U izdanju beogradskog „Liberlanda“, izašla je četvrta po redu knjiga mlade, talentovane i autentične umetnice, Tamare Milčić pod ne baš običnim naslovom „Zastani, osvrni se“. Gluma, balet, lepa reč, muzika, i tek dvadeset jedna godina života; malo li je za jedan veliki intervju, koji je za „Fokus Vesti“ ova devojka s punim pravom zaslužila i na koji je pristala bez mnogo premišljanja. O delu nadarene, mlade književnice, reditelj Miroslav Trifunović tvrdi da ona svojom rafiniranom prozom, u kojoj se već pojavljuju obrisi budućih dramskih tekstova i filmskih scenarija, vraća ljubav, veru i optimizam u svet tamne svakodnevice. S druge strane, Božidar Đurović, naš istaknuti profesor glume i reditelj, kaže da je knjiga „Zastani, osvrni se“ traktat o neprestanoj potrazi za životnim smislom i srećom, koji je Tamara zagledana u zvezde i uverena u kosmički poredak i pravdu – mladalački ali mudro, nepretenciozno ali nadahnuto, ispisuje istovremeno nikoga ne ostavljajući ravnodušnim.
Fokus Vesti: Samo dvadeset godina, a iskustvo u književnom stvaralaštvu nemalo. Sve je počelo u detinjstvu, od pesama, koje ste napisali zahvaljujući naletu umetničkog žara. Učiteljica, koja je, sticajem srećnih okolnosti, imala mogućnost da ih prva vidi, pročita i pohvali se njima pred svojim kolegama, prosvetarima, potrudila se da pokrene inicijativu bude objavljena Vaša prva zbirka „Moja prva duga od druga do druga”. Hajde da vratimo malo sećanje na to, ne baš davno vreme.
Tamara Milčić: Da, bilo je to pre 12 godina kada sam, kao devetogodišnjakinja, poželela da svakom drugu i drugarici iz odeljenja poklonim pesmu. Ta ideja bila je logični sled mog shvatanja drugarstva koje sam negovala tako što sam uživala u kreiranju različitih poklona i iznenađenja za svoje drugove i radovala se zajedno sa njima kada im se oni dopadnu. To, što je od mojih pesama nastala i prva knjiga treba da zahvalim svojoj učiteljici, nastavnicima i direktoru moje Osnovne škole „Braća Baruh“. Na ovaj način oni su meni priredili veliku čast da držim svoju knjigu u rukama, a svi lepi događaji koji su usledili verovatno su uticali na moju želju da dalje pišem.
Fokus Vesti: Ubrzo zatim, objavljujete još tri knjige. Kako se to razvijalo, koje je to štivo koje ste proučavali u Filološkoj gimnaziji bilo inspirativno, da danas, posle toliko iskustava, sebe možete s punim pravom osloviti sa „dobro jutro, književnice“.
Tamara Milčić: Dalje je sve išlo nekako lepršavo. Druga knjiga se „sama od sebe“ napisala čim sam se zaljubila, onako iskreno, kako samo deca to znaju, pa sam je i nazvala „Iskrena ljubav“. Kada sam poželela da me više ne zovu devojčicom, nego tinejdžerkom, nastala je i treća knjiga „Od 7 do 13“, pretežno autobiografskog karaktera. U Filološkoj gimnaziji najviše sam volela kada analiziramo dramska dela, jer sam tako saznavala mnoge životne mudrosti, a takođe sam od ranog detinjstva zaljubljena u glumu. Tako da, koliko god ljubav prema pisanju, čitanju i jezicima bila velika, gluma je bila i ostala moj najveći san. Trenutno sam na završnoj godini studija glume na Fakultetu savremenih umetnosti, u klasi profesora Božidara Đurovića i Hadži Nenada Maričića. Već od juna naredne godine moći ću da kažem: „dobro jutro, glumice“, jer će to biti moja profesija. Ali s obzirom na to da ne volim etiketiranje, najlepše bi zvučalo: „dobro jutro, Tamara“, a nadam se da ću svakim novim danom, živeći i stvarajući, sve više otkrivati ko sam ja zapravo, pa će mi biti sve jasnije šta je zapravo sadržano u te tri reči.
