Fokus Vesti: Da li je pobeda na literarnom, pionirskom konkursu „ Armija čuvar slobode i mira“ promenila život desetogodišnjeg Vladimira koji je odrastao na beogradskom asfaltu socrealizma i slobodarskog buntovništva sedamdesetih godina prošlog veka?
Vladimir Jovanović: Dugo sam u potpunosti negirao bilo kakav uticaj ovog, pomalo zaboravljenog, događaja iz ranog detinjstva ali, kako vreme prolazi, čini mi se da je mnogo više uticao na mene nego što sam bio voljan da priznam. Kao pobednik tog konkursa dobio sam kao nagradu knjigu „Veliko dvorište“ Stevana Raičkovića, počeo da beležim nekakve pesmice u stari rokovnik sa logom „Ljubljanske banke“ i narednih par meseci glumio nadmenog klinca-pisca koji se, poput malog Zokija iz filma „Tito i ja“, ne libi da čak i svog profesora srpsko-hrvatskog jezika upita ako je moguće da na prvom pismenom zadatku u petom razredu, na zadatu temu napiše pesmicu, umesto uobičajenog pisanog sastava. Na sreću ta faza je kratko trajala i ubrzo sam se okrenuo „neuzvraćenim ljubavima“ fudbalu i muzici – aktivnostima za koje sam imao malo, ili gotovo nimalo talenta.
Fokus Vesti: Slušanje muzike, žurke, rokenrol, devojke, filmovi, predstave i odluka – ekonomija kao životni izbor. Kako to, zašto to?
Vladimir Jovanović: Sa ozbiljnim slušanjem muzike krenuo sam, kao trinaestogodišnjak, početkom osamdesetih. Negde u isto vreme, čitajući „Džuboks“ i omladinsku štampu, pre svega zagrebački „Polet“, zainteresovao sam se i za koncerte, sub-kulturne pokrete, filmove, knjige, predstave… Žurke i devojke su ipak došle malo kasnije i možda je bolje da ih ne komentarišem jer bi sa ove vremenske distance verovatno mnogo toga „nakitio“ i odenuo u ruho autofikcije. Veliki deo mojih prijatelja je, za razliku od nekih predhodnih generacija, uglavnom samo maštao o „seks & drugs & rock'n'roll“ utopiji i odlascima u svetilišta te kulture – London, Nju Jork, Amsterdam… Ne kažem da neki od nas ove stvari nisi iskusili „iz prve ruke“, pa ni platili glavom različite neumerenosti, već govorim o sopstvenom iskustvu pokušaja kreiranja alternativne stvarnosti, možda i nedovoljno ankerisane za pravi sistem vrednosti, a svakako oktroisane ličnim preispitivanjima, strahovima i nespremnošću da se tom svetu prepustim bez ostatka – sa odlomljenim retrovizorima i neispravnim kočnicama. Jedna prava, ozbiljna studentska ljubav, ona za ceo život, ushićenje očinstvom i, nešto kasnije, sunovrat ušuškane soc-realističke realnosti ponukale su me da se suočim sa ozbiljnijim životnim temama i primat dam ekonomiji preživljavanja i onome „od čega se živi“, odlažući gotovo sve umetničke nemire za neko buduće vreme u kome će se prigušiti veltšmerc i ipak bezrazložni osećaj krivice da sam jednom ishitreno trampio „veru za večeru“.
Fokus Vesti: Beograd je grad Vaše sudbine, mesto gde ste promenili više adresa, u isto vreme ljubavi, poslova, zanimanja, motiva za stvaralaštvo. Kako Beograd pamtite iz mladih, a kako opisujete ovih dana?
Vladimir Jovanović: Ruku na srce, meni je Beograd uvek isti. Pupak mog sveta. Satkan od sećanje, kaledioskopske stvarnosti, bolnih priča sa srećnim krajem. Poned sidro, gotovo uvek svetionik, najčešće damar povratka kući, kad voz nostalgije koji vonja na neopranu savest, u krmeljivom, kasnoavgustovskom jutru uspori pored Sajma pripremajući se da pristane kraj uspavane Štajge, iako na mestu ove bolne reminiscencije već neko vreme stoji besmisleni šoping-mol, najmoderniji u ovom delu izopačenog univerzuma.
Fokus Vesti: Narodna epika i simbolika, uticaj britanskog panka, domaćeg novog talasa, Kapor, Oklopdžić, rokenrol već pominjani, Studio B, filmovi Miše Radivojevića i Gorana Markovića, sve je to nešto što je Vaš habitus unapređivalo. Gde se tu pronašla neka tačka na horizontu kojoj ste krenuli? Šta je ta tačka sadržavala?
