Prošlo je tačno pola veka otkako je fudbalski tim Crvene Zvezde predvođen legendarnim trenerom Miljanom Miljanićem, osvojio dvostruku titulu one stare, velike Jugoslavije. Naravno, nije to bila ni prva ni poslednja dupla kruna, ali upravo je ta, 1968. godina, bila prelomna za najpopularniji srpski i jugoslovenski klub. Jer od tog trenutka, crveno-beli su za svega četiri godine osvojili tri uzastopne titule prvaka države, Srednjoevropski kup, tri kupa Maršala Tita, i došli na sam prag neslućenog uspeha – finala tadašnjeg Kupa evropskih šampiona.
U tome su ih sprečili fudbaleri atinskog Panatinaikosa u legendarnom i nikada do kraja razjašnjenom polufinalu (rutinska pobeda kod kuće od 4:1 i čudnovat poraz u gostima od 0:3), ali uprkos neuspehu, još tada je začet san koji će se ostvariti dvadesetak godina kasnije, u Bariju, 29. maja 1991. godine.
Mlađi ne pamte, a stariji uveliko zaboravljaju da su taj prvi sastav činili Ratomir Dujković na golu, Milovan Đorić i Petar Krivokuća na bekovima, Miroslav Pavlović, Kiro Dojčinovski i Slobodan Škrbić u half liniji, te Stevan Ostojić, Zoran Antonijević, Vojin Lazarević, Jovan Aćimović i Dragan Džajić u napadu. Ovoj sjajnoj generacije kasnije su se pridodali i Aleksandar Saša Marković, Stanislav Karasi, Branko Klenkovski, Slobodan Cole Janković, Žika Jevtić i mnogi drugi majstori fudbalske igre, reprezentativci i nadasve dobri ljudi. Koliko dobri, uverili smo se prošle nedelje kada smo ih posetili u Klubu veterana, smeštenom na zapadnoj tribini stadiona „Rajko Mitić“.
Zapravo, povod za ovu posetu, baš kao i redove koje se upravo nižu pred vama, bila je jedna sasvim drugačija priča, nimalo fudbalska, a opet života vredna. Naime, dočuli smo da grupa ovih nekadašnjih igrača, bez imalo pompe i želje da se reklamira, već godinama vodi računa o desetočlanoj porodici Đurić iz sela Laćarak kod Sremske Mitrovice. Ovu čudnu „ekipu“ na čelu s majkom Jovankom, čine i Cvija, Miloš, Milan, Nemanja, Milica, Stefan, Mihajlo, Ognjen i Uroš, sve sami Đurići, đaci poređani u vrsti, jedan drugom do uveta. Imali su oni doskora i svog kapitena, oca Todora, ali ga je prerana smrt odvojila od onog što je smatrao najvećim bogatstvom. A opet, gde god je mnogo dece, kao po nekom nepisanom pravilu, vazda bi bilo i premalo hleba. Najmnogobrojnija i najveselija porodica u Sremu godinama je bila na rubu egzistencijalnog opstanka, pritisnuta besparicom, nemaštinom i nagomilanim dugovima.
Međutim, izgleda da to odozgore neko sve vidi, a prvi koji je to shvatio bio je i tadašnji direktor Elektrovojvodine iz Sremske Mitrovice, Đorđe Faor, koji je učinio nešto nepojmljivo za naše uslove. Kada mu je predočeno u kakvim uslovima žive Đurići, kao i to da će im zbog neplaćenih računa uskoro morati da isključe struju, lično je sišao na šalter svoje firme i izmirio sva dugovanja. Potez vredan divljenja koji je zabeležen i u lokalnim novinama. Vest se brzo proširila, a ubrzo je stigla i do Slobodana Škrbića, nekadašnjeg beskompromisnog halfa i reprezentativca Jugoslavije.
– Iskreno, pogodila me je sudbina te dece, podsetila me je, valjda, i na moje detinjstvo – priča nam Škrbić dok nas u Klubu veterana posluženjem nudi niko drugi do veliki Vladimir Petrović Pižon, jedna od najvećih fudbalskih legendi koja je ikada igrala na ovim prostorima. – Želeo sam da ih vidim i upoznam. S Vojinom Lazarevićem, prijateljem i saigračom iz fudbalskih dana, krenuli smo nasumice i nenajavljeni, a da ne bismo išli „praznih ruku“ iz njegovog pčelinjaka smo poneli i 30 tegli meda. Nismo znali šta bi drugo…
Opušteno u Klubu veterana: Dule Savić i Jovan Kule Aćimović.
A šta god da su poneli, ne bi pogrešili. Jer ova porodica i danas, baš kao i pre pet godina, živi samo sa 16.000 dinara socijalne pomoći i 8.000 dinara dečijeg dodatka. Po nekom suludom zakonu, pravo na dodatak ima tek četvoro dece, dok se ostali, verovatno, smatraju viškom. Žive od onog što poseju, greju se s onim što prikupe, oblače se s onim što naslede. I vazda ničeg dovoljno.
– Dobra su to deca… – s uzdahom priča Škrbić. – Najstarija Cvija ima 17 godina i učenik je srednje ekonomske škole. I naravno, odličan je đak. Mlađi brat, Miloš, upisao je srednju veterinarsku školu, eh koliko bi im sada značila jedna skromna, makar i najminimalnija stipendija. Ostali su osnovci, uskoro će, za godinu ili dve, u školu krenuti i najmlađi. Mnoge će muka pregrmeti dok se i poslednje dete ne dočepa svoga hleba.
O svom doprinosu i svemu što čini da im život olakša, Škrbić ne želi da priča, sve bi mu to ličilo na neku vrstu reklame koja mu nije potrebna. A da čini, zaista čini! Više saznajemo od njegovog saigrača iz šampionskih dana, Aleksandra Saše Markovića, koji ga verno prati i u ovoj utakmici.
– Sve nas je animirao i podstakao da se uključimo – kaže Saša. – Mesečno ih obiđemo barem dva puta, ponesemo šta možemo, a neretko i njih dovedemo u Beograd. Decu vodimo u pozorište, bioskop, pokušavamo da ih otrgnemo od surove svakodnevice. I trudimo se da i druge angažujemo, da barem pokušamo da rešimo i one veće probleme.
Uvek se trudio da sve bude pod konac, nekad sa saigračima na terenu, a danas sa gostima u klubu – Vladimir Petrović Pižon
Zahvaljujući njima, nekadašnjim legendama Crvene Zvezde, deca su prvi put videla i svoj računar, podignuti su plastenici, rešava se i problem grejanja. Želja je da se Đurići osposobe i osamostale, da stanu na svoje noge, i pritom se ne libe da u toj misiji založe i svoje ime. Barem kod onih koji ih se još sećaju.
– Obraćamo se preduzećima i ustanovama, neko nam izađe u susret, drugi pak okrenu glavu – kaže popularni Škrba. – Za neke od njih to je igra, a za nas, bivše fudbalere a ponajviše ovu decu, to je mnogo više od igre. Igra za opstanak, igra za puki život.