Fokus Vesti: „Zastani, osvrni se“ – liči pomalo na poziv razuma da dobro razmislimo o svemu što nas kolektivno snalazi. Čemu pogled u prošlost onima koji žele što pre u budućnost?
Tamara Milčić: Ja volim vreme u kojem živim. Verujem da sam, kao i svi mi, sada i ovde sa nekim razlogom. Otkrivanje tog razloga je, rekla bih, naša životna misija. Moja inspiracija da napišem ovu knjigu je to što ne bih volela da se meni, a i drugima desi da jureći za nekim idealima, nošeni brzim tempom života, zaboravimo da zastanemo, pogledamo oko sebe i da se zamislimo nad sopstvenim životom. Znate ono: život je lep ako se živeti zna. Svako živi život vođen sopstvenim uverenjima, obeležen pređašnjim iskustvima i zbog toga ne postoji univerzalna formula za srećan život. Isto tako ne postoji ni spisak onoga na šta bi trebalo da se osvrnu ljudi. U knjizi su samo neki od predloga, ali svaki čovek posmatra iz svoje prizme i tumači stvari na autentičan način. Volela bih da moja knjiga bude podstrek čitaocima da zastanu. A šta dalje – znaće sami. Svedoci smo istih okolnosti, ali ono što pravi razliku je naš odgovor na te okolnosti. Rekla bih da od toga zavisi da li smo ogorčeni ili fascinirani životom. Ja biram ovo drugo. Prošlost nosim sa sobom u nove pobede kao snagu koja me vuče napred i kada posustajem i u njoj nalazim mir vraćajući se u mislima onim trenucima vrednim življenja. Ali živeti u prošlosti ili u budućnosti znači propuštati sadašnjost. A ona je jedino ono što imamo. „Zastani, osvrni se“ poziva na prisutnost u trenutku i što se više trudim da i sama tako živim, to intenzivnije i potpunije osećam život, a za mene je čitava poenta – osećati. Maštajte o budućnosti, sanjajte, ali znajte da su vaši snovi ostvareni samim tim što ste tu, što ste živi. Budite zahvalni. Tada dopuštate univerzumu da želje sasvim lagano, bez pritiska, sprovodi u delo. I stvarno funkcioniše. Pokušajte.
Fokus Vesti: Opisujući mladu generaciju, one kojima se obraćate i kojima pripadate, suočavate se sa brojnim izazovima. Jedan od njih je i taj koji verovatno uvek lebdi iznad rukopisa u nastajanju da – nećete biti shvaćeni kao glasnogovornik svoje generacije.
Tamara Milčić: Rekla bih da je moja knjiga univerzalna, da je mogu čitati različite generacije. Srećom, prihvatila sam činjenicu da nikada ne mogu biti u potpunosti shvaćena onako kako sam ja zamislila, kao i da se nikada ne mogu dopasti svima. Svako tumači ono što pročita na drugačiji način. Zbog toga se ne trudim da budem shvaćena. Pišem onako kako osećam, a ako ljudi to žele da pročitaju, a potom moje reči prepoznaju kao nešto iskreno, samo može da mi bude drago.
Fokus Vesti: Na internetu piše da ste nedavno izjavili da je najveća podrška koju ste imali tokom pisanja, u stvari bila podrška najmilijih.
Tamara Milčić: Imala sam tu sreću da imam prelepo detinjstvo, puno ljubavi, podrške, razumevanja. Sa sigurnošću mogu da kažem da porodična atmosfera u velikoj meri utiče na to kakvi ćemo ljudi postati. Osećati da je neko uvek tu za tebe i da te bezuslovno voli, velika je privilegija. Ja sam osetila i drugu stranu, kada izgubiš nekoga koga neizmerno voliš, međutim, ona pređašnja osećanja i uspomene nikada neće izbledeti, i moj tata je zauvek moja zvezda na nebu.
