Stanislav Čandinovič Li (1959) je pesnik i prevodilac iz Kazahstana. Delujući u okviru ruskog civilizacijskog areala, Li je istovremeno vredan pesnik ruskog jezika, značajan prevodilac i antologičar drevne, srednjovekovne i savremene korejske poezije i dinamičan učesnik savremene književne scene Kazahstana.
Klasik savremene ruske književnosti Anatolij Kim, povodom poezije Stanislava Lija napisao je sledeće: „Na Istoku se stihovi ne pišu zasukanih rukava; istočnjački pesnik ne radi na stihu u znoju lica svog, ne podmazuje stih po stih mašinskim uljem, ne propušta kroz svoje ruke tone slovesne rude samo jedne jedine reči radi. Tamo gde ranije nego u drugim zemljama izlazi sunce, stih krase upravo te nežne, blede boje, iz kojih još nije sasvim iščilela teška, kosmička, mastiljava tama prethodne noći, a u kojima su ujedno zgusnute sve jarke i snažne boje nastupajućeg dana. Stvaranju orijentalnog, dalekoistočnog stiha, rađanju u našem svetu svih tih poetskih formi, prethodi to neuhvatljivo i nesamerljivo magnovenje, pratilac onog pesnikovog uzdaha pri prvom ushićenom pogledu u nebo novog dana. Eto zašto su pesme na Istoku tako kratke.“
Ekskluzivni intervju sa pesnikom, prevodiocem i slikarom iz Kazahstana
Valentina Novković: Pesnici Velimir Hlebnikov i Dmitrij Petrovski su 1918. godine napisali „Deklaraciju umetnika“ u kojoj se govorilo o tome da pesnici treba da putuju i pevaju. Da li ste saglasni sa tim stavom, kakva je, po Vama, uloga pesnika u savremenom društvu?
Stanislav Li: Ne, nisam saglasan. Pesnik nikome ništa nije dužan i ne treba da čini bilo šta, što se od njega očekuje. On opeva lepotu sveta i zahvaljuje Bogu. Mnogo je pesnika u svetu, neki od njih mogu da putuju i pevaju. Svakom svoje.
Uloga pesnika u savremenom svetu je zanemarujuća, iako deca u školi uče stihove. To je potvrda da su oni, ipak, potrebni društvu. Svaki obrazovan čovek zna ko je Pesnik, šta je Poezija.
Valentina Novković: Da li se pesnici rađaju ili postaju?
Stanislav Li: Pesnici se rađaju, niko ne može da nauči da piše istinske stihove.
Valentina Novković: Ko od poznatih pesnika odgovara Vašem senzibilitetu.
Stanislav Li: Za mene su to Macuo Bašo i Išikava Takuboku, veliki japanski pesnici.
Valentina Novković: Kada se pojavila želja da osećanja i misli uobličite u stihove?
Stanislav Li: To se dogodilo veoma rano između devete i desete godine. No, tu želju ni dan-danas ne mogu da objasnim.
Valentina Novković: Mogu li roditelji kod deteta da probude ljubav prema poeziji?
Stanislav Li: Direktno, ne. Ali, ako se u kući neguje kult čitanja stihova, mislim da ih je moguće zainteresovati.
Valentina Novković: Da li je potrebno sačuvati dečji pogled na svet da bi se moglo pisati?
Stanislav Li: To je teško, ali, da. Neophodno je.
Valentina Novković: Koje teme su Vam bile interesantne pre dvadeset godina, a koje sada?
Stanislav Li: Teme su uvek iste. Život, smrt. Ko sam ja? Kuda i zašto idem?
Valentina Novković: Šta nam daje odgovore na pitanja koja nas muče, empirijski ili svet poezije?
Stanislav Li: I jedan, i drugi. U današnje vreme smo preplavljeni informacijama, zanimljivo vreme.
Valentina Novković: Šta mislite, čega se bojao Haksli, a čega Zamjatin?
