Svako ko zaštiti nasilnika, bludnika i razvratnika, bez obzira na nivo obrazovanja, društveni status ili pripadnost nekoj stranci, rizikuje da se i sam opogani, na prezir i sramotu sopstvenih potomaka.
Kolika džukela treba da budeš da bi svoju moć i „društveni ugled“ zloupotrebio i nasrnuo na nečiju kćerku, sestru ili ženu? Koliko jadan i duhovno sakat treba da se rodiš da bi seksualno nasrtao na nejake i ranjive, na sve one koje se bore za parče hleba i biološki opstanak? I pritom, kada se sve razotkrije i suočiš se sa krivicom, podviješ rep, počinješ da pištiš, kmečiš i kriješ se pod suknjom nekog jačeg ili moćnijeg.
Iako za profil nasilnika ili pedofila često vezujemo ljude s margina života, poslednji primeri ukazuju da sve češće postajemo i društvo moralnih nakaza u kojem, neretko, prednjače upravo oni koji bi svojim položajem i funkcijom u hijerarhiji trebali, barem po definiciji, da predstavljaju uzore i moralne vertikale celokupne zajednice. Nažalost, primeri iz Bora, Brusa i Petrovca na Mlavi, ukazuju na potpuno poremećen sistem društvenih vrednosti koji je omogućio da najgori ljudski šljam ispliva na površinu.
Zamenik gradonačelnika Bora, Branko Perić (60), našao se u središtu skandala kada su se fotografije na kojima se grli i ljubi u usta s petnaestogodišnjom devojčicom osvanule na jednom Fejzbuk profilu. Lokalni funkcioner se pravdao da joj je time samo čestitao na dobro urađenom poslu, štaviše da je na sličan način „nagradio“ i ostale učesnice na ovom projektu, ali mu niska dela u sticaju nije spasilo fotelju. Srećom po njega, zaključeno je da odnos nije bio prisilan i da je devojčica starija od 14 godina što ga je, barem za sada, spasilo krivičnog gonjenja.
Mnogo veći problem na Sudu će imati prvi čovek Brusa i visoki partijski funkcioner, Milutin Jeličić Jutka,koji će morati da objasni zašto je svojoj bivšoj sekretarici Mariji Lukić slao na hiljade lascivnih poruka. Prema njenim navodima, Jeličić ju je poljubio u usta protiv njene volje, dodirivao ju je, stavljao ruku na grudi, pretio i zahtevao seksusalni odnos kao uslov za napredovanje na poslu. Iako se sudski epilog tek očekuje, nakon podizanja tužbe za polno uznemiravanje i nedozvoljene polne radnje, Marija je ostala bez posla, a lokal njenog muža je zatvoren.
Time, međutim, nije okončana i lista potencijalnih žrtva. Po rečima njenog advokata, Borivoja Borovića, broj seksualno uznemiravanih žena od strane Jeličića je znatno veći, ali njihove tužbe nikada nisu završile na Sudu usled odugovlačenja i zastarelosti postupka. U međuvremenu, sudija Osnovnog suda u Brusu zabranio je prisustvo novinara ročištu, očigledno s namerom da se zaštiti optuženi, a ne potencijalna žrtva.
Najgore je prošla siromašna, petnaestogodišnja devojčica iz sela Dobrnje kod Petrovca na Mlave.
Prema navodima medija, ona je najpre bila žrtva iživljavanja svojih vršnjaka, a zatim su se u seksusalnom namirivanju strasti uključili i njihovi roditelji, među kojima ima i lokalnih moćnika, opštinskih funkcionera, predstavnika tužilaštva i policije, svih onih koji bi po prirodi stvari trebali da se bore protiv ovakvih pojava.
O celom slučaju obavešteno je Republičko javno tužilaštvo i Sektor unutrašnje kontrole MUP-a Srbije, a s obzirom na to da postoji na desetine video-snimaka silovanja i orgijanja nad nemoćnom devojčicom, u Petrovcu na Mlavi zavladalo je opsadno stanje. Mnogi se trude da zataškaju slučaj, a u gradu se uveliko priča da će devojčici biti ugrožen i život ako ne bude promenila iskaz.
Moć i bahatost često idu pod ruku, ali i kukavičluk. Čim se suoče sa posledicama, „uglednici“ počinju da prete, ucenjuju i pozivaju se na veze u tužilaštvu, policiji, pravosuđu, pa čak i u najvišim državnim organima. I nije to čudno. Čudno je kada zaista i dobiju zaštitu, čime se i oni što protežiraju, nesvesno, a ponekad i mimo svoje volje, uvaljuju u glib nečijeg razvrata i bluda.
Jer ono što nikako ne bi smeli da smetnu s uma da su džukele – džukele, bez obzira na obrazovanje, društveni status ili pripadnost nekakvoj stranci. Ko to zaboravi rizikuje da se i sam opogani, na prezir i sramotu sopstvenih potomaka.
Tekst: Vlada Arsić – za sajt Fondacija Tijana Jurić
www.tijana.rs