Fokus Vesti: Hajde da za trenutak vratimo film unazad i saznamo više o ostalim ljubavima koje gajite u umetnosti, baletu i muzici. To nekako i ide zajedno, jedno s drugim, zar ne?
Tamara Milčić: Kao i kod mnogih drugih umetničkih duša i kod mene se različite umetnosti prelivaju pružajući autentičnu boju mom biću. Završila sam Osnovnu baletsku školu „Lujo Davičo“, kao i Osnovnu muzičku školu „Josif Marinković“. Bavila sam se baletom skoro čitavu deceniju, sviram klavir, pevam, glumim, pišem. Sve ove veštine pričinjavaju mi veliko zadovoljstvo i mislim da je ova svestranost veoma važna, jer mi pre svega pomaže da se bolje iskažem u glumi, koja je moj životni izbor.
Fokus Vesti: Tri uloge koje smo sa oduševljenjem gledali u Vašem tumačenju, siguran su znak da je gluma talenat koji je s pokrićem prosto eksplodirao iz Vas.
Tamara Milčić: To su, nadam se, tek počeci nečeg većeg i značajnijeg. Prvu ulogu na filmskom platnu imala sam u filmu „Pretpostavka nevinosti“ u školi glume „Prvi koraci“. Zatim sam se oprobala u glumi na engleskom jeziku u filmu „Somewhen, somewhere“ i to mi se veoma dopalo. Igrala sam epozodne uloge u serijama „Urgentni centar“ i „Dinastija“. Takođe sam bila u prilici da učestvujem u predstavama koje je režirao glumac Lazar Dubovac, kao što su: „Ljubav za početnike“, „Lajanje na zvezde“, „Solunci i Solunke govore“. Zahvalna sam na svakom iskustvu, jer mi je pomoglo da budem sigurnija u sebe. Naravno, na fakultetu svakim danom saznajem sve više, pa se nadam da će do ove eksplozije o kojoj govorite, tek doći.
Fokus Vesti: Blistava pojava, mudre misli, beskrajan talenat na više različitih polja, knjiga koja beleži veliki uspeh i stiže do velikog broja čitalaca, uloge koje su zapažene, ima li još nešto što želite da iznedrite iz sebe, a da je u vezi sa umetnošću?
Tamara Milčić: Hvala na komplimentima. Mene milioni snova drže budnom. Priželjkujem raznovrsne uloge, kako u pozorištu, tako i na filmu. Takođe mi je velika želja da nastupim u nekom mjuziklu, a nadam se da ću biti u prilici i da pozajmim svoj glas nekom crtanom junaku. Nedavno sam učestvovala kao voditelj na humanitarnom koncertu Anđele Ninković, kojim je prikupljen novac za lečenje dece obolele od raka. Veoma mi se dopada ideja da svojim umetničkim radom mogu pomoći nekome.
Fokus Vesti: Od vas se očekuje da koračate stazama umetnosti, a šta priželjkujete lično, gde biste hteli da ostvarite najveće domete?
Tamara Milčić: Svaki čovek prirodno želi da se ostvari ne samo profesionalno, već i privatno. Volela bih da i ja nekom pružim toplu porodičnu atmosferu kakvu sam ja živela, ali za to ima vremena.
Videću sa univerzumom šta sledeće planira za mene. Samo želim da budem zdrava i radosna, da živim punim plućima. Ostalo će sve doći ako dovoljno želim.
Fokus Vesti: Poruka za kraj?
Tamara Milčić: Privilegija je biti živ. Pokušajmo da gledamo svet očima ljubavi, da više slušamo i razumemo jedni druge, a manje kritikujemo i osuđujemo. Za mene je ovo svet beskrajnih mogućnosti u kome jedan trenutak, jedan susret, jedan plemenit gest može preokrenuti život u sasvim novom pravcu. Zato: zastanimo i osvrnimo se.
Autor intervjua: Dejan Grujić