Zašto su boginji pravde Justiciji oči vezane? Po jednoj priči, to su uradili moćni bogovi; oslepeli je ne bi li je napravili poslušnijom i odanijom njima. Onemogućivši je da vidi istinu, želeli su da prihvata ono što bi joj oni šaptali i kada presuđuje, da njihove zločine proglašava vrlinom, a muku i patnju srećom čovečanstva. Po drugoj priči, sama je sebi stavila povez, jer u svetu nejednakih, samo slepi isto vide; ništa. Ne videvši ništa, ona ne može da pravi razliku između careva i sluga, belih i crnih.
Koliko ste puta čuli: pravda za Afro-amerikance, pravda za homoseksualce, za Srbe na Kosovu, za žene žrtve nasilja, civilne žrtve mnogobrojinih ratova, migrante, decu, životinje, radnike… i? Koliko je nasilnika, rasista, lopova stigla kazna? Da li Justiciji neko stalno šapuće neistine?
Uz pravdu, uvek idu i pojmovi: sloboda, demokratija, prava… i? Ko to meri? Ako meri Justicija, možda joj je ona vaga, kantar, malo neispravna? Uštelovana na jednu stranu?
Pravedni rat? Borba za pravdu? Da, sloboda i pravda se mora osvojiti; niko ne želi da je pokloni. Ko odlučuje šta je prevedna borba? Pa nije to, valjda, slepa žena koja u ruci drži mač i mlati sa njim levo-desno?
Aha, dosezanje plemenitih ideala je proces. Robovi su postali kmetovi, kmetovi sluge, sluge radnici…i? Da li ima manje prolivene nevine krvi, više pravde, gladi pored svih revolucija i evolucija kojima smo menjali društva?
Pročitao sam negde kolumnu gde je autor otprilike napisao: „ Nekada je onaj ko je imao puno konja imao moć (odatle konjska snaga u motorima). Zatim su konje zamenile mašine, dajući vlast. Predviđa se da će uskoro sve zameniti roboti. Šta mislite ko će biti vlasnik robota?“. Ti isti „šaptači“ Justiciji, uvek su to bili i ostali. A mi ostali? Šta nam je činiti da bismo se izborili za pravdu kojoj težimo? Moramo da shvatio da univerzalna, uzvišena pravda ( i sloboda) nikada nije postojala, pa ako nije do sad, neće je biti nikada, što naravno ne govori da bismo trebali da se pomirimo sa nepravdom.
Po Brajanu Noseku svi imamo pet zajedničkih „interesa“. Prvi je interes pravednosti, jednakog i nejednakog tretmana. Drugi interes je interes pažnje, empatije i brige za tuđe patnje. Treći poštovanja, ličnog i grupnog. Četvrti je onaj interes čistote, to jest gnušanja prema zlu. Peti je interes lojalnosti i on nam je često najproblematičniji. Ne bismo trebali da gledamo u te moćnike „šaptače“ boginji, u tu „duboku državu“ u te vlasnike konja i robota. Ako bismo bili pravedni između sebe, kada već sa njima ne možemo. Ako bismo malo više brige pokazivali kada nekog od nas izbacuju na ulicu jer nije imao da plati struju.: ao bismo se više mi između sebe poštovali i ne otimali za mesto u gradskom prevozu; ako bismo svi zajedno pokazali prezir prema zlu i zločinu. I ono što nam je najteže, ako bismo prestali da se delimo na Vučićeve „sendvičare“ i Djilasove „šerpase“ i prihvatili da smo i jedni i drugi izmanipulisani… Teško??? Jeste. Ne mora sve odjednom.
Ustupite mesto bar jednom nekom u busu. Bar ponekada se ugrizite za jezike i ne zovite „ove druge“ stokom. Imate valjda dvadeset dinara u džepu, pa ih poklonite nekome jednom mesečno. Osećaj pravde, počeo bi da struji između nas, bar malo, kao povetarac. Zvuči vam ljigavo i glupo? Naivno?! ‘Ajde, takav mi je dan danas. Idem sutra na derbi (u doba korone) da izmlatim nekog Partizanovca na „pravdi Boga“, a posle? Polako, popraviću se posle, ako Zvezda uzme Kup.
Na kraju, možda se dogodi čudo? Možda Justicija skine najzad povez i progleda, možda prestane da sluša samo vlasnike naših domova i života? Možda baci taj neispravni kantar iz ruke i nabavi neku kompjuterizovanu preciznu vagu? Možda tim mačem počne da samo secka kupus za salatu.
Autor kolumne: Vojislav Radojković