VOJISLAV RADOJKOVIĆ: NASILNA POEZIJA

Gledao sam u čudu snimak na kome neki lik krvnički mlati drugog, da bi mu na kraju polomio obe ruke!?! Listao sam po internetu; policajac u Americi ugušio crnca kolenom, polupane glave u Belorusiji… Vratio sam se našim vestima. Ubio ženu pa sebe, dignut u vazduh dok je sedeo u svom automobilu… pa opet na ovog što lomi ruke. Zgrozio sam se i uplašio. Čuvena sam kukavica, bežim i kada neko viče na mene. Smučilo mi se, pa sam otvorio portal sa poezijom, pročitao nekoliko pesama. Jednu, Milene Marković:

sada mi prilaze razni ljudi

sa divljenjem i uvažavanjem i ja sebi dozvoljavam

da budem uzdržana i rasejana i plemenita

a baš me boli guzica

ja nikad nisam zaboravila

kako su me gledali kad sam bila mlada”

Ma, šta me briga to što me i sada, kao i nekada kada sam bio mlad, svi gledaju kao plašljivog zeca. Zapalio sam cigeretu i pustio muziku. Zamislio sam se. Veliki Ernest Jinger je rekao: „Rat oplemenjuje“. Ma nemoj! Poezija oplemenjuje, došlo mi je da mu kažem (samo da je živ). A šta ako je čovek bio u pravu da rat, nasilje i stradanje oplemenjuju?

Nikada više nasilja kod nas i nikada bolje poezije? Da li je moguće? Izgleda da jeste. I jedno i drugo, prosto buja u nesigurnim vremenima. Ubiti nekog, ili prebiti možeš iz velike mržnje, osvete, ili u afektu. Sve su to stanja emocija. ‘Ajde i za one koji traže dlaku u jajetu. Da, postoje i profesionalne ubice, hladne, proračunate. Dobro, postoje i loši pesnici; takođe su hladni i nisu tema mog razmišljanja. Veliki pesnik Šiler je rekao: “Užitak je kretanje kroz kontraste”.

Ljubav-mržnja, rat-mir, nasilje-oproštaj…. Pa, zar baš bol ne nadahnjuje pesnike? Oni tugu pretvaraju u nešto plemenito. Napuštanje im je velika tema, kao i rat… Setim se se pesme “Bella ciao”. Ratna, divna, zar ne?

Plašim se da jeste, ako uzmemo u obzir to da smo smo se vekovima klali mačevima ili satirali mecima. Ako smo u 20.veku napravili najveća krvoprolića u istoriji, otkuda i pomisao da će 21.vek ili bilo koji sledeći biti bolji? Nasilje nam je izgleda u prirodi. Hm, kao i poezija.

pogledaj mene

ubogog krotitelja dosade

čije oči žmirkaju

od previše filmova i video-spotova

odrastao sam

ali nisam postao cinik

samoubistvo prezire hladne ljude

toplu kišu skrivenu na obrazima

pred umornom gomilom

pokaži ljubav za mene

i biće u redu

biće dovoljno”

Deo pesme Zvonka Karanovića. “Pred umornom gomilom, pokaži ljubav za mene, biće dovoljno”, krije kvaku onoga šta hoću da kažem. Kao što je ono jevrejsko: “Ko spase jednog čoveka, spasao je ceo svet”. Možda je to ono što “oplemenjuje”? Pokazati samo ljubav: da li je dovoljno ili je neophodno i delovati? No Ruso postavlja novo pitanje: “Ako čovek izabere da postupi hrabro, u svemu što mu se učini dobro. Ima li pravo da više uopšte ne vodi računa šta će o tome ljudi da misle?”, pa makar to tebe ili mene, ili onog jadnog momka sa polomljenim rukama, spasilo?

Lako je dragi moji biti fin, dok se pije pivo i jedu girice. Ja da sam bio tu, dok je nasilnik lomio ruke onom nesrećniku, držao bih se za glavu, ili verovatnije pobegao. A vi? Da li biste bili “žene”? Mala digresija krije se u delu pesme mlade Radmile Petrović:

Bila sam opet žensko

Mama je plakala u porodilištu

Deda je opsovao kada je čuo

Samo je baba umrla na vreme

Pogledi svuda – srpovi

Pratili su za šta ću se uhvatiti

Volela sam pištolje, bagere, čekiće”

Za šta biste se vi uhvatili? Za mobilni da fotografišete? Možda je i u tome kvaka? Nasilja je uvek bilo, samo sada imamo čime da ga snimimo. Ako vam je za utehu i ljubavi je uvek bilo puno. S tim da je nismo snimali. Pisali smo pesme. Karl Onore je u “Pohvali sporosti” primetio da zahvaljujući brzini (sve većoj), mi živimo u doba besa (sve većeg). Nije dovoljno više prebiti nekog, polomiti mu još ruke, e to.

Samo se poezija tome opire, posebno ova naša srpska. Zato mislim da nikada nije bila bolja. Nažalost, film, pozorište, proza, su nam nikada gori. Oni su upali u tu brzinu, kao opisuju baš to nasilje a suštinski su sami postali nasilni. Gledaocima ili čitaocima lome ruke. Poezija ne. Nalazi se sa druge strane, zato je veličanstvena. Kao ona priča: “ Šta se nalazi sa druge strane straha? Pa, nalazi se hrabrost”. Poezija u ovom trenutku pesonifikuje baš tu ljudsku potrebu da se suprotstavljamo nasilju, stalno i bez prestanka bez obzira koliko je ono oko nas veliko.

Ovo možda i nije neki promišljeni tekst. “Brzi mislioci , sa lakoćom daju odogovore i pričaju na bilo koju temu”, ponovo da cititam Karla Onorea. Tako i ja. Neću više. Zato idem da pročitam neku od pesama Draška Sikimića.

Autor kolumne: Vojislav Radojković