jesen koje od ranu priberite, iskopajte rupu pa
krite, nemoj na onija bugarski zlikovci da davate. Male tebe li da učim, ti znaš
kako se toj raboti, ovoj nam je četvrti rat, naučili smo da se povrtamo u rat ko kuče
na korito.Pisal bi još puno ali sve vikaju iz komandu da se spremamo da pojdemo
preko onaj pustinjak, ama neje mene stra od njega nego stalno mislim na vas male i
na dečicu. Kako pomislim na moja pilišta počne da mi gori nešto ispod grudi i
predskazuje mi neku golemu nesreću, pogolemu za mene i od ovuj nesreću.
Sag male da vi pozdravim, tebe, ženu, mojeg Stojanču, moju Simkicu i nejakog
Jakova koji pobeže od mene kad pojdo u rat. Ti mi male tag dade blagoslov kad
pojdo u rat koji me je čuval od metak ama nešto mi gori ispod grudi ko da je živi
žar rasipan u grudi. Mene neje žal za mene dosta sam se naratuval, sto i jedanput
sam ostavil mene i vas. Pa i neka gori još pod grudi, ali žal me za dečicu.
Izvor: Društvene mreže
Foto: Privatna arhiva