Fokus vesti: Počeli ste da pišete poeziju veoma mladi. Šta je za Vas poezija bila tada, a šta danas?
Ž. A: Počela sam da pišem skoro sa prvim naučenim slovima. Bile su to tipične dečije pesmice o majci, školi, prirodi, drugarstvu.U početku je bilo spontano, kao igra. Poriv, koji je moja dečija percepcija smatrala nečim potpuno prirodnim i ničim posebnim; nešto što nije ni trebalo da se objašnjava. Sa odrastanjem i sazrevanjem, poriv je polako prerastao u potrebu. Mogućnost da toj primamljivoj belini papira kažem sve što nikome drugom možda nisam mogla ili nešto, što bi, naprotiv, trebalo svi da čuju. Iz tih poriva, potreba i mogućnosti pisane su pesme, vođeni dnevnici. Imala sam neki nedefinisani osećaj, više slutnju, da posedujem neki poseban dar, moć da svojima mislima dam oblik, a osećanjima udahnem život. Sposobnost da izrazim nešto i opišem stvari o kojima je većina mojih vršnjaka davala tek šturu informaciju. U mladalačkom periodu, pisanjem su se krotili neki unutrašnji nemiri i nesuglasice, dileme. Upuštala sam se u avanturu u kojoj su glavni junaci bili duh i mašta. Bila su to putovanja u, svaki put nove predele, kroz prašumu iz koje su se, kao retki i raskošni cvetovi razabirale pesničke slike, atmosfera, ideje; avantura koja je bila istovremeno i uzbudjenje i zadovoljstvo i olakšanje, kao kad putnik, posle niza peripetija stigne na željeno odredište. Pisanje je slično teškom matematičkom zadatku, punom izazova i zamki dok ga rešavaš, a čijim privođenjem kraju, spisatelj doživi i intelektualno i duhovno pročišćenje i samopotvrdjenje. Pisanje možda nije prva ljubav, ali veoma lako može da postane nepojmljiva strast. Trajno opredeljenje i možda, ne baš srećan izbor. Pisanje je usud i kao i svaka sudbina, donosi Prokletstvo i Blagoslov. Onaj koji piše ima svoju stvaralačku ideologiju; on je misionar u širenju svekolike religije u čijoj se osnovi nalazi njeno veličanstvo Reč i sva doživljena i još neotkrivena lepota i bogatstvo maternjeg jezika. Danas, posle svih uloga koje je pisanje imalo u mom životu, mogu da kažem da je ono u stvari, sam Život.
Fokus vesti: Kakav je bio Vaš osećaj kada ste objavili prvu pesničku knjigu?
Ž. A: Svoju prvu pesničku knjigu objavila sam relativno kasno, u odnosu na veliki broj mladih autora. Moja prva knjiga je čekala svoje vreme, svoj trenutak jer je bilo puno egzistencijalnih priroriteta o kojima sam nužno razmišljala i rešavala ih. Valjda je i to jedan od razloga moje velike uzbudjenosti i sreće, kada je prva zbirka mojih pesama, “Portret”, izašla iz štampe u izdanju “Brankovog kola” iz Sremskih Karlovaca 2001. godine. Od tada je prošlo ravno dvadeset. U međuvremenu su nastajale nove pesme, dolazile nove knjige, a sa njima i prve književne nagrade. Život je pesmama pisao svoje priče u kojima su se dešavale i dobre i loše stvari, što me je učilo neminovnosti da se i sreći treba radovati tiho, onako kako se i tuguje. Prema biblijskom versu iz “Knjige Propovjednikove” – Svemu ima vrijeme – smatram da nas svaki susret, dešavanje, svaka dobit ili gubitak stiže tačno u onaj čas u koji je suđen i koji je za to određen nekim, nama još neshvatljivim i višim okolnostima, ni pre nego što je trebalo, ni posle toga. To nije praznoverje, još manje fatalizam. To je kao neki kosmički zapis, u kojem svi imamo svoju zvezdu, svoje ishodište, zenit i odlazak u Tišinu. Ta moja prva knjiga bila je ishodište mog unutrašnjeg Vremenika.
