Čuveni nemački vajar i profesor Jozef Bojs je jednom rekao: “Lakše je objasniti umetnost mrtvom zecu jer on ima više intuicije nego ljudi sa svojom glupom racionalnošću”. Izveo je performans, gde je tiho šaputao mrtvom zecu, kojeg je držao u krilu, oblepljen zlatnim listićima po sebi. Meni se čini da, što smo obrazovaniji, imamo sve manje tog osećaja ne samo zašto smo racionalni, nego što “znamo znanje” o svemu, pa evo sad i o vajarstvu.
Ups, šta je sad pa obrazovanje? Ako slušamo Vladetu Jerotića koji je tvrdio da je obrazovan onaj ko ima obraza, nevažno kakav položaj zauzimao i ma kolika mu je gomila znanja u glavi, mogli bismo lako da zaključimo da smo neobrazovani zečevi. Opet smo uleteli u istu zamku povučeni kretenskom i krajnje neumesnom raspravom dvojice filmadžija oko spomenika Stefanu Nemanji. Brat, Srbin Emir je “za”, Goran, brat, Evropejac je protiv. A mi, mrtvi, ulovljeni zečevi, u krilu jednog ili drugog.
Mada i zečevi imaju cenu. Recimo rad američkog vajara Džefa Kunsa ( Zec na naduvavanje), izliven u čeliku prodat je za 90 i kusur miliona dolara, zamislite? Mi jesmo zečevi, naduvani ali jeftini.
A počinje i nikada čudnija školska godina. Puna su nam usta priča o tome kako je obrazovanje važno. Hm, Josip Broz Tito je bio bravar, pa pogledajte dokle je čovek dogurao. Ili recimo Matija Bečković. Akademik, a nigde nisam našao da je završio faks. Uzgred, kao ni Borislav Pekić, po meni naš najveći pisac svih vremena. Ni za njega nema nigde na internetu da je završio započete studije. Dobro, bivši predsednik Toma Nikolić jeste, ali koliko mene sećanje služi, zgazio je faks tek kada je ostao bez funkcije. Ima ih koliko hoćete, uspešni a neobrazovani. Koji će vam bre đavo škola? Aha, dobro, školovani se bolje razumeju u vajarstvo i arhitekturu.
E pa dragi moji zečevi, ovaj novi spomenik Stefanu Nemanji, nije ni blizu izazvao kontroverze kao “Beogradski pobednik”, veliko, Meštovićevo delo. Samo da vas podsetim, jer ne sumnjam da znate. 1927. počeli su radovi da se skulptura postavi na Terazijama i onda je krenuo haos. Jednima je smetalo što je izliven nag muškarac, drugima to što ne predstavlja junaka Balkanskih ratova, a trećima to što nema nacionalnih obeležja i što podseća na starogrčke modele.
Nakon dugih polemika, rasprava i kritika odlučeno je da skulptura dobija svoje mesto na platou Gornjeg grada Beogradske tvrđave. Digli su ga na stub 13m visine i okrenuli mu guzicu ka Kalemegdanu za svaki slučaj. Da se ja pitam, (kao što se ne pitam), ja bih ga postavio sada na Savski trg, jer je dugo robijao, sam i izolovan na tvrđavi, a Stefana Namanju bih na mesto Pobednika, dok se ne usaglasimo za narednih 100 godina.
Mi smo se u međuvremenu emancipovali, ne smeta nam više muški polni organ. Glasam da se “Pobednik” vrati među narod! A “Stefan”? Teška srca, saglasan sam sa arhitektom Dragoljubom Bakićem, da je predimenzioniran za gradsku sredinu i da bi trebalo da stoji negde kao što su postavili „Kip Slobode“ ili „Isusa“ iznad Rio de Žaneira. A opet ko zna, kada prođe novih sto godina, možda mi Srbi budemo carevi, koji su prvi uvalili toliki spomenik (28m visine) na trg i možda budemo začetnici novog pogleda na umetnost.
A mi, zečevi? Ako vam je za utehu, veliki britanski vajar i profesor Henri Mur, čije skulpture stoje isped UNESCO u Parizu, ili Linkoln Centra, rekao je da se kamen ne može uporediti sa ŽIVIM zecom i da je lepota zeca veličanstvenija u svakom pogledu. Evo, bar smo lepi, samo da ne upadamo više u zamke koje nam stalno postavljaju. Šta recimo mislite da nam je umesto Rusa, Rukavišnjikova, začetnika naše države radio francuski vajar Sezar, koji je presovao automobile ili radio skulpure od pur-pene? Kako smo se nadali, dobro smo se udali. Lično, meni je spomenik Stefanu Nemanji dobar (kao da me neko pita), na stranu po meni, pogrešnom mestu postavljanja (opet me niko ne pita). Umetničku procenu, daće mu vreme.
A obrazovanje VREDI! Moje studenske dane ne bih dao ni za šta na svetu. Toliko je žurki i prijateljstava koja još uvek traju. Svake godine, moje kolege sa faksa iz cele Srbije i sveta, dolaze na naše tradicionalno druženje. To je neprocenjivo. Obraz baš nisam stekao ( i dalje sam bezOBRAZAN), nisam ni unovčio tu diplomu. Ali vredi ta titula. Pa, ne bi gore spomenuti bivši predsednik Srbije, Toma Nikolić, čovek iz naroda, koji se popeo na najviše mesto, gde je pre njega stajao Stefan Nemanja, toliko izgarao nad knjigom da nije.
Autor kolumne: Vojislav Radojković