Stanislav Li: Teško mi je da odgovorim na to pitanje.
Valentina Novković: Kome je namenjeno Vaše stvaralaštvo: intelektualnoj eliti ili običnom čoveku?
Stanislav Li: Svima koji su istinski ljubitelji poezije.
Valentina Novković: Josif Brodski je napisao: „Pravi ideal je kao linija horizonta, nedostižan je“. Da li ste saglasni sa njegovim rečima i kakav je Vaš ideal?
Stanislav Li: Saglasan sam sa njim, Nedostižnost je divna, Poezija kroz nju živi! Moj ideal je savršeno društvo.
Valentina Novković: Andrej Tarkovski je rekao „Čini mi se da je dramatizam našeg vremena u tome što se nalazimo u raskoraku, u konfliktu između duhovnog i materijalnog“. U čemu je, po Vama, dramatizam našega vremena, ako ga ima?
Stanislav Li: Uvek će postojati raskorak, u većoj ili manjoj meri. Svet se menja, nije nam dato da spoznamo snagu duvanja božanskog vetra. Bilo je i gorih vremena. Svet evoluira, kuda će nas odvesti? Nadam se nečemu boljem.
Valentina Novković: Vi ste pesnik, slikar, prevodilac, kakva je uloga umetnika u ovom vremenu?
Stanislav Li: Radim i u pozorištu: pišem dramske tekstove, mjuzikle, tekstove pesama. Nesumnjivo je da umetnici imaju uticaj na svest ljudi. Život je, i sam po sebi, predstava, mi smo glumci. Odavno živim kao da mi je svaki dan prvi i poslednji tako što, s vremena na vreme, svodim račune sa životom.
Valentina Novković: Pišete u raznim žanrovima, a nova knjiga „Na rubu neba“ je zbornik izabranih pesama među kojima posebno mesto zauzimaju haiku pesme. Haiku pišu ljudi u celom svetu. Jedna teorija zagovara pravilo da haiku ne sme biti duži od onoga što se može izgovoriti u jednom dahu, no, da li je svaka kratka forma – haiku? Šta je po svojoj prirodi haiku?
Stanislav Li: Haiku odražava punoću životu, njegovо kruženje uz minimum leksike. U poslednje vreme je u celom svetu primetno interesovanje za haiku, ali mu je kolevka Japan i mi se neprestano osvrćeno na njega, kao uzor u tom žanru. Istina je da treba da stane u trajanje jednog udaha, sve duže je proza.
Valentina Novković: Čemu stremite kad pišete stihove, koji je Vaš glavni cilj?
Stanislav Li: Nemam nikakav cilj, jednostavno živim i pišem. Ako sam u prilici, štampam rukopise. Zahvaljujući internetu, odmah dobijam povratnu informaciju, tako sam stekao prijatelje u celom svetu.
Valentina Novković: Kako izgleda Vaš kosmos i da li ste uspeli da ga ovaplotite u stihovima?
Stanislav Li: Da, mislim da jesam. Moj kosmos – to su obični ljudi i priroda. I moje Ja…
Valentina Novković: Kakvo mesto zauzima poezija u XXI veku?
Stanislav Li: Ona opstaje zahvaljujući entuzijastima. Zadivljen sam činjenicom da se štampaju pesničke knjige, da se održavaju promocije istih koje su, na moje iznenađenje, poprilično posećene.
Valentina Novković: Leonardo Da Vinči je govorio „Slikarstvo je poezija koja se vidi, a poezija je slikarstvo koje se može čuti. Kakvo je Vaše mišljenje s obzirom na to da ste i pesnik, i slikar?
Stanislav Li: To sam i ja pročitao prevodeći srednjevekovnu poeziju, no, ne mislim da je poezija samo to, ona je mnogo više.
Valentina Novković: Bez čega se ne može živeti.
Stanislav Li: Bez nadahnuća.
Tekst i prevod: Valentina Novković