Nazvao sam sve ljude u Šapcu koje poznajem, ali skoro niko nije imao vise od 50 dinara. Nekako sam skupio 350 dinara, sto nije ni priblizno ceni karte. Razmišljao sam da odem na šalter i izmolim za kartu. Da prospem neku priču kako mi je majka u bolnici ili tako nešto. Ali to je zahtevalo mentalne energije, koju ja trenutno nemam. Tako da sam morao da improvizujem.
Priloženih 350 dinara uložio sam u vruć burek i cigarete, sto mi je dalo taman dovoljno energije da uđem na peron sporednim ulazom, i kada vozac izađe na pljugu, da se ušunjam u bus. Uostalom, i ako me uhvate, priča o bolesnoj majci uvek pali. Čak i kada znaju da lažeš, pustiće te. Jer ako si dovoljno očajan da prosipaš tu priču, poprilično si očajan.
Plan se, naravno, pokazao uspešnim. U Beograd sam stigao tačno na vreme da se nađem sa Velikićem. Najavio se da kasni, jer čeka nekoga, sto ubija moje šanse za intervju pre dodele. Kada se konačno pojavio bio je ni sa kime drugim nego Filipom Davidom.
Izgledali su kao dve bakice koje su izasle u rutinsku popodnevnu šetnju u parku radi prisećanja na stare dobre dane. Bio je hladan i vetrovit dan. Velikić je hodao sa rukama duboko uronjenim u džepove dugačke zimske jakne i simpaticnom kapicom koja mu je prekrivala pola lica. Dok se Filip David ceo uvukao u svoj ogroman, starinski, crni kaput.
– Čitaoče, ovo je Filip David. – rekao je Velikić svečano. – Filipe, ovo je moj čitalac.
– Drago mi je. – reče Filip David pruzajući mi ruku sa dragim, gotovo kaluđerskim osmehom na licu.
– Čast mi je. – rekao sam, još uvek ne verujući da se rukujem sa Filipom Davidom.
Hodao sam sa njima blentavo, ne znajući sta da kažem dok su razmenjivali anegdote sa prethodnih dodela.
– E čitaoče, pazi ovako. – reče Filip David trljajući dlanove kako bi se zagrejao. – Kada uđemo, ili te neko nešto pita, samo reci da si moj unuk.
– Čast mi je da budem vaš unuk.
– Evo. – uzviknu Velikić. – Zvanično vas proglašavam dedom i unukom.
– Barem za narednih nekoliko sati. – reče Filip David pruzajući mi ruku kako bismo ozvaničili.
Tek kada smo ušli u Jugoslovensku kinoteku na dodelu i kada sam uvideo kojim sam ljudima okruzen, postao sam svestan činjenice da izgledam kao šupčina. Nosio sam ćaletovu belu košulju, odrpanu vijetnamku i svetle farmerke sa ogromnom flekom od kafe koja se slila na bele starke.
Fleka me je najviše brinula. Imao sam osećaj da je svi primećuju. Najgore od svega je bilo to sto su se svi pozdravljali samnom jer su mislili da sam neko bitan zbog toga što sam sa Draganom Velikićem i Filipom Davidom.
Kada smo se konačno sklonili sa ulaza i popeli se uz stepenice, dočekao nas je glavni urednik NIN-a, Milan Ćulibrk, njegova zamenica Vesna Mališić i neki šaban koji je samo stajao iza njih i održavao ogroman, fuš osmeh. Stajali su ispred velikog postera sa logoom Nin-a i slikali se sa gostima.
Slikanje sam izbegao I otisao u hol ispred sale gde su svi obitavali. S obzirom da su se ljudi tek okupljali, stacionirao sam se iznad stepenista kako bih mogao da nadgledam ko sve dolazi.
Prvu “poznatu” osobu koju sam primetio bio je Aleksandar Obradović. Četrdesetogodišnji IT stručnjak koji je uhapšen pod sumnjom da je počinio krivično delo odavanje poslovne tajne, jer je medijima dostavio dokumentaciju iz koje se vidi da je firma GIM, koju je zastupao otac ministra policije Branko Stefanović, po povlašćenim cenama kupovala naoružanje iz “Krušika”. Dvadeset dana niko osim njegove porodice nije znao zbog čega je uhapšen. Pripadnici Bezbednosno informativne agencije (BIA) su sa petoro kola i uključenom rotacijom došli u fabriku namenske industrije “ Krušik” i uhapsili ga kao najokorelijeg kriminalca.