Vladimir Jovanović: Što bi rekao Jasenko Houra, dok je još imao kakav-takav pobunjenički kredibilitet: „ Ja sam odrastao uz ratne filmove u boji, česte tučnjave u školi, narodne pjesme pune boli“. Tih formativnih godina, sve je zaista započinjalo Prletom, Tihim,Valterom, Crnim Rokom, Jastrebom, Boškom „komandantom“ iz „Neretve“, Kapetanom Lešijem, betmenovskim podvizima Kraljevića Marka, dilemama Banović Strahinje i erotskim tenzijama Malog Radojice. Junačka i revolucionarna epika je grafitnom olovkom iscrtavala obrise moralnih i estetskih svetonazora, ali ih je trajno oblikovao, i podebljao arterijskim markerom eho eksplozije britanskog panka i domaćeg novog talasa, urbana estetika Dragoslava Andrića, Mome Kapora, Mike Oklopa, Slobodana Selinića, Bore Ćosića, pa i zauvek zapamćene top liste Slobe Konjevića i filmske replike Pere Trte, Flojda, Slobodana Miloševića. Naravno, ne Mirinog, već onog iz filma „Dečko koji obećava“. Čitav ovaj okean kulturnog nasleđa bivše „domovine s Titom“ mogao bi da stane u jednu, jedinu kap, dovoljnu da pokrene na akciju i gerilski umetnički aktivizam. Ja bih je nazvao KREATIVNOST, ali dopuštam da imate i neko prikladnije ime.
Fokus Vesti: Rokenrol je u jednom trenutku bio mogući izbor Vladimira Jovanovića? Grešim, ili ste ozbiljno pristupili tom uglu svog talenta sve do današnjih dana?
Vladimir Jovanović: U suštini moje bavljenje rokenrolom je bilo mnogo više spisak lepih želja ovaploćen u nekoliko tinejdžerskih bendova, nešto svirki i jednim singlom za PGP, tamo negde posle vojske, 1986.-87.godine. Nešto drugo je tu ipak mnogo bitnije. Bitna je ta sirova pokretačka, kreativna energija, praktično neuništiva i nezavisna od vrste umetnosti u kojoj je prepoznata. Osećam je, dan-danas, neizmenjenu, u svakoj rečenici koju uspem da destilujem iz moždanih tankova i, kroteći je, pokušam da joj dam nekav novi smisao. Rokenrol je, u mom slučaju, samo promenio agregatno stanje.
Fokus Vesti: Onda, jedan izuzetan način da stvaralaštvo pisca stigne do mnogih čitalaca. Mirjana Bobić Mojsilović Vam daje šansu. Kako ste je iskoristili, i da li je to sve zajedno, posmatrano danas, bio samo slučaj ili nagoveštaj novog poziva u Vašem životu?
Vladimir Jovanović: Definitivno, da nije bilo nesebičnosti požrtvovane Mirjane Bobić i njenog vizionarskog „skautinga“ verovatno ne bih ni pomišljao da svoje izmaštane junake ikada pustim na svež vazduh, da se pošteno izigraju i istrče. Znate, kada vam osoba tog književnog i novinarskog formata kaže da je bukvalno „plakala od smeha“ čitajući vaše priče „Kurafte Kinezi“ i „Alfa Romeo i Julija“, koje su se našle u zbirkama „ANTIDEPRESIV“ i „RECEPTI ZA SREĆAN ŽIVOT“, koje je ona priredila, počnete da laskate sami sebi da su to ti nagoveštaji novog poziva, kako ste slikovito rekli i da bez ikakvog kompleksa literarni život može da započne i u ranim četrdesetim godinama. Nemoj samo da se uobraziš , kad postaneš popularan – rekla bi Mirjana Bobić kroz osmeh na nekom Sajmu knjiga, preporučivši svom tadašnjem izdavaču da sam zreo za prvi roman.
Fokus Vesti: „Malo nam za sreću treba“. Tako ste nam poručili u vreme kad nije bilo ove današnje pošasti, u svojoj prvoj knjizi. Proročki zvuči danas, a kakve utiske je ta prva knjiga izazvala u javnosti i da li ste bili zadovoljni dok ste ih sabirali?
Vladimir Jovanović: Sa ove distance, osećanja su mi prilično pomešana. Mnogo više razmišljam kako je sve moglo da izgleda i šta ću popraviti u nekom budućem novom izdanju. Ipak i posle pet godina od objavljivanja tekst je još uvek pitak, dijalozi eksplozivni a optimizam viralan. Pisan na fonu savremenog ispovednog romana, na samoj granici autobiografije i autofikcije, mogu reći da živi svoj paralelni život u srcima čitalaca koji opravdano očekuju nastavak priče. Da parafraziram mog urednika, velikog pesnika Zvonka Karanovića – „moraćemo uskoro da ga remiksujemo“.