Fokus vesti: U Vašoj poeziji je prisutan veliki broj različitih motiva. Gde pronalazite ,,građu“ za svoju poeziju?
Ž. A:Najopštiji, ujedno i najprecizniji odgovor je: u sebi i oko sebe. Dalje – u drugima, u svemu što proizlazi iz tog traganja. U veštini posmatranja i osluškivanja sveta u sebi i sveta oko sebe. U ćutanjima. U sadašnjem trenutku, prošlosti, svim godovima individualne i kolektivne svesti. Predačkom arhetipu. U asocijativnom nizu. Istovetnostima i oprečnosti. Nekada jedan, početni motiv prosto iznedri niz drugih. Nekada eksplodiraju kao lančana reakcija. Tražim ih razmišljanjem, poredjenjem, kontrastiranjem. Instiktivno. Predviđanjem. Unutrašnjim vidom. U destrukciji bola i konstrukciji tišine.
Fokus vesti: Rođeni ste u BanjaLuci, Filozofski fakultet završili u Novom Sadu, živite u Sremskoj Mitrovici. Za sebe kažete da imate dva zavičaja. Kako se to odražava na Vaše pisanje?
Ž. A:Svaki čovek je od rođenja odredjen genetskim kodom i mestom rodjenja. Genetika ga obeleži građom tela, bojom očiju, istorijom bolesti, a mesto rodjenja – mentalno, društveno, jezički. Zavičaj je čovekovo polazište i mesto u koje uvek može da se vrati, makar u mislima i sećanjem. Zavičaj je retka dragocenost sa kojom se ne trguje i koja se ne prodaje. Ja sam od onih, koji ih imaju dva – iz jednog sam ponikla i otišla u taj drugi, koji me je prigrlio i koji sam prihvatila svim srcem. Oba su u meni obgrljena. Oni se ne porede i ne takmiče, već prožimaju i dopunjuju. Oba imaju svoje mesto u mom biću, svoj trenutak i jezik kada i kojim progovaraju. Тaj izbor zavisi od poetske teme i forme u kojoj se tema oblikuje. Uglavnom se sve dešava samo po sebi – to neke više duhovne sile uređuju na karakterističan i najbolji mogući način, a ja prepoznajem taj unutrašnji glas mog bića i sledim ga, sa poverenjem.
Fokus vesti: Dobro vladate veštinom pisanja pesme. Stiče se utisak da pesme pišete lako, ali i da na njima puno radite. Da li je tako bilo uvek ili se i ta veština uči?
Ž. A: U svemu što čovek radi neophodno je onih 10% talenta. Još toliko treba odbiti na želju i ljubav. Ostalo je bespoštedni i beskompromisni rad u smislu stalne volje za učenjem, saznavanjem, usavršavanjem, formalnim znanjem. Manje je važno da li je to znanje stečeno redovnim putem, tokom studija ili samoobrazovanjem. Važno je da nije statično, da kruži, da se obnavlja, dopunjuje, bogati. Od svih zadatosti na ovome svetu, najviše verujem u rad. Rad me je osnažio. Načinio boljim čovekom. Pokazao mi šta sve mogu, ulio samopouzdanje. Pomogao mi da prebrodim sve malodušnosti i da rešavam probleme. Nadahnuće je u mom poimanju Poetike, izjednačeno sa Mišlju i Idejom. Postoje pesme koje u datom obliku nastanu u jednom dahu. Takve su “Raspeće”, “Povratak”, “Budjenje”, “Posvetna pesma”, “Kočić Petar kćeri svojoj” itd. Te su pesme, istina, dugo klijale u meni, cvetale, sazrevale, da bi se grafički izlile u jednom neprekinutom toku. Takođe postoje pesme za koje sam beskompromisno tražila tu nedostajuću reč, onoliko dugo koliko je bilo potrebno da ona prosevne iz moje svesti, podsvesti, nutrine… To traganje za onom pravom, jedinstvenom, neponovoljivom Reči; tu mleč i so u mom “Sonetu Suštine”; to brušenje pesme; to jevanđeljsko U početku beše Reč, opisala sam u pesmi ”Žeđ”:
Žeđ izgara, kopni, žarom svetluca / Drhtava, polenta, slobodna stega.
