Lažni dušebrižnici se takmiče u svemu, glume da nekoga vole da bi se dopali njemu i svima okolo, ističu svoje „sposobnosti” i spremnost za velika dela, a onda ih nema kad su najpotrebniji, ili svoje usluge debelo naplate. Da bi došli u poziciju da odigraju takvu podlu igru, oni isključuju konkurenciju iz bilo kakve priče, da ne bi neko dobio priliku da se pokaže boljim od njih, oni oblikuju ambijent, oni preotimaju tuđu sreću, i cene da izvan tog njihovog sveta tajni i izopačenosti, niko
ne vidi kakvi su i kakvu igru igraju. Jedna od najtežih povreda ljudske duše danas je zloupotreba pojmova „činiti” i „učiniti” ili „dati” i „uzeti”. Ljudi koji nešto dobro čine ili daju, to bi trebalo da rade bezuslovno, ili da kažu šta očekuju za uzvrat. To je jedino pošteno, sve drugo nisu čista posla. Ako u startu nisu naveli
šta traže za uzvrat, nemaju prava ni da onom kome su nešto dali ili učinili bilo šta spočitavaju. Pogotovo ako ih niko nije cimao za rukav da mu pomognu, već su to činili dobrovoljno. Pa i da ih je neko pitao za pomoć, to je ljudski i normalno, u
svetom pismu piše „kucaj, i otvoriće ti se”… A šta ti se bezuslovno da, uzmi. Nemamo prava da se ljutimo ako nam se ta vrata ne otvore, ali imamo pravo da pitamo, ili da jednostavno kažemo kako smo, šta nas muči, ili šta nam fali, ako nas neko pita šta radimo, jer to je naše realno stanje, ono čime se bavimo da bi opstali, i niko nema prava da to naše stanje zloupotrebljava. To kaže i stara poslovica „ako ne možeš da pomogneš, nemoj ni da odmogneš”. Nije greh pitati, greh je na drugoj strani, kod onih koji to koriste da pokažu svoju moć, ili da nas ponize, ako im ne uzvratimo na isti način. Dobar čovek, koji je primalac tuđe pomoći nikad neće zaboraviti da uzvrati, samo se postavlja pitanje da li je u mogućnosti. Tu često nastaje problem, jer ljudi koji nekom nešto pomažu često ne shvataju dovoljno duboko i ozbiljno situaciju u kojoj se nalazi ugrožena osoba, pa očekuju od nje da im se nekad, na neki način, oduži, a ta osoba možda ne može, niti će ikad moći. Upravo zato to davanje mora biti bezuslovno, da ne bi dolazilo do nesporazuma. Jer, mnogi svoju dužnost ili navodnu želju da ti svojevoljno nešto podare, kasnije zaračunavaju ili se time hvale, ili prozivaju i prebacuju, što je jako ružno. Njihova dela su površna i proračunata jer su prazni duhom, a iz toga uvek ispliva zla namera.
Autor kolumne: Vudu POPAJ