Fokus Vesti: Caca, psihotična bibliotekarka i blogerka, Bubalo, njen pesimistični verenik, profesor matematike, i Marija, njegova beskrupulozna bivša supruga u “bizarnom ljubavnom trouglu”, na rubu stvarnosti strašnijoj od petparačke literature. Prevara u najavi. Novi roman „Čiklit“. Šta ćemo sad kad je objavljen, a mi još uvek ne znamo razlog zbog kojeg ste izabrali da se baš tako zove, „ČIKLIT“?
Vladimir Jovanović: Naslov „ČIKLIT“ je omaž petparačkoj literaturi i nekoj vrsti kemp estetetike i u korenu se naslanja na moju trajnu fasciniranost tim oblicima popularne kulture, bez trunke primisli snobovskog nipodaštavanja visokotiražnih, žanrovskih naslova i tzv „ženskog pisma“, inače omiljenih lakih meta domaće literarne čaršije. Duboko sam uveren da će kulturni preporod, započet uveliko u sferi pisane reči, uspeti samo ukoliko svi zajedno, radeći od vrata do vrata, doprinesemo regrutovanju armije novih čitalaca, otimajući ih bukvalno, jednog po jednog, od ekrana kontaminiranih sadržajima nedostojnih ljudskih i civilizacijskih tekovina. E, ako ste na čas pomislili da će ti roviti oteti „preobraćenici“ bezbolno prihvatiti Hamsuna, Crnjanskog, Frenzena, Knausgora, Uelbeka, bez da se, makar privremeno, kao prvi, bebeće nesigurni korak, ne oslone na književni opus „bivših novinarki“, mislim da ste tragično u krivu. Glavna junakinja mog romana Caca, nesvršena profesorka književnosti, čitav život balansira između pasionirane odanosti klasicima i blogerskog „paklenog šunda“ koji joj plaća račune. Njene dileme su i dileme autora – da li je svaka komercijalnost po prirodi stvari umetnički promašaj i da li čitljivost i lako korespondiranje sa najširim čitalačkim masama nužno poništava visoku književnu i estetsku vrednost dela. Naravno da vam neću spojlovati ko je koga prevario i ko je ubica i zašto. Moraćete sami da otkrijete.
Fokus Vesti: Dolazimo do nezaobilazne teme, pisac u vreme korone, kultura, umetnost život? Kako ste Vi iskoristili ove dane koji traju već više meseci? Da li su oni produktivni, destruktivni, uspostavljaju li kod Vas neke druge ocene vrednosti i prioriteta u životu i stvaralaštvu?
Vladimir Jovanović: Iako sam pristalica inverzno modifikovane, hipsterske motivacione poštapalice – što me ne ubije, čini me sakatim – mišljenja sam da mi „nova normalnost“ nije donela neka sistemska oštećenja. Potpuno svestan činjenice – da sve jednom može da stane – čini mi se da sam poslednjih meseci postao pažljiviji prema ukućanima, vredniji i odgovorniji u izvršavanju planiranih obaveza. Ako tome dodam i da sam spletom srećnih okolnosti u poslednjem trenutku operisao upaljenu žučnu kesu, da mi je izašao roman, da sam započeo da pišem novi i krenuo u neizvestan, ali veoma kreativan poslovni poduhvat koji me potpuno ispunjava, bilo bi krajnje neumesno da počnem da se prenemažem i kukumavčim.
Fokus Vesti: Izdavačka kuća Liberland, stoji iza Vašeg književnog dela, biblioteka „Milutin Bojić“ takođe ima veliki uticaj na pokušaj da afirmišete izmaštani pravac „Book & Roll“. Evo sada Vam i „Fokus Vesti“ daju prostora da upoznate publiku sa svojim stavovima i stvaranjem; postoji li nešto što, na kraju ovog intervjua želite da ispričate, što Vam je na duši, a što Vas nismo pitali?
Vladimir Jovanović: Možda još samo par reči o misiji ovog hrabrog izdavača i njegovog pokretača, mog prijatelja Karla Astrahana, kome dugujem neizmernu zahvalnost, a i, da se ne lažemo, čestitam mu na dobrom književnom ukusu. LIBERLAND, paradigma slobodne književne misli predstavlja obrazac novog kulturnog subjekta, imunog na otrove raspomamljenog vulgarnog kapitalizma. Ovaj duhovni SKC nekog novog književnog talasa, nastao ukrupnjavanjem pameti literarnih entuzijasta okupljenih oko biblioteke „Milutin Bojić“, nastaviće gerilski da se bori za uspostavljanje novog domaćeg mejnstrima i potpuno poništavanje granice između autora i čitalaca. Promovisaćemo svoj izmaštani pravac „Book & Roll“ , podržavaćemo nove pisce i pesnike, šireći optimizam diljem Regioslavije. „Đe čuli, i đe ne čuli“. Neka nam je srećna nova književna ZEMLJA SLOBODE!!!
Autor intervjua: Dejan Grujić
Foto: Privatna arhiva