Tek kada je NIN objavio tekst o hapšenju, javnost u Srbiji je saznala da je Obradović taj uzbunjivač koji je otkrio da je otac ministra policije, Nebojše Stefanovića, jednog od najbližih Vučićevih saradnika, osumnjičen da je umešan u trgovinu oružjem, kojom je državna fabrika “Krušik“ oštećena, a privatne firme koje se bave trgovinom oružjem profitirale.
Već sam jednom naleteo na njega na protestima “1 od 5 miliona”, na koje sam otisao samo zbog njegovog pojavljivanja, ali s obzirom da nije bilo vremena, i previse ljudi ga je opkoljivalo, jedina stvar koju sam uspeo da mu kazem bila je: “ Svaka čast.”
Kako se peo uz stepenice sa svojom zenom i detetom, idući pravo ka meni, sve sam vise razmisljao o hrabrosti i mudima koja su potrebna da, znajući šta sledi, objavi informacije do kojih je došao.
Kada se popeo, primetio je da buljim u njega kao zaljubljena tinejdzerka i pogledao me pomalo začudjeno. U tom trenutku skočio sam da mu pruzim ruku, i ponovo, jedina stvar koju sam uspeo da izustim bila je: “ Svaka čast “.
Ostalo je još petnaestak minuta do dodele, a ja nisam imao kome da pridjem jer su se svi vrzmali oko Aleksandra Obradovića. Jedina zanimljiva osoba na koju sam naleteo bio je Dragoljub Mićunović. Prvi predsednik Demokratske stranke, golootočanin, hodajuća legenda Srpske politike.. Ništa preterano zanimljivo nisam izvukao iz njega. Pričali smo o trenutnom stanju Demokratske stranke i njegovom svadjom sa liderom Dveri, Boškom Obradovićem.
– Mene Obradović iskreno plaši. – rekao je Mićunović. – Previše Vučića vidim u njemu.
Počelo je ukrcavanje u salu. Većina mesta bila su rezervisana a ostatak ljudi je samo stajao kraj ulaza nervozno tražeći mesto, a jedina koja su bila slobodna bila su u loži koja je na suprotnom kraju sale od ulaza. Nije bilo šanse da se prodje. Bio sam osudjen na stajanje. Što ne bih izdržao.
Očajnički sam skenirao salu tražeći prolaz do lože, kada krajičkom oka primetih odškrinuta vrata u zadnjem desnom uglu sale i setih se da su ta vrata odmah posle toaleta. Nekoliko ljudi je vec pokušalo da izadje, ali neuspesno. Guzva na vratima je bila prevelika. Tako da sam stavio ruku na usta, pognuo glavu i mumlao: “ Muka mi je. Izvinite, samo malo. Povraća mi se. “. Put do vrata se magično otvorio a ja sam otčao I spokojno se smestio u ložu.
Seo sam iza Marka Bastaća, predsednika opštine Stari Grad i politikologa Bobana Stojanovića koji je bračnom paru pored držao monolog o tome kako je bojkot izbora jedino moguće rešenje u borbi protiv ove vlasti. Drzao je glavu visoko uzdignutu i ledja neprirodno ispravljena. Videlo se da uziva u monologu koji drži bračnom paru koji ga očito nista ne razume, ali svejedno konstantno klimaju glavom na sve sto izgovori. Devojka sa kojom je bio bila je drastično iznad njegove lige. Ne moze se čak ni reći da je iznad njegove lige, izgledalo je kao da se uopste ne takmiče u istom sportu.
Posle uvodne govorancije i Ilićevog govora nakon dodeljene nagrade, usledio je elitistički aplauz. Svi su nekako, uzdignute glave, tapkali dlanove vrhovima prstiju. Na scenu je zatim izašao glumac Tihomir Stanić koji već godinama tradicionalno čita odlomke iz knjige dobitnika.
Svetla su prigušena, ljudi su zatvorili oči i upali u blagi trans, vodjen dramatičnom naracijom Tihomira Stanića. Bio je to stvarno magičan momenat. Čitao je energično, sa jakim dramskim pauzama. Publika je bila apsolutno unesena u priču. Bio je to momenat kada se na licima ove publike, koja je većinski tu zbog koktel partija i razmenjivanja kontakata, video redak izliv iskrenih emocija dok su slušali petnaestominutni isečak iz knjige. Mozda ova knjiga i jeste zasluzila nagradu – pomislio sam .
Ali zvezda večeri uprkos tome nije bio Saša Ilić, jer je usledila dodela nagrade za ličnost godine, koju je, naravno, osvojio Aleksandar Obradović. Ali ovaj put aplauz je bio iskren.