U večnoj žudnji da mednu izvrca / tu Reč savršenu – smisao svega.
Fokus vesti: Kao što veoma posvećeno radite na svakoj pesmi, pažljivo pripremate i promocije svojih knjiga. Ko su ljudi koji su Vaša publika? Koliko Vam je važna ta interakcija?
Ž. A: To su najlepši trenuci u životu jedne knjige. I jednog stvaraoca, naravno. Kada se knjiga odvoji od autora, postane živ, samostalni organizam koji traži svoju put, šansu, čitalište. Neprocenjivi su ti živi kontakti sa publikom. Ta interakcija, to prožimanje srodnih senzibiliteta. Ono fino treperenje nakon kojeg sledi poistovećenje sa onima koji vas čitaju, slušaju, sa kojim knjiga, autor i publika postaju jedno. Poetsko Trojstvo. Na jednom od tih bliskih susreta, sećam se, iz publike je ustala jedna starija žena i rekla – Cijeli moj život stao je u vašu pjesmu “Ispovijest”. To su neprocenjivi trenuci, zbog kojih, uz sve poteškoće koje idu uz književni život, zaista vredi pisati i biti Pesnik, makar napisali samo tu jednu jedinu pesmu. Sećam se da su mi posetioci na dve odvojene promocije, u dva potpuno različita dela regiona, u nekih mesec dana, tražili da kazujem istu pesmu. Prijatno me iznenadi kada neko pohvali pesmu koja je dotad nekako bila u drugom planu, koja ne ulazi u uho i oko na prvu loptu; ili kada se sete neke pesme od pre petnaest i više godina. Ostanem zatečena ali i srećna kada shvatim da zaista postoje oni čitaoci koji imaju svoju “omiljenu” pesmu iz neke od mojih zbirki ili čak moju, a svoju najdražu knjigu. Poezija se u svojoj lepoti i pravom značenju može osetiti i doživeti tek kada se čuje, kada se kazuje. Nijedna književna vrsta – kao istinska, prava poezija koja se kazuje sa merom, poetskim nervom i umećem – nema tu božansku lepotu, ne predstavlja vrhunski umetnički doživljaj, jedinstvo čulnosti i duhovnosti.
Najlepši su susreti sa decom, u školama, posebno u manjim mestima, seoskim sredinama. U jednoj osnovnoj školi u Prijedoru organizovan je javni čas umetnosti čiji su učesnici i voditelji bili učenici te škole. Gosti smo bili Mošo Odalović i ja. Na kraju druženja, Mošo je darovan krajiškom čobanskom torbicom, a ja vezenim peškirom i jabukom. Taj entuzijazam i radost, ljubav i poštovanje svoje tradicije, iskreno i bezrezervno gostoprimstvo, pamtiću dok sam živa. Od mnogobrojnih javnih nastupa koje sam imala, izdvojila bih i jedan na otvorenoj sceni – Žitnom trgu u Sremskoj Mitrovici, na kojem sam pre dve godine govorila uvodnu autorsku besedu „Izabrani grad“ na 28. Festivalu besedništva „Sirmium lux verbi – Sirmijum svetlost reči“. Stati pod slap svetla, pred više stotina ljudi, mojih Mitrovčana, besednika i njihovih mentora sa pravnih fakulteta, akademija umetnosti i govoriti naizust besedu u kojoj su se ukrstili i proželi istorijsko i autobiografsko, bilo je veliko iskušenje, zahtevan zadatak i izvanredno, neponovljivo iskustvo.
Najveći izazov i najlepša satisfakcija uvek je književno predstavljanje, događaj ili nastup u svom mestu, tamo gde živite, gde vas ljudi dobro poznaju, među svojima. To je poseban ispit kojem uvek pristupam maksimalno angažovana i sa najvećim zadovoljstvom.
Fokus vesti: Dobitnica ste Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za trajni doprinos kulturi. Više puta ste nagrađivani za pesme i cikluse pesama na različitim književnim konkursima.Za rukopis poezije ,,Nesan“ dobili ste prestižnu nagradu Gordana Todorović. Knjiga je bila u užem izboru za nagradu ,,Milica Stojadinovć Srpkinja“. O književnim nagradama oprečna su mišljenja. Šta nagrade Vama znače?
Ž. A: Od stereotipnog – nagrade prijaju ali i obavezuju; nagrade su odgovornost i imperativ da sledeća knjiga bude bar na nivou prethodne, ako ne i bolja; velika nagrada je kada vam čitateljka nakon pročitane pesme zahvaljuje što postojite i pišete; nagrada je priča jedne sugrađanke čiji sin koji još ne poznaje slova traži da mu majka čita pesme iz moje zbirke; nagrada je kada vas prihvataju i vašu poeziju vole pesnici mladjih generacija i oni koji tek počinju svoje prve pesničke korake; nagrada je kada na vaše pesničko predstavljanje u sasvim drugom mestu i ambijentu dođu ne samo ljubitelji lepe reči, nego drugi pesnici, književnici, umetnici. Najveća nagrada je kada vam je naredna knjiga bar na nivou prethodne, ako ne bolja, drugačija, književno vrednija. Prestižna nagrada je imati svoje čitaoce, ljude koji prate vaš književni rad, znaju vaše pesme, imaju najdražu, omiljenu pesmu. Najveća nagrada je postojanje kreativnog nadahnuća, bogatstvo pesničkih ideja i stalno tinjanje onog neimenovanog ali dobro poznatog nemira dok pesma sazreva i nastaje i sam stvaralački čin.
Divni i neočekivani susreti sa zanimljivim ljudima, srodnih interesovanja i senzibiliteta, kao što je bio sa potpisnicom ovog intervjua, navedu vas da shvatite da je jedna od najvećih nagrada pesniku – prijateljstvo, razumevanje i podrška drugog pesnika.
Po nekom nepisanom pravilu, većina ljudi danas zna kuda ide, šta hoće, kako to da dobiju. Ono što je isto tako važno je – odakle smo krenuli. Gde su nam koreni? Kakvi smo ljudi? Da li opraštamo jedni drugima, sebi…? Volimo li još nekoga, osim sebe? Smeta li nam tuđi uspeh? Najveća je nagrada pomiriti sve te oprečnosti u sebi i biti dobar i valjan čovek.
Fokus vesti: Ove godine ste, u okviru Kočićevog zbora, na Svečanoj akademiji u Banskom dvoru u Banja Luci, kazivali svoju pesmu ,,Kočić Petar kćeri svojoj“. Kako kao ,,kćer Kočićeva“, jer Vi to svakako jeste, gledate na zbor koji postoji njemu u čast? Da li smo dostojni potomci Petra Kočića, njegovog dela i stradanja?
Ž. A: Moje prvo vidjenje svečane akademije povodom Kočićevog zbora na kojem sam kazivala pesmu “Kočić Petar kćeri svojoj”, bilo je skoro bajkovito – velika dvorana Banskog dvora u Banjoj Luci ispunjena posetiocima, sjajna scenografija, birani učesnici, odličan hor “Jedinstvo” pod dirigentskom palicom Nemanje Lukića, sjajne besede Budimira Dubaka i slavodobitnika Kočićeve nagrade, našeg Ljube Ršumovića… Prijatno otkrovenje bilo je veče mladih pesnika u Kočićevom parku. Poseta manastiru Gomionica nas je duhovno okrepila i uznela. Na žalost, nemilosrdna kiša i neuobičajeno hladno vreme za avgust onemogućili su planirane sadržaje na otvorenim scenama na Zmijanju. Kad sam se vratila kući, razmišljala sam o tome kako bi se sadržaji posvećeni Petru Kočiću mogli odvijati kontinuirano tokom cele godine u školama, bibliotekama, otvorenim i zatvorenim pozorišnim scenama, Univerzitetu, trgovima i školama retorike, centrima duhovnosti, ne samo u Banjaluci i ne samo ta četiri dana Kočićevog zbora. Oni treba da budu kruna celogodišnjih dešavanja Kočiću u čast i pamćenje, a ne svo dešavanje, a njihovi učesnici pre svega, mladi naraštaji – deca, učenici, student, mladi pesnici, glumci, besednici.
Istinski, pravi pesnici uvek su išli ispred svog vremena i bili uz svoj narod. Oni se nisu tudjili od vremena u kojem su živeli i sudbine naroda kojem su pripadali, kao što peva Aleksa Šantić u “Mojoj otadžbini” – Mene sve rane moga roda bole. Pesnik treba da je i društveno i nacionalno osvešćen. Da živi u stvarnosti, a ne u nekom svom imaginarijumu. Ne znam da li je moj glas dovoljno ubedljiv da potomstvo pozivam na dostojnost imenu Petra Kočića, njegovog dela i stradanja, ali je dovoljno čvrst i nepokolebljiv da me opominje da sledim i ne napuštam taj Put, to Uverenje, to Delo. Zato je potrebno da se svi preispitamo i kao pojedinci i kao kolektiv – pesnički, duhovno, moralno; da se prestanemo samouništavati predrasudama, mržnjom, prezirom, netolerancijom prema sopstvenom narodu; da ne srljamo u samoporicanje. Najstrašnija izdaja ne samo Petra Kočića, nego sebe samih i budućnosti svoje dece, bila bi negiranje i odbacivanje naše istorijske autentičnosti i razgradnja tkiva našeg duhovnog i kulturnog identiteta: srpskog jezika, ćirilice, Pravoslavlja i Svetosavlja.
Fokus vesti: Podjednako negujete i slobodan stih i rimu. Sonet je zahtevna pesnička forma.Kakav je za Vas izazov napisati dobar sonet?
Ž. A: Izazov je pisati dobro i rimovanu i poeziju slobodnog stiha. Svaka poetska forma ima svoje zahteve, svoju težinu i privlačnost. Pristalice nekih kreativnih škola pisanja, ali i sve više mladih pesnika smatraju da je rimovanoj poeziji odzvonilo, da su klasične pesničke forme, među kojima i sonet, prevaziđene i da je budućnost na strani slobodnog ili belog stiha, u tzv. tehnici diktata misli. Sličan stav imaju i pesnici kojima je prva i osnovna ambicija prevod na nekom od stranih jezika (prevashodno engleskom) i objavljivanje u nekom od stranih književnih časopisa ili književnih sajtova. Mnogi od njih uopšte ne pišu na srpskom jeziku, niti ih posebno zanima domaća književna scena, što je poražavajuće, jer je po mom mišljenju, osnovna misija Poezije negovanje i bogaćenje maternjeg jezika.
Pisanje kvalitetne rimovane poezije je zahtevnije, podrazumeva vladanje teorijom književnosti jer se upuštate u jezičko-značenjsku, tematsko-idejnu i metričko-melodijsku avanturu u kojoj je potrebno uskladiti sve navedeno i očekivati da vas “slave ili sahrane”. Slobodan stih može biti svojevrsna zamka u koju autor upadne često nejasan i sam sebi, posebno kad ga diktat misli zavede da se ispovedi na nepristojno velikom broju stranica. Sonet je klasična pesnička forma stara nekoliko vekova koja i pored čestih prognoza da je mrtav, nanovo vaskrsava i veliki je izazov svim pesničkim virtouzima. On je jedinstvo priče, ideje, melodije i jezika. Kao ni jedna druga pesnička forma, sonet ima predispozicije da izrazi svu lepotu i bogatstvo pesničkog jezika i pokaže poetsko zanatstvo, u najboljem smislu reči.
Fokus vesti: Veliki posticaj za pisanje poezije dobili ste od poznatog pesnika Ranka Pavlovića. Iz te saradnje nastale su i ,,Sonetne brojanice“. Koliko je važno da neko ko je ostvaren, a dobranameran i voljan, drugom pesniku da podršku?
Ž. A:Ranko Pavlović i ja smo dobri prijatelji. I u životu i u poeziji. Odlični saradnici. Jedno drugom iskreni i dobronamerni kritičari. Ranko je u jednom periodu mog stvaralačkog zatišja bio moj pokretač, svetlo, istočni vetar, moj pravac i pramac, moja savest. Moj perpetuum mobile, koji mi je četiri meseca, skoro svakodnevno slao mejl podsticanja, ohrabrenja, moralne zapovedi, sadržane u samo dve rečenice: “Piši. To duguješ srpskoj književnosti.” Tu snagu koju je on meni nesebično ulivao, tu podršku, taj energični zahtev da mom drugom “ja” dozvolim da postane prvo, poetsko i najlepše; da ga, ako već ne može biti moja prva uloga bar stavim u ravan ostalih – majke, supruge, zaposlene žene, doživela sam i usvojila kao nepisan zavet da i sama, u situacijama koje nametnu okolnosti ili život, a nameću ih, budem nekome potpora i oslonac. Kad pomognete mladim pesnicima, piscima, ljubiteljima knige – savetom, razgovorom, preporukom za neki književni sajt ili časopis, ohrabrivanjem da se prijave na književni konkurs ili festival mladih stvaraoca, konkretnom uslugom vezanom za obradu njihovih pesama i rukopisa – vi ste uložili u budućnost književnosti kojoj i sami pripadate. To su valjana i plemenita činjenja koja već formirani pisci i pesnici ne bi smeli da izbegavaju, nego da ih prihvataju otvorena srca i šire, kao svojevrsno književno misionarstvo.
Fokus vesti: Pišete i prikaze pesničkih knjiga, eseje i besede. Kako birate pesničke knjige o kojima pišete?
Ž. A: Nekad one biraju mene, nekada ja njih. Nekad je to na molbu, iz pijeteta, a najčešće na osnovu pesničke srodnosti, ličnog pesničkog ukusa, zato što mi se ta poezija, knjiga, roman, jednostavno sviđaju. Nisam književni kritičar, ne bavim se (pr)ocenom književnog dela, nemam ustrojen standard. Ne pišem po narudžbini, nemam odgovarajuće šablone u koje, između opštih mesta uklapam ime dela i autora. Svi moji književni prikazi su više eseji; poetična predstavljanja književnih dela koja su mi bila podsticaj i nadahnuće. Pri tome su i analitična, sveobuhvatna, celovita, jer je i pošteno i za poštovanje kada dobro “iščitate” književno delo o kojem pišete i proniknete u poetiku njegovog autora. Volela bih samo da imam mnogo više vremena za ova “poetska raščitavanja” jer ima knjiga, a ima i autora koji ga itekako zavređuju.
Fokus vesti: Zahvaljujući društvenim mrežama, poezija koja je predugo bila na marginama, postala je vidljiiva i dobila novi život. Postala je bliža čitaocima. Šta mislite o poeziji na društvenim mrežama?
Ž. A: Kao nijedna druga književna vrsta, poezija poslednjih par godina prosto preplavljuje društvene mreže. Pesme na svoje fejsbuk-stranice postavljaju manje poznati i priznati pesnici. Na društvenim mrežama utočište je našlo mnoštvo književnih grupa različitih profila i namene. Sve je više književnih stranica posvećenih poeziji. Naravno da to ima dobru i lošu stranu. Dobra strana je da je poezija postala vidljivija, dostupnija; sami pesnici lakše i brže komuniciraju ne samo medjusobno, već i sa čitaocima i književnim poslenicima različitih profila. Na društvenim mrežama možete pročitati i pesničku klasiku, ali i veoma dobre pesme manje poznatih autora pa i početnika. Naravno, treba veoma obazrivo čitati šta to objavljuje jedan broj “pesnika” jer nije svako ko piše – pesnik, niti je svaka pesma poezija. Tzv. sviđanja i komentari uz neku pesmu nisu ujedno i objektivna ocena njene vrednosti, nego više pokazatelj broja pratilaca, posebno ako se uz pesmu “švercuje” i prigodna fotografija. Laka dostupnost poezije na društvenim mrežama podstakla je njenu hiperprodukciju, što je prouzrokovalo nedostatak kriterijuma, eroziju kvaliteta. U virtuelnom svetu nailazite na mnogo više odobravanja, posebno od prijatelja pristrasnih po rodbinskoj ili istomišljeničkoj liniji. Popularnost nije isto što i kvalitet, a književne objave na društvenim mrežama ne mogu da zamene živu reč i neposredan kontakt sa čitalačkom publikom.
Tako posmatrajući zaključujem da nije poezija bila na margini književnog života pre pojave na društvenim mrežama – bila je tamo gde joj je prirodno bilo mesto: u književnim časopisima, zbirkama pesama, bibliotekama, promocijama.
Povremeno i sama postavim postavim pesmu na moju fejsbuk- stranicu, u poslednje vreme, bez fotografije. Zanima me kako će pesma proći i biti primljena bez propratnog sadržaja. Nekada to uradim kako bih proverila na kakav će prijem naići, a nekada zato što postavljena pesma ima posebno mesto na mojoj vrednosnoj skali.
Fokus vesti: Šta se novo pripema u pesničkoj radionici Željke Avrić?
Ž. A: Pisala sam pogovore za novu zbirku soneta Ranka Pavlovića “Kroz iglene uši” koju je objavio ArtPrint iz Banjaluke, kao i pogovor za izabrane ljubavne pesme srpskog pesnika iz Hrvatske, Jovice Đurđića. Poslednjih dana dobila sam od književnih prijatelja nekoliko veoma zanimljivih knjiga i velika je verovatnoća da ću o nekima od njih napisati prikaze. Polako udahnjujem život novoj zbirci pesama koja je zamišljena kao simbioza rimovane i poezije u slobodnom stihu, sa novim tematskim preokupacijama i formalnim rešenjima. Trudim se da svaka nova zbirka bude drukčija od prethodne, da ima nešto svoje, autentično, poseban lirski pečat. Ono što je zajedničko svim mojim autorskim knjigama je dramska koncepcija sa uvodnom i završnom pesmom, izdeljenost zbirke u cikluse, postupak kontrastiranja i naslovi iz jedne reči. Kao i do sada, ne žurim, nemam potrebe da stižem kojekakve rokove, niti da ispunjavam uslove osim vrednosnih koje zadajem sama sebi.
Jedini imperativ kojem se priklanjam i koji poštujem je ljubav u najširem smislu reči, koja je suština svakog rada, svakog odnosa sa drugim čovekom i svakog postojanja. Verujem u ljude. Nadam se. Volim. Još uvek umem da se radujem. Život je čudesan i jedinstven poklon za koji se svakog jutra zahvalim tamo Nekom… Nijedno spoljnje svetlo ne sija tim intenzitetom i tom toplinom kao svetlo našeg unutrašnjeg bića. Samo ga treba pronaći.
Autor itervjua: Gordana Simeunović
ŽELJKA AVRIĆ
Željka Avrić rođena je 15.11.1964.godine u Banjoj Luci. gde je završila realnu gimnaziju u Banjoj Luci.Diplomirala je 1988.godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici. Piše poeziju i književne prikaze, eseje i besede. Priloge objavljuje u časopisima za književnost, umetnost i kulturu. Pesme su joj je prevođene na mađarski, bugarski i ruski jezik Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske.
Objavljene zbirke pesama: Portret, Brankovo Kolo, Sremski Karlovci, 2001. Zvezdarnica, SPKD „Prosvjeta“ Laktaši, 2004. Marginalije, „Prometej“, Novi Sad, 2013.Vremenik, „Prometej“, Novi Sad, 2014.Jesam, „Prometej“, Novi Sad, 2016.Žeđam, „Prometej“, Novi Sad, 2018.Sonetne brojanice, Željka Avrić i Ranko Pavlović, „Prometej“, Novi Sad, 2019.Pesma joj je drugo ime (izbor ljubavne poezije), Dom kulture Ivanjica, 2020. Nesan, Centar za kulturu, turizam i sport Svrljig, 2021.
Pesma „Reke i dalje teku“ prevedena na bugarski i objavljena u „Antologiji pesama o rekama“ – priredila Elka Njagolova, Varna 2018. Godine, a pesma „Kršnjak“ prevedena na bugarski i objavljena u „Antologiji pesama o hlebu“ – priredila Elka Njagolova, Varna 2019. Godine. Dvanaest pesama Željke Avrić je preveo i objavio Andrej Bazilevski u dvojezičnoj antologiji „Srpsko – ruski krug“. Antologiju su objavili IGAM Beograd i VAHAZAR Moskva, 2016.godine.
Održala je niz samostalnih književnih promocija i učestvovala u velikom broju poetskih večeri u Srbiji i Republici Srpskoj. Bila je tri puta učesnik „Međunarodnih književnih susreta“ u Banjoj Luci a pet puta učesnik „Književnih susreta na Kozari“ u Prijedoru (jednom u glavnom programu i četiri puta u zavičajnom krugu), zatim na književnoj manifestaciji „Kočićev zbor“ u Banjoj Luci i Beogradu. Učesnik je Rumske književne kolonije 2020.godine, Međunarodnog pesničkog festivala „Inđija Pro poet“ 2021. godine, Desetih Lučinih književnih susreta u Vlasenici 2021. godine. Sa književnicom Laurom Barna, osmislila i realizovala projekat „Ukrštanje poezije i proze“ 2018. godine u više gradova u Republici Srbiji i Republici Srpskoj.
Član je Odbora Festivala Besedništva „Sirmijum – svetlost reči“ u Sremskoj Mitrovici, na kojem je 2017. i 2019. govorila uvodne-autorske besede: „Svetlo Istine“ i „Izabrani grad“.
Nagrade i priznanja:
– Novembarska nagrada Grada Sremska Mitrovica u oblasti kulture i književnog stvaralaštva 2021. godine.
– Prva nagrada za neobjavljen poetski rukopis „Sušti“ na Petim drinskim književnim susretima u Zvorniku 2021. godine.
– Prva nagrada za poeziju na književnom konkursu “Luka Georgijević Milovanov” u Srebrenici, 2021.
– Prva nagrada za poeziju na književnom konkursu “Sremskokarlovački pesnički brodovi” u Sremskim Karlovcima.
– Druga nagrada za poeziju na književnom konkursu “Bešenovska prinošenja” 2021. godine.
-Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije u 2020. godini
– Priznanje „Gordana Todorović“ za neobjavljeni poetski rukopis „Nesan“ u 2020. godini.
– Prva nagrada za pesmu o vinu, na književnom konkursu u Irigu, 2020.
– Prva nagrada za poeziju na književnom konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu u Ivanjici 2020. godine.
– Druga nagrada za poeziju na Medjunarodnom saboru duhovne poezije u Rakovici, 2020. godine.
– Priznanje Književne radionice Kordun iz Pensilvanije – SAD i Matice iseljenika Srbije kao najuspešnija pesnikinja u 2020. godini.
– Plaketa zavičajne Opštine Laktaši za zasluge u kulturi, 2019. godine.
– Nagrada “Stojan Stepanović” za najbolji pesnički ciklus na književnom konkursu “Vukovi lastari” u Loznici, 2019. godine.
– Prva nagrada za poeziju na književnom konkursu “Tragom Nastasijevića” u Gornjem Milanovcu 2019. godine.
– Druga nagrada za poeziju na književnom konkursu “Pjesme Andrićgradu” 2019. godine.
– Specijalna nagrada „Svetlana Ratković Topalović – Spomen za poeziju na književnom konkursu u Andrićgradu 2019. godine.
– Prva nagrada za poeziju na književnom konkursu “Velimir Rajić” u Aleksincu, 2018. godine.
– Treća nagrada za poeziju na književnom konkursu “Vukovi lastari” u Loznici 2017. godine.
– Nagrada „Stojan Stepanović“ za najbolji ciklus pesama na književnom konkursu “Vukovi lastari” u Loznici 2014. godine.
– „Dučićeva lira“ za poeziju na književnom konkursu „Srpske golgote 20. veka“ u Doboju, 2012. godine
– Druga nagrada za poeziju na književnom konkursu “Vukovi lastari” u Loznici 2012. godine.
– Zbirke pesama „Žeđam“ i „Nesan“ bile su u najužem krugu za književnu nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja“ 2018. i 2021. godine.
– Pesme „Glad tela“, „Pomirenje“ i “Ljubavno i posle ljubavi”, bile su u najužem krugu za književnu nagradu „Lenkin prsten“ 2016, 2018. i 2021. godine.