“Ako leptir mahne krilima u Kini, može izazvati tornado u Americi“, slavna rečenica Džemsa Glejka, u današnje vreme lepo oslikava korona virus, s tim da je ovde (kako neki tvrde) „krilima zamahnuo slepi miš“ i celu planetu ubacio u neviđenu oluju.
Meni pada na pamet naš mladi Gavrilo Princip. Gavrilo, srce uzavrelo (stih grupe „Zoster), bio je taj leptir koji je ispaljenim metkom pokrenuo Prvi svetski rat. Naravno da su prethodno morali da se stvore uslovi za to. Čuveni meteorolog Edvard Norton Lorens je istražujući došao do zaključka, da kada se stvore uslovi: brzina vetra, vlažnost, temperatura vazduha… I kada se nesrećno napakuju, dovoljna je samo mala inicijalna kapisla da nastane haos. Uslovi za početak Prvog svetskog rata su bili takvi, da je bio dovoljan jedan metak, kao znak za start i sve je otišlo dođavola. Slično je bilo i sa Drugim svetskim ratom. Da se nisu spakovale silne pogubne okolnosti, ja veoma slobodno, pretpostavljam da Hitler (ludi) nikada ne bi došao na vlast i ne bi mogao da se razmaše svojim smrtonosnim krilima. Imamo naše devedeste godine. Sve se spakovalo, kada su se naši crni leptiri, razmahali i sve nas ubacili u (lokalne) teške nepogode. Stendal je rekao: „Nemojte propustistiti ništa, što bi moglo da vas učini velikim“. Bio ti virus, Hitler, Staljin, Pinoče… Ili samo napaljeni klinac ko naš Gavrilo Princip.
Dok ovo pišem, slušam album „Kind of Blue“, velikog Majlsa Dejvisa. Njegova magična truba isto je silno zakovitlala vazduh na planeti. I posle njega svet više nije bio isto mesto. Gore spomenuti (i mnogi nespomenuti) donosili si su razaranje i patnju. Lepršajući svojim muzičkim krilima Majsl Dejvis, doneo je kišu u pustinju. On je iskoristio svoju šansu da učini nešto veliko, divno. Negov lepet čuje se i danas. Iz dobro situirane porodice, otac stomatolog, studirao na Džulijardu, začetnik puno novih pravaca u džezu… To se manje-više zna. Fascinantno je koliko je uradio za Afroamerikance. Posle njega, džez nije bio samo zabava za belu rasu i, opet ću biti previše slobodan, pa ću reći da je od džeza napravio umetnost. Mada, lično nije voleo taj naziv i govorio da „svira crno“. Njegovo insistiranje da „Kolumbija“ počne sa zapoljavanjem Afroamerikanca, do ultimatuma da na koricama njegovih albuma budu „crna tela“, išao je toliko u zaštitu „svojih“ da si ga prozvali rasistom. Govorio da ne svira rok, jer je to muzika za belce, a ni džez jer je to pežorativni termin koji su nametnuli belci.
Džulijan Barns je rekao: „ Umetnost ne beleži i ne saopštava uzbuđenje, trepataj života. Ponekada ona postaje i nešto više, ona jeste taj treptaj“. Osetio sam to slušajući Majlsa Dejvisa u Beogradu. Njegova truba, povremeno je provocirala na ivici falša, na momente toliko tiha da je cela sala u tim trenucima bila bez daha, nenametljiva, moćna, izazivala je taj lepet krila leptira u meni.
A mi? Mali, osuđeni i odbačeni Srbi, potonuli smo u lenjost našeg duha koja nas je povuka u osrednjost. Kada ćemo mi čuti tu „našu trubu“ koja je nas ponovo uzdići, da osetimo malo ponosa i sreće? Kao Duško Gojković ili Stjepko Gut ili čak Boban Marković što su radili, ali u neka bolja vremena. Mi, ako u nešto nismo sigurni, to bismo zabranili. Ako nešto ne znamo, mi to negiramo. Ne samo da se osećamo odbačeno od sveta, mi sami sebe izolujemo. Postoji jedna prikladana anegdota gde je 100 godina od Bramsove smrti zasenila proslava 20 godina od rođenja Šuberta, samo zato što je Šubert imao raznovrsniji seksualni život i što se mislilo da je kao tinejdžer svirao klavir u bordelu. Nama je sada važnije ko je kome svirao, a ne kako. Da, aludiram na žute štampe i ružičaste televizije.
Nama je neophodan naš Majls Dejvis. Da zamaše svojim krilima, da produva ovaj ustajali vazduh iznad naše lepe Srbije. Branko Miljković ima jedan (čuj mene, jedan) divan stih, koji je pametno (lopovski) oplemenio Goran Bregović:
Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju!
Autor kolumne: Vojislav Radojković
Foto: Luka Karadžuleski