VANJA BULIĆ: Iza svakog uspeha stoji naporan rad

Vanja Bulić je autor 22 knjige. Autor je kultnih “Crnih bisera” koje možete da gledate na Blic TV. Danas je odbojkaški rekreativac, a nekada je bio i odbojkaš Radničkog. Nastupao je sa rok bendom “Sidra”, bio koscenarista kultnog filma “Lepa sela, lepo gore” i još mnogo toga radio u životu. Sa suprugom Slađanom ima trojicu sinova, Dušana i blizance Ognjena i Ivana, kao i dvoje unuka. Iako je u penziji, i dalje snima i piše.

FOKUS VESTI: U poslednjih desetak godina nekoliko Vaših romana je dobilo priznanje “Zlatni hit liber” za najčitaniju knjigu. Za početak ovog intervjua moram da vam postavim jedno pitanje na koje možete a i ne morate da mi date odgovor. Gospodine Buliću kako se pišu bestseler romani?

VANJA BULIĆ: Kada bi se znao odgovor na to pitanje, svi bi pisali bestselere. Ja uživam u pisanju i tekst pre svega mora meni da se dopadne. Eto, dogodilo se da se moj i ukus čitalaca poklapaju. 

FOKUS VESTI: Da li se dobri pisci jednostavno rađaju sa talentom za pisanje ili je ipak reč o životnom iskustvu, marljivom radu i disciplini koji određuju put jednog uspešnog pisca? 

VANJA BULIĆ: Iza svakog uspeha stoji pre svega talenat, u početnoj fazi, a potom se talenat brusi stalnim radom. Najbolje je poređenje sa sportistima. Imate u juniorskoj  konkurenciji talentovane momke, koji stalno radom unapredjuju ono što im je Bog darivao. A imate one koji su poverovali da je talenat dovoljan. I godine prolaze, a ljudi i dalje govore da su talentovani, ali im nešto nedostaje. To nešto stiče se radom, stalnim radom. S druge strane, imate ljude koji nisu talentovani, ali neprestano rade, trude se. I neretko, oni pobeđuju one koji su ostali samo na nivou talenta. Ista stvar je sa pisanjem. Imate pisce koji su zastali na uspehu svojih prvih knjiga i koji su poverovali da je to dovoljno.

FOKUS VESTI: Napisali ste nekoliko jako intrigantnih romana, rekao bih da je tematika tih triler romana na samoj ivici provokacije. Da li vas inspirišu teme koje plešu po tankoj liniji?

VANJA BULIĆ: Poslednjih deset knjiga sa glavnim junakom Novakom Ivanovićem sam i zamislio kao spoj intrigantne sadašnjice i ništa manje intrigantne prošlosti. Sve što je u mojim knjigama vezano za istoriju u religiju, bez obzira koliko intrigantno zvuči je tačno i provereno. A trilerska priča uronjena u sadašnjost je potrkrepljena događajima iz stvarnosti. Već trideset godina mi živimo u trileru sa neizvesnim krajem. Takve su i moje knjige, pa se događa da mi neki čitaoci kažu da u njima ne vide pravi kraj priče a to znači da u tom trenutku knjiga ima svoj drugi život, jer pažljivi čitalac u mislima  nastavlja priču.

FOKUS VESTI: Bili ste novinar koji je svojim reportažama znao da zainteresouje čitaoce. Koliko je to iskustvo pisanja reportaža uticalo da postanete pisac?

VANJA BULIĆ: Pisanje reportaža i analitičkih tekstova je doprinelo da drugi, a tek potom i ja, shvate da sam iskoračio ka literaturi. Danas je u novinama malo prostora za razigravanje mašte novinara i sve se uglavnom svodi na čistu (dez)informaciju. Novine se pune tekstovima nastalim uz pomoć interneta, intervjui se prave uglavnom uz pomoć telefona ili se sagovorniku pošalju pitanja, a on uzvrati odgovore mejlom. Onda u tim tekstovima nema atmosfere i dimnamike koju donosi razgovor uživo. Radio sam u srećno vreme novinarstva kada se novinar trudio da tekstom pobedi televiziju, što znači da je tekst pisao tako da čitalac ima utisak da vidi ono što je napisano. To je pisanje u slikama. Kad sam napisao reportažu “Osam dana u grobu” svi su prepoznali priču za film. Tako je nastao scenario za film “Lepa sela lepo gore”.

FOKUS VESTI: Koliko puta se dogodilo da, u vreme dok ste radili kao novinar u pisanim medijima,  zbog svog oštrog pera dobijete ozbiljne pretnje?

VANJA BULIĆ: Dok sam radio u “Dugi” u vreme koje je bilo srećno samo za novinare (trenutak istine ili si novinar ili…), svaki član redakcije koji je pošteno radio svoj posao, dobijao je neku vrstu pretnji. Kako sam prošao ja ili neki moj kolega ili koleginica, nepristojno je govoriti kada se zna da je moja draga koleginica Dada Vujasinović ubijena. Sve ostalo je zanemarljivo.

FOKUS VESTI: Kojoj se knjizi stalno vraćate?

VANJA BULIĆ: Moja omiljena knjiga je “Tvrđava” Meše Selimovića. Kad je čitam (čitao sam je pet puta), uvek mi se čini da je prvi put. Poslednji put sam je čitao pre tri godine i jedva čekam da ponovo upadnem u Mešinu mrežu.

FOKUS VESTI: Čuo sam da ste u drugom razredu gimnazije objavili nekoliko pesama u listu „Četvrti jul“ i „Student“. Da li imate ambiciju da jednog dana objavite knjigu poezije? 

VANJA BULIĆ: Da mi je znati ko me je to ocinkario… Dobro ste obavešteni. Te pesme su bile jedan od načina udvaranja. Pisane su u akrostihu. Bilo je lako pisati o Veri, jer reč od četiri slova u akrostihu dobija četiri strofe. Kod Ilinke sam shvatio da je takvo pisanje napor. Tada je bila popularna pesma “Anastazija” i dobro je što se nisam zabavljao s nekom Anastazijom. To su moji pesnički dometi, ako izuzmem nekoliko prepeva sa engleskog, jer sam šezdesetih godina bio član rok grupe “Sidra”. Najuspešniji je bio prepev pesme “Dok suze teku”, koju je pevao Mik Džeger. Poezija je vrhunac literature i zaista je valja prepustiti znalcima. U jednom pozorišnom komadu sam napisao parodiju pesme “I medj’ javom, i medj snom”. 

FOKUS VESTI: Kako izgleda jedan radni dan Vanje Bulića?

VANJA BULIĆ: Svakog dana pišem četiri sata. Imam sreću što se i kao penzioner bavim poslom koji najbolje znam; pisanjem i televizijom. Važno je i ovo da dodam – odlaskom u penziju dobio sam osam sati dnevno za odmor i pisanje, jer ne moram da to vreme provodim u redakciji. Zadržao sam stare navike: odbojka, preferans, pečenje rakije s kumovima, druženja uz gitaru, redovan odlazak na Zlatibor. Mogu samo da zamislim kako je teško ljudima koji su odlaskom u penziju vezani isključivo za fotelju i televizor.

FOKUS VESTI: Kako bi glasio Vaš savet mladom piscu?

VANJA BULIĆ: Samo piši. Piši. Piši. Piši… Kvalitet uvek neko prepozna. Dok se to ne dogodi, piši, piši, piši… I nikad ne pomisli da nisi shvaćen. 

Autor intervjua: Karlo ASTRAHAN

Foto: Privatna arhiva

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *