Početkom juna u knjižare širom zemlje stigao je novi roman novinara i pisca Vanje Bulića pod nazivom “Dušanova kletva”. To je njegov šesti roman iz serijala koji prati avanture glavnog junaka Novaka Ivanovića. Mešavina istorije i uzbudljiv zaplet odličan su preduslov da se najnovije delo iz pera poznatog Beograđanina nađe na listi najprodavanijih knjiga. Sedamdesetjednogodišnji Bulić za “Fokus vesti“ govori o opasnostima koji donosi novinarski posao, govori o uspehu i mladalačkom zanosu punom iluzija.
U poslednjih pet godina, vaša tri romana su dobila “Zlatni hit liber”, priznanje koje se dodeljuje najtraženijim knjigama u toj godini. Kako se pišu bestseler romani?
-Kada bi se znao odgovor na to pitanje, svi bi pisali bestselere. Ja uživam u pisanju i tekst pre svega mora meni da se dopadne. Dogodilo se da se moj ukus i ukus čitalaca poklapaju. Na promociji mog poslednjeg romana “Dušanova kletva”, Dejan Papić vlasnik “Lagune”, rekao je da su “Simeonov pečat”, “Jovanovo zaveštanje”, “Dosije Bogorodica”, “Teslina pošiljka” i “Viza za nebo” prodati u 125.000 primeraka. Prvo izdanje “Dušanove kletve” je deset hiljada primeraka i posle dva i po meseca, štampano je četvrto izdanje (naredna tri izdanja su bila po tri hiljade primeraka).
Da li se dobri pisci jednostavno rađaju sa talentom za pisanje ili iskustvo ipak određuje put piscu?
-Iza svakog uspeha stoji pre svega talenat, u početnoj fazi, a potom se talenat brusi stalnim radom. Najbolje je poređenje sa sportistima. Imate u juniorskoj konkurenciji talentovane momke, koji stalno radom unapređuju ono što im je Bog darivao. A imate one koji su poverovali da je talenat dovoljan. I godine prolaze, a ljudi i dalje govore da su talentovani, ali im nešto nedostaje. To nešto stiče se radom, stalnim radom. S druge strane, imate ljude koji nisu talentovani, ali neprestano rade, trude se. I neretko, oni pobeđuju one koji su ostali samo na nivou talenta. Ista stvar je sa pisanjem. Imate pisce koji su zastali na uspehu svojih prvih knjiga i koji su poverovali da je to dovoljno.
Napisali ste nekoliko jako intrigantnih romana, rekao bih da je tematika tih triler romana na samoj ivci skandala. Da li vas inspirišu teme koje plešu po tankoj liniji?
-Poslednjih šest knjiga sa glavnim junakom Novakom Ivanovićem sam i zamislio kao spoj intrigantne sadašnjice i ništa manje intrigantne prošlosti. Sve što je u mojim knjigama vezano za istoriju u religiju, bez obzira koliko intrigantno zvuči, tačno je i provereno. A trilerska priča uronjena u sadašnjost je potrkrepljena događajima iz stvarnosti. Već trideset godina mi živimo u trileru sa neizvesnim krajem. Takve su i moje knjige, pa se događa da mi neki čitaoci kažu da u njima ne vide pravi kraj priče. A to znači da u tom trenutku knjiga ima svoj drugi život, jer pažljivi čitalac u mislima nastavlja priču.
Bili ste novinar koji je svojim reportažama znao da zaintrigira ljude. Koliko je to iskustvo pisanja reportaža uticalo da postanete pisac?
-Pisanje reportaža i analitičkih tekstova je doprinelo da drugi, a tek potom i ja, shvate da sam iskoračio ka literaturi. Danas je u novinama malo prostora za razigravanje mašte novinara i sve se uglavnom svodi na čistu (dez)informaciju. Novine se pune tekstovima nastalim uz pomoć interneta, intervjui se prave uglavnom uz pomoć telefona ili se sagovorniku pošalju pitanja, a on uzvrati odgovore mejlom. Onda u tim tekstovima nema atmosfere i dimnamike koju donosi razgovor uživo. Radio sam u srećno vreme novinarstva kada se novinar trudio da tekstom pobedi televiziju, što znači da je tekst pisao tako da čitalac ima utisak da vidi ono što je napisano. To je – pisanje u slikama. Kad sam napisao reportažu “Osam dana u grobu” svi su prepoznali priču za film. Tako je nastao scenario za film “Lepa sela lepo gore”.
Koliko se puta desilo dok ste radili kao novinar u pisanim medijima da zbog vašeg oštrog pera dobijete pretnje?
-Dok sam radio u “Dugi” u vreme koje je bilo srećno samo za novinare (trenutak istine – ili si novinar ili…), svaki član redakcije koji je pošteno radio svoj posao, dobijao je neku vrstu pretnji. Kako sam prošao ja ili neki moj kolega ili koleginica, nepristojno je govoriti kada se zna da je moja draga koleginica Dada Vujasinović ubijena. Sve ostalo je zanemarljivo.
Kako izgleda jedan vaš radni dan?
-Svakog dana pišem četiri sata. Imam sreću što se i kao penzioner bavim poslom koji najabolje znam – pisanje i televizija. Uz važan dodatak: odlaskom u penziju dobio sam osam sati dnevno za odmor i pisanje, jer ne moram da to vreme provodim u redakciji. Zadržao sam stare navike: odbojka, preferans, pečenje rakije s kumovima, druženja uz gitaru, redovan odlazak na Zlatibor. Mogu samo da zamislim kako je teško ljudima koji su odlaskom u penziju vezani samo za fotelju i televizor.
Kojoj se knjizi stalno vraćate?
-Moja omiljena knjiga je “Tvrđava” Meše Selimovića. Kad je čitam, a čitao sam je pet puta, uvek mi se čini da je prvi put. Poslednji put sam je čitao pre tri godine i jedva čekam da ponovo upadnem u Mešinu mrežu.
U drugom razredu gimnazije objavili ste nekoliko pesama u listu „Četvrti jul“ i „Student“. Da li imate ambiciju da jednog dana objavite knjigu poezije?
-Te pesme su bile jedan od načina udvaranja. Pisane su u akrostihu. Bilo je lako pisati o Veri, jer reč od četiri slova u akrostihu dobija četiri strofe. Kod Ilinke sam shvatio da je takvo pisanje napor. Tada je bila popularna pesma “Anastazija” i dobro je što se nisam zabaljao s nekom Anastazijom. To su moji pesnički dometi, ako izuzmem nekoliko prepeva sa engleskog, jer sam šezdesetih godina bio član rok grupe “Sidra”. Najuspešniji je bio prepev pesme “Dok suze teku”, (As Tears Go By) Rolingstonsa. Poezija je vrhunac literature i zaista je valja prepustiti znalcima. U jednom pozorišnom komadu sam napisao parodiju pesme “Međ javom i međ snom”.
Vaš savet za mladog pisca kako bi glasio ?
-Samo piši. Piši. Piši. Piši… Kvalitet uvek neko prepozna. A dok se to ne dogodi, piši, piši, piši… I nikad ne pomisli da nisi